Svetla su, naime, u sali sve vreme bila raskosno upaljena, u skladu s rediteljevom zamisli da ovde skrivanja u lagodni mrak publike koja samo pasivno prisustvuje pozorisnom cinu nema i ne moze biti: ta, glumci se tu ipak sve vreme obracaju nama, prozivajuci nas – utoliko i sebe, to jest celo drustvo kojeg smo, hteli ne hteli, “reprezentativni” uzorak – za sve sto smo ucinili od sebe i od ove zemlje u poslenjih dvadesetak godina, a cega je nekovrsni simbolicki vrhunac upravo ubistvo Zorana Djindjica. Ali pobogu, zasto bi tamo gde je skoro dvesta hiljada ljudi izgubilo zivot, bas nasilna smrt jednog coveka bila na taj nacin istaknuta i izdvojena? Pa, ne samo zato sto je on bio predsednik vlade ove zemlje, nego mnogo vise zato sto je njegovo ubistvo doslo naposletku, kao simbolicka overa, kao kruna svih prethodnih, kao u Zvekijev vruc metak umotana poruka ubica i njihovih pokrovitelja, a koja prevedena na tecni srpski glasi: tu smo, i nikuda ne idemo. Ne samo da ne mozete nego i ne zelite da nas isterate, jer bi to znacilo da nas proterate iz sebe samih, a od toga jako, jako zazirete. Da to zelite, ne biste se ovako vredjali zbog toga sto vas se na to podseca, ne biste pijacarski licitirali oko svega i svacega, od skupstinskih mandata pa do broja zrtava u Srebrenici, ne biste se tako smesno filistarski zgrazavali i melodramski padali u nesvest nad scenskim povracanjem na drzavnu zastavu; ne biste, konacno, dva dana docnije ostali kod kuce i isprazno mudrovali dok je N. Tomislav skupljao svoje divizije.

Teofil Pancic, Rafal preko “cetvrtog zida”, Vreme, 24. maj