Zvezde su opkolile noc. Svetlucaju treperavo, kolebljivo, kao da ce ih pogasiti sama udaljenost. Na dnu noci, devojcica u poderanom haljetku luta zavejanim ulicama. Njena malena stopala izgledaju jos sitnija u starim majcinim papucama. Ljudi prolaze zaslepljeni srecom i niko ne zastaje da kupi njene sibice. Nikome nije potrebna; ruke koje bi je zagrlile zakovane su na krst. Kao da je suvisna na svetu…
Najednom, iza ugla izlete kocija i konji u punom trku poletese na nju. Potrcala je u stranu i papuce su joj spale s nogu. Jednu odmah dobrabi neki decak i smugnu smejuci se promuklim lavezom, a drugu nije uspela da pronadje. Stoji bosa u snegu: mraz je postao jos strasniji, a ona ne sme da se vrati kuci jer nista nije prodala. U svoj svojoj raskosi, oko sirotice se s neba i zemlje nadmece hladno blistanje zvezda i snega. Brada joj od hladnoce podrhtava kao da uzdrzava jecanje. Necmocna, ona klonu u podnozju jedne kuce. Iako zna da to ne sme ciniti, pustila je da njeni umrli prosti otvore jednu kutiju i nekako isceprkaju iz nje sibicu. Kresnu je i zakloni sakama. Cini joj se da sedi kraj peci u kojoj vatra bubnji kao veliko zlatno srce puno ljubavi; u svakoj sibici spava jedna zvezda, jedna zelja. Upalila je sledecu i tama je uzmakla, ustupajuci mesto toploj, uspavanoj sobi. Pred njom je trpeza puna poslastica…. Gaseci se, plamen joj je liznuo promrzle prste ali nije uspeo da ih probudi. Cim jedna sibica utrne, ona pali drugu. Kao most imedju dva plamicka, nebom u luku minu zvezda. Tog casa se setila svoje pokojne bake; kad padne zvezda, govorila je, neko je umro, jedna dusa staje pred boga. I devojcica oseca da nece docekati novu godinu. U ponoc, kad se skazaljke poklope, neko ce pomisliti na nju, nesto strasno pogledace je ledenim ribljim ocima koje nikada ne zastire treptaj. Suze su joj napunile oci i ona je odjednom zapalila sve sibice. U sjaju buktinje, pred dete staje smrt; prerusila se u njenu baku, da je ne uplasi. Dosla je da je povede sa sobom, iza zvezda, tamo gde nema briga. Zvezde padaju i citavo nebo se svija oko staricine glave, u zlatni oreol; tako su sve brige sveta u njenim mislima. kao nekada, kada je jos bila ziva i stitila je. Devojcica se mrzne i sanja u slatkoj agoniji; taj divan san je pesma koju labud peva pred smrt. Baka je vila iz prica koju joj je toliko puta pricala pred spavanje. A ona je sluskinja koja tuguje kraj studenog ognjista. Suze padaju u pepeo; jedino ona nece otici na bal ove zvezdane noci kada svi slave. Vrata se otvaraju i devojcica pred sobom vidi kociju i konje tako ciste, zasenjujuce beline da je jasno da su tog casa dosli na svet. San je oslobadja umora i s njim, tezine; lagana, koraca u cipelicama od stakla. Kocija je nosi okicena grozdovima srebrnih praporaca. Stize u dvor. Iz kruga dvorana prilazi joj princ i ona prepoznaje decaka koji joj je na ulici ukrao papucu. Kragna mu je nalik na rasirenu lepezu i glava stoji na njoj kao odsecena; san je pozajmio njegov lik za ovu ulogu. Sada je tako nezan. Ona se nemo, sklopljenih usana moli da ova noc traje dok zvezde ne sagore. A zna da ce u ponoc prestati moc carolije. Sakzaljke ce se sklopiti kao makaze! otima mu se iz zagrljaja, bezi niz siroko stepeniste i jedna cipelica joj spada s noge. princ odmah salje za njom izaslanika; samo jedna devojka u citavom carstvu moze obuti tako malu cipelu.
Ulice su puste; svi su u svojim domovima. Usamljeni prolaznik staje nad telom smrznute devojcice. U snegu oko nje crne se izgorele sibice, peteljke zvezda koje su se otkinule i pale. Kao da se vraca s maskenbala, covek je ispod sivog gradjanskog kaputa odeven u odoru dvorskog poslanika. Biju ponocna zvona i on nestaje. Samo zvezde kroz suze i zlatne, drhtave trepavice gledaju sirotu devojcicu kojoj je mraz na bosu nogu obuo cipelicu od stakla.
Nemanja Mitrovic, Devojcica sa sibicama