Dok mnogi mediji bruje o krivičnim delima Kačavende, zasad bez sudskog epiloga, jedan predmet je daleko manje poznat, iako se oteže od 2008. godine, otkriva Duško Tomić, advokat i osnivač organizacije Dečja ambasada Međaši. Tada je podneta krvična prijava protiv sveštenika Miroljuba Stojanovića iz Niša da je seksualno zlostavljao devojčicu romske nacionalnosti.
‘Stojanović je godinu dana ranije unajmio roditelje tada trinaestogodišnje devojčice i nju da rade u njegovom vinogradu u selu Merošin kod Prokuplja, gde je imao vikencicu. Ubrzo je zaveo dete, obrlatio poklonima i seksualno iskoristio’, priča Tomić koji je zastupao na sudu. Devojčica se poverila ocu i majci, i oni su sastavili molbu tada vladici Irineju, sada patrijarhu, da spreči dalje zlostavljanje. Irinej je to igonrisao, kao i naknadno podnetu krivičnu prijavu, ogorčeno kaže Tomić. Godinama se pravio slep i gluv, pa se 2010. vladici obratio paroh te porodice, Tomislav Živković. Umesto da zaštiti dete, episkop niški je krenuo u progon Živkovića.
Istovremeno, počeo je sa pritiskom na pravosuđe pismima u kojim tvrdi da je Stojanovć nevin, a da devojčica laže, ističe Tomić. Takođe, Irinej je pokrenuo peticiju da obustavi istragu, angažovao 14 sveštenika da potvrde ‘najbolje karakteristike’ Stojanovića. A njega odlikovao zlatnim ordenom. Osnovni sud u Prokuplju je zlostavljača ipak osudio na godinu dana zatvora. ‘Da bi pokazao da je njegova reč iznad zakona, Irinej je unapredio Stojanovića’, kaže Tomić, ljut na ovakav, protivpravni razvoj događaja. Tako dokazani krivac postaje supervizor za bogosluženja pri niškoj crkvi Svetog Pantelejmona.
Osokoljen pordrškom, Stojanović je uložio žalbu i predmet je dospeo na Viši sud. Odatle je vraćen na prvu adresu iz ‘formalnih razloga’ da bi prvostepena odluka suda bila potvrđena. Usledila je nova žalba, a konačan presuda se i dalje čeka. Premda se, po zakonskoj proceduri, predmeti koji uključuju maloletnike rešavaju po hitnom postupku, da bi se deca što pre oslobodila tereta. ‘Ali ova, sad već devojka, punih osam godina trpi strah, osudu i sumnjičenje okoline’, navodi Tomić. On smatra da se radi o sličnom scenariju kao u slučaju optužbi za pedofiliju vladike pahomija, pokušaju da se proces oduži do zastarevanja.
S druge strane, sveštenika koji je stao na stranu devojčice – Tomislava Živkovića, Irinej premešta po kazni u Eparhiju banatsku, obšnjava advokat, Tamo Živković doživljava mobing od nadležnog episkopa Nikanora. Nikanor ga prvo vređa, ponekad i udara, potom svojevoljno oduzima dva čina, protojera i protonamesnika, a time i parohiju, za NIN svedoči Živković. ‘I naređuje mi da napustim crkveni stan’, dodaje sveštenik, koji je prvo pokušao da stvar reši ‘unutar kuće’. Neuspešno, pa se obratio civilnom sudstvu. Nikanor nije odgovorio na tužbu u zakonskom roku, što je dovelo do toga da Živković dobije proces. Prvo put u isoriji SPC, jedan vladika je osuđen za mobing. Kako će se pobeda na sudu odraziti na sudbinu Živkovića, da li će mu biti vraćena parohija i pravo korišćenja stana, od svog nadređenog šikanirani sveštenik još ne zna. ‘Ali, sudstvo je dokazalo nezavisnost, umesto uobičajenog povlačenja pred pritiscima Crkve’, zaključuje Tomić. Jer, obično se događa da je ‘Crkva i tužilac i sudija’, poentira.
Zataškavanja u sećanju i pravdi, NIN