Srbija je šešeljizovana pre Šešeljevog uspona, Šešelj je samo – budući inteligentan čovek – u nacionalistčkom rasulu video svoju šansu i počeo je da govori i radi ono što se istinski tvorci šešeljizma – i dan danas ugledni svati – nisu usuđivali da govore i rade, ne iz nekog suštinskog neslaganja nego zato što, narodni rečeno, nisu za to imali muda. Šta je, konačno, ideja i praksa okupljanja svih Srba u Srbiji ovoga sveta nego svedočanstvo da Srbi u Srbiji nisu u stanju da stoje na okupu, to jest da izgrade održiv državni sistem i da prestanu da se iscrpljuju u seriji manje-više krvavih građanskih ratova. Neki kažu da je Šešelj genije zla, ja, međutim, mislim da je u pitanju stravičan mediokritet. Njegovo zlo je multiplikovano i hipertrofirano zlo zlih jetrva, tipa ‘dabogda umro’, radovanja kad komšiji crkne krava, uživanja u paljevini komšijskih zastava i sličnih zluradiosti. To, razumljivo, ne umanjuje nijedno njegovo nepočinstvo. Da su okolnosti bile bolje, Šešelj bi u najgorem slučaju terorisao neki pravni fakultet ili neki opštinski sud, kao što bi Hitler – da su ona vremena bila drukčija – širio antisemitizam po gornjeaustrijskim krčmama. Stvar je tu jasna, kada nestane vrlina – a vrlina nije ritualno izgovaranje i pisanje politički korektnih mantri – onda se na istorijskim pozornicama pojavljuju – Biblija ima lepo ime za takve tipove – sinovi pogibli.