Sa Titom sam inače imala neverovatne doživljaje ali ću onaj sa Briona pamtiti dok sam živa. Njegov gost je bio Muamer Gadafi i mi smo bili u krugu domaćina koji su njegovu posetu trebali da učine zaista prijateljskom. Moj suprug Stevo je bio zadužen za zabavni deo i na Brione smo došli ranije tako da sam se tamo bila odomaćila. Jednog jutra, Gadafi je sa svitom bio doputovao, ustanem ranije sa namerom da prošetam tim rajskim vrtom. Osim mene i čuvara koji su povremeno izranjali iz vode, svi drugi su spavali. Šetam ja tako, otpozdravljajući ljudima ‘žabama’ kad iza sebe čujem brundanje nekog motora. Okrenem se i imam šta da vidim, Tito sam na skuteru, ‘Mala, šta radiš tu sama, zar nisi kod frizera, Jovanka te čeka da doterate kosu’. Ne treba mi frizura, ja imam svoj turban, odgovorila sam kao da razgovaram sa nekim svojim bliskim. ‘Pa hoćeš li da prošetaš sa mnom’, pita me Tito i ja, naravno, prihvatim i sednem do njega. Bože, Esma, da li je moguće sve ovo što ti se dogođa, razmišljam, a Tito me pita: ‘Je l’ dobro šoferiram?’ Dovezemo se tako do raznobojnih šatora punih vojnih vozila i naoružanja a Tito mi kaže: ‘Mala, ‘ajde da malo radimo, da prodamo neku od ovih drangulija’. Naravno, ja klimnem glavom i krenemo da gostima iz Libije pokazujemo i prodamo oružje. Kad smo se posle vraćali ka Titovoj vili, sretne nas Kardelj i pita šta ima novo. ‘Ima novo’, odgovori Tito, ‘za razliku od vas ostalih koji ste spavali, ja i Mala smo danas trgovali i zaslužili smo po dve porcije ručka’… Ja sam tada pevala za Jovankine gošće, gospođu Gadafi, i njenu svitu, i za supruge naših vodećih političara a zatim za Tita i Gadafija…