Poslednjih dana se udaralo iz sve snage po deci. Još ne znamo da li će deca preživeti nalet autoritarizma koji bi da ih lupa po guzi, a autoritarci patriotske orijentacije udariše po ženama. Mislili smo da su samo deca sklonjena u „privatnu porodičnu sferu“, u koju niko ne sme da se meša, sem autoritaraca, kad je na prvoj strani nedeljne Politike osvanula nova bitka. To više nije borba za batinanje dece, nego su se hedonistički raspustile žene. Liderka te raspuštenosti je niko drugi do dramska književnica Biljana Srbljanović. List Politika izređala je sve grehe dramske književnice Biljane Srbljanović, kojoj se smučio Politikin pritisak na žene zbog ne-rađanja dece. Dožive žene leto trideseto, a nijedna se ne odaziva kad u autobusu neko vikne „mama“. Na to se razvikala Biljana Srbljanović, koja nikako nema pravo da se sekira oko ženske ravnopravnosti. Ona se šeta na visokim potpeticama po gradu svetlosti, živce joj kida sve osim skupih krpica, generalskog je porekla i žena francuskog ambasadora, e pa ta gospođa se usudila da reaguje na statistiku. Na obične brojke, koje govore da žene odlažu rađanje zbog dugog obrazovanja, jurenja karijere i hedonističkog života. I to što se žene oko tridesete ne odazivaju na reč „mama“, nije ništa drugo nego samo statistika. Zaista neka dirljiva statistika.

Politikina novinarka se ljuti što joj Biljana zamera „statističko prebrojavanje“ o tome kako Romkinje, Albanke i muslimanke imaju veći broj dece. U odnosu na koga? U odnosu na beogradske žene koje se obrazuju i iz hedonističkih razloga odlažu rađanje. Nije teško zaključiti koje su nacionalnosti ove gradske dame koje odlažu i malo rađaju. I ja bih zaključila isto što i Biljana Srbljanović, da se Srpkinjama prebacuje što nas Srbe u rađanju pretiču Romkinje, Albanke i muslimanke.

Tekst se uvek čita u kontekstu, i to ne samo jednog, ovog teksta, jer nije prvi put da se širi panika o odumiranju sprske nacije zbog niskog nataliteta, te kako Srba do 2050. gotovo neće biti, odnosno, u svojoj zemlji će biti manjina. Zašto bi uopšte bilo važno koje etničke nacionalnosti rađaju više a koje manje dece, ako će sva ta deca biti ravnopravne građanke i građani Srbije.

Ja ne branim Politici da se bavi temom zašto Srpkinje ne rađaju dovoljno, a neke druge ih pretiču, jer nije prvi put da se nacionalne institucije – država, crkva, akademija i Politika, bave patriotskim razumevanjem nataliteta među Srbadijom. Pošto im to nije prvina i znamo koliko nacionaliste zabrinjava niski natalitet Srba (znamo i to da su nam Albanci oteli Kosovo, jer su njihove žene „mašine za rađanje“), ne moramo da se pravimo ludi i da opljunemo građanku Biljanu Srbljanović, kojoj smeta ovo nacionalistčko, i da, patrijarhalno, prebrojavanje naših građana. Iako opanjkavani sa svih strana, onima koji naciju shvataju kao građansku državu jednakopravnih građana, smeta ovo ljutito preprojavanje rađanja po krvi i boji kože. Makar i nemala takvu nameru, novinarki Đorđević, ako ništa drugo, politička korektnost nalaže da prekine s ovim površnim, mizoginim, često i rasističkim, zapevanjem o srpskom natalitetu. Problem jeste odliv građana Srbije i starenje populacije, ali populaciona politika je državna politika – a ne nacionalistička.

Druga neprijatna stvar koju novinarka Politike ne zapaža je njena klasna argumentacija. Ona smatra da je Biljana Srbljanović uobražena gospođa, takoreći bogatašica i hedonistkinja, pa kakvog prava ona ima da se vređa što se odlaganje rađanja pripisuje ženskom hedonizmu, gospoštini i obrazovanju. Novinarka Katarina Đorđević bi razumela da je to nekakva siromašna kasirka koja ima dvadeset hiljadarki platu i nema hleba da jede, ali kako se usuđuje ta bogatašica, ambasadorska žena, još i feministkinja, da „burno reaguje“ i soli pamet Politici i sirotinji.

To nije validan argument. Nije u redu zapušavati usta hirovitim odlukama ko ima pravo da kritikuje i uzme javnu reč. Pravo na reč se ne može oduzeti i ako je sama Biljana Srbljanović pogrešila na tu temu. Jednom nešto omašiš, ima zauvek da čutiš. Pitanje je i zašto ućutkivanju podleže baš najprestižnija dramska književnica. Zar ne možemo da joj po nešto oprostimo, ako nijedna žena nije toliko puta nagrađena za svoje dramsko delo kao ona. E da nije uspešna žena, sada i ja da se razljutim – vraga biste vi s muškim piscem tako razgovarali. Novinarka Đorđević i glavna urednica Politike se ne bi ni osvrnule da je njihova kritičarka neka tamo feministkinja, a kamoli da je stave na prvu stranicu Politike i raspale po njoj na još dve pune strane. A ovako, lepo im je ispalo da udare po Biljani, jer kad po njoj raspale – izudarali su uspešnu i talantovanu ženu, antinacionalistkinju, feministkinju, hedonistkinju i pride – Peščanikovu saradnicu.

Da je Biljana dobro razumela da je Politika napala ženska prava i krivicu za sve manji broj Srpčadi pronašla u ženskom hedonizmu i raskomoćenosti, potvrđuje tekst glavnog muškog komentatora Politike Aleksandra Apostolovskog koji je koleginici Đorđević priskočio u pomoć. Evo nekoliko citata iz njegovog teksta, a čitaoci neka sami zaključe o kakvom je stanovištu reč.

„Pa šta je onda loše u tome što današnje žene uče i ganjaju karijeru? Baš ništa! Šta je loše u tome što su uživancijom zamenile kolevku?(podvlačenja moja) Takođe ništa. To je stvar izbora kao osnovnog ljudskog prava“. Komentator se lepo pokrio „ljudskim pravima“, ali kada se upotrebe termini „ganjati karijeru“ – to ima negativno značenje; „uživancija kao zamena za kolevku“ je gotovo moralna gadost. Jeste ljudsko pravo, ali je ženska sloboda na uživanje i karijeru napadnuta. Pa ko ima nerava da čita razradu o hedonizmu i patriotizmu, pročitaće da su „dečurlija i inače dosadna bića, kad ih dobiješ shvatiš da ne možeš da spavaš do podne… ako se još napalimo na patriotizam, pa napravimo nekoliko komada, na dečurliju mislim, život se pretvara u košmar! Em je nemaština, em gužva u kući, em nesnosna galama, em nema vremena za hedonizam“.

Ja bih se usudila da primetim da novinarka greši kad se pita da li ubuduće Politika treba da izbegava temu braka, nataliteta i muško-ženskih odnosa i da li o tome treba da pita feministkinje i borkinje za prava žena – kakve tekstove „smemo da objavljujemo i kako da tumačimo statističke podatke da se one ne bi uvredile i smatrale prozvanim?“ Ko su to one, te borkinje? Hajde da zamenimo nekoliko reči i pitamo da li borci za ljudska prava treba da budu pitani kakve tekstove treba da objavljuju novine. Naravno da moraju da budu pitani, jer čemu bi služile organizacije i institucije za zaštitu prava građana, uključujući i rodnu ravnopravnost, a pri tom se radi o materiji međunarodnog prava i ustavnih prava građana. Ko će ozbiljno da shvati zabranu svih oblika diskriminacije, ako to ne shvate mediji?

Meni se čini da stvari nisu tako jasne kad su u pitanja ženska prava. Da li Politika smatra da ne postoje ženska ljudska prava i borkinje za prava žena, koje treba pitati kako da se pojedine teme iz te oblasti tretiraju? Kako to da je Politici toliko stran feministički pokret koji je od devetnaestog veka postao legitiman, pa čak i u Srbiji, koji se izborio da danas rodna ravnopravnost postane ustavna obaveza u svim civilizovanim državama. Čini mi se da prezir koji su novinarka Đorđević i Politika pokazale prema feminizmu (kao nekakvom bauku koji kruži Srbijom da uništi Srbe), feminstkinjama i borkinjama za ženska prava – predstavlja priličan blamaž za najstariji list u Srbiji.

Vesna Pešić, Ženski hedonizam, još jedna nacionalistička mantra, Peščanik.net, 22.12.2014.