Izgleda da polako dolazim u sukob interesa sa jednim delom srpske javnosti. Sećate li se, dragi čteci, onog ruskog, carskog generala – pominjali smo ga ovde – koji, kada je za to kucnuo čas, naprosto nije hteo da umre i koji je lekaru uporno ponavljao – ne-ću da um-rem, ne-ću, ra-zu-me-te li vi me-ne!

Duševan neki čovek, slovenska duša, lekar je imao puno razumevanja za pacijenta, ali general je ipak otišao Bogu na istinu. Mene, da prostite, pomenuti deo srpske javnosti sve više podseća na tog kurčevitog generala. Neće nešto srpska slobodarska javnost, pa neće, pa decidirano neće, pa neće nipošto i neće nikad i ni po koju cenu. I šta? Na kraju sve hoće, zato što sve mora, a mora zato što neće da podigne guzicu i da napravi ono što bi htela, nego čeka da joj neki politički Kurta ili Murta završi sva posla.

Evo, recimo, sada srpska javnost neće Vučića! Onomad, opet, nije htela Tadića, pa je (s teškom mukom) podigla guzicu, ubacivala bele listiće i crtala čiča-Gliše ne bi li se kurtalisala Jego Sijatelstva. Nije, čak, progresivnu srpsku javnost mrzelo da masovno glasa za Overlorda, pa sad – razočarana lošim performansama izabranika – meni izokola spočitava da navraćam vodu na Vučićevu vodenicu.

I ja sam, grešna mi duša, dugo živeo u zabludi o blagočestivom srpskom narodu kome svako malo na grbaču zasedne po neki tiranin, ali mi je s vremenom postepeno dolazilo iz dupeta u glavu da to ne mora obavezno biti tako i polako sam počeo da usvajam mišljenje da svaki narod iz sebe izluči upravo onakvu vlast kakvu zaslužuje. Dobro, de, nije baš da blagočestiva srpska javnost uvek i samo „neće“. O, ne! I te kako hoće. Hoće, recimo, švedski standard, ali neće da poprimi osobine i pravila švedske javnost. U stvari – hoće nemoguće. Hoće nekog Simona Maga sposobnog da napravi Zemlju Dembeliju od poluraspadnutog društva sa zastrašujućim procentom lažova koji vape za istinom, surovih tipova koji zahtevaju da se prema njima postupa nežno, lopuža koje palamude o poštenju i – uopšte – legije sublunarnih likova koji se lažno predstavljaju, foliraju, ibrete, prenemažu i zapomažu.

Koga interesuje zašto je to tako, neka potegne u (ovih dana aktuelnu) Guču jer je aksiom da onaj ko ne razume Guču ne može razumeti ni Srbiju. Tamo ćete se o svemu obavestiti iz prve ruke. Pući će vam pred očima. A možda vam pukne i preko grbače. Guča je, da kažemo – kao i njena majka, Srbija – velika tajna, mada mi se čini (ili mi se predviđa) da je ove godine nekako zapala u low profile. Indikativno je i to što je ovogodišnju trubačku kalakurnicu umesto političara otvorio jedan pesnik, a još je indikativnije upadljivo odsustvo srpskih državnika. Izgleda da su šatre premeštene na drugo mesto