Mediji su preneli vest da guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković smatra da preventivno treba delovati odgovarajućim zakonima i njihovom doslednom primenom na sprečavanje pohlepe. Ako bi se iskorenila pohlepa kao prauzrok korupcije, onda ne bismo imali ljude na funkcijama koji ih zloupotrebljavaju i „interese svih podređuju sopstvenom interesu“. To bi efikasnije suzbilo pohlepu od kažnjavanja funkcionera. Ona u stvari predlaže da se vaspitavaju pojedinci na funkcijama i tretiraju njihove lične osobine, kako ne bi bili pohlepni. To bi možda imalo nekakvog efekta, ali on sigurno ni bi bio presudan, jer je korupcija kod nas sistemskog karaktera. Jorgovanka predlaže da se donese zakon o računovodstvu, koji bi „onemogućio da tokovi novca liče na reke podmornice“. Tu sada nastaje konfuzija. Kako se pohlepa kao lično svojstvo, koje je po definiciji van nadležnosti države, može povezati sa netransparentnim tokovima novca, kada su ti tokovi par excellence političko pitanje koje treba uputiti vladi.

Ovom nelogičnošću Jorgovanka Tabaković se uklopila u glavni trend koji je lansirao predsednik njene stranke. On nastoji da ono što je u domenu javnog svede na ono lično ili, što je isto, na nekakav misteriozni mentalitet naroda. To se vidi u svim prilikama, ali ponajviše u skupštini. Koju god principijelnu kritiku ili pitanje postavi opozicioni poslanik, odgovara mu se salvom ličnih uvreda. Ako Vučić nije tu da vehementno napadne ličnost poslanika, za tu rabotu je zadužena skalamerija SNS-a na čelu sa Zoranom Babićem. On svakodnevno demonstrira takve agresivne ad hominem napade. Reč je o pojavi koja suštinski karakteriše ovu vlast i razlikuje je od prethodne. Sadašnji vlastodršci ne prihvataju afektivnu neutralnost institucija. Oni odbacuju racionalnu i argumentovanu raspravu, pa redovno gledamo kako glavni badža uzima motku u ruke – pa udri.

Možemo se složiti da je Vučić dobio martovske izbore i zato neću ulaziti u to kojim je marifetlucima, lažima i manipulacijama izluđenog naroda to postigao. Kako god bilo, Vučić i SNS imaju pravo da vladaju i vode politiku zemlje, pa neka to i čine. Ali u taj posao baš nikako ne spada Vučićeva pretenzija da leči našu svest i savest i da bude narodni vaspitač. On nikako nije zadovoljan ponašanjem građana, pa je rešio da nas prevaspitava. Ometamo ga u njegovim namerama („najavama“) da od nas napravi uređeno društvo u kome se dobro živi. Zamera nam da zakeramo, ništa nam nije dobro, nezahvalni smo, ne pružamo mu dovoljno ljubavi i podrške u njegovim natčovečanskim naporima da nas izvede na pravi put. Umesto da navijamo za njega, mi pakosno navijamo za kamen koji on, kao naš Sizif, gura uzbrdo.

Ostavljajući po strani otkud mu pravo da se bavi vaspitanjem građana (tako je i Jorgovanki pala na pamet pohlepa), pozabavićemo se neprijatnim pitanjem: otkud Vučiću, Jorgovanki i SNS robotimavaspitačka kvalifikacija? Kako im je uopšte palo na pamet da, kao ljudi na lošem glasu, preuzmu moralnu palicu kojom šibaju koga stignu. Koju su vaspitačku školu pohađali i šta ih kvalifikuje da baš oni na sebe preuzmu moralno uzdizanje i preobraćanje naroda. Ako neko nema nikakav moralni kredibilet, to su Vučić i njegova družina. Svima je poznato da su oni završili zloglasnu školu Šešeljeve Srpske radikalne stranke. To je stranka koja je narod gurala u ekstremnu nacionalističku mržnju, nemoral, ratove sa komšijama, zločine i sukobe sa celim svetom. Iako je to opšte poznata činjenica, a i oni sami to znaju, njih najviše privlači uloga učitelja morala i modernog vaspitavanja naroda. Hajde da im se i prizna da su prema spoljašnjem svetu donekle promenili politiku, doduše i to neubedljivo, ali da se baš oni proglase moralnim arbitrima, takoreći anđelima, to im stvarno ne može proći. Pritom, ne odnosi se to samo na onu zloglasnu školu i mračnu prošlost. Ako bi tako bilo, moglo bi ispasti kao da su oni danas u redu, promenili su se, a samo im prošlost ne valja.

A to nije slučaj. Oni se i danas bave moralno i politički štetnim poslovima. Zaveli su „tiraniju većine“, arbitrarna hapšenja, uslovljavaju prava manjina, javno difamiraju ličnosti protivnika, pogasili su medije i kritiku, uništavaju institucije, sklapaju ugovore i štetne poslove daleko od očiju javnosti zarad punjenja sopstvenih džepova; neguju i štite svoje omiljene tajkune i finansijere koji ne plaćaju porez, aribitrarno i nezakonito tajkunima nude javne poslove kao da su tajkuni pobedili na izborima; zapošljavaju masovno svoje partijske drugove nevične bilo kakvom poslu, žive bogato a ne zna se odakle im pare; koriste državne privilegije, štite visoke funkcionere koji su uništili javna preduzeća, jednako kao i one koji su plagirali svoje doktorske disertacije. O lažima da i ne govorimo.

Najdalje je u rušenju onog političkog, a u uzdizanju ličnog i moralnog zdravlja, dogurao sam premijer Vučić. Njemu je najvažnije da građane ubedi da je on šampion izlečenosti od srpskog mentaliteta i anitimodernog lutanja. Pošto on jedini puca od moralnog zdravlja, on svoju vlast legitimira kampanjom o svojim nesvakidašnjim ličnim svojstvima. On sam sebe prezentira kao apsolutnog poštenjačinu („ni jednu kiselu vodu nije popio na račun države“), iskren je do bola, ne laže i marljiv je do besvesti. I to da on svoje lične interese nepobitno podređuje opštim (obratno su činili samo prethodnici), lansirao je kao sopstveni brend.

Forsiranje onog ličnog umesto političkog, teorijski i praktično znači primitivizaciju društva. O čemu se radi? Pa radi se upravo o tome čime sam i počela ovaj tekst: funkcionisanje vlasti i javnih institucija ne usklađuje se normativnim sistemom, procedurama i postavljenim političkim ciljevima, nego sa potrebama i karakternim osobinama premijera Vučića. Tako se opšte pretvorilo u lično, koje ne podleže kontroli. Zar nije tako funkcionisalo predmoderno, ruralno društvo koje su karakterisali lični odnosi gazde i sluge. Pa ako gazda ustane na levu nogu, sklanjaj se što dalje. Kad politički odnosi postanu lični i privatni, onda ne treba da nas čudi ono što je Vučić izjavio nemačkom listu Velt, da je on „najnapadanija ličnost u Srbiji“. Zašto je rekao da je napadanaličnost? Zar nije bilo logično da je kao predsednik vlade rekao da je „najnapadaniji političar“? Pa nije to rekao, jer on nije najnapadaniji političar, ali jeste napadan kao ličnost, jer se tako namestio.

Šta bi tu trebalo promeniti? Pa to da se Vučić kritikuje pre svega kao političar, i da se obelodanjuje kakav je život pod njegovom vlašću, kako bi mu se ukinula povlašćena i zabušantska pozicija u kojoj nam on priča samo o tome kakav je on čovek. A svi znamo kakav je on čovek i znamo da je prevarant. Ta dosadna priča o njemu samom s kojom nas bezdušno gnjavi, ali kojom i ukida druge političare kad ih napada lično, treba da prikrije neuspešnog političara. A to mora izaći na videlo i na svetlost dana.

Vesna Pesic, Nasi vaspitaci, Pescanik.net