Jul je mesec, a u kalendaru poštene inteligencije po univerzitetima ovo je doba prijemnih ispita na fakultete. I koliko god se ushićenost ili strast zbog generacije novog plastelina za akademsko oblikovanje izgubila u prevodu, još uvek ima neke romantične magije u tome. Uzgred, generacija duha i telesa koja ove godine upisuju fakultete rodila se 1995. godine. Smeštajući stvari u perspektivu: Nirvanin “Nevermind”, taj simbol studentske muzike, izašao je četiri godine pre nego što se generacija koja danas upisuje fakultet rodila.
Ej, rodila! Ili ovako: četiri godine nakon što je sa zemljom sravnjen Vukovar, ovi brucoši su bili (iz)bačeni u svet iz materice, raspaljeni po zadnjici, proplakavši prvi put. I uprkos toj neshvatljivo svežoj godini proizvodnje, u oktobru će ih čekati seminarski radovi, kolokvijumi i ispiti, sa više ili manje suza kao nuspojavom. Dakle, oni znaju i sećaju se nekih sasvim drugih stvari od raznih staraca (i svih koji se tako osećaju) sa antiomladinskim sentimentom. Što je sve normalno i prirodno poput vrcanog meda, mahovine ili herpesa.
Nažalost, ti isti ljudi koji danas odabiraju fakultet u Srbiji naterani su na suočavanje sa sledećim priprostim pitanjem: gde ću se posle toga zaposliti? Ovo je posebno hronično za potencijalne odabirače Filozofskog fakulteta, što je firma u kojoj ovaj kolumnista radi. Prema interpretacijama naprasno napaljenih na ceo taj kapitalizam u primitivnom “otmi i zbriši” obliku, verovatno bi trebalo ugasiti i na đubrište istorije proterati studiranje i izučavanje tih nastranih disciplina poput jezika, književnosti, pedagogije, sociologije ili filozofije. Po diktatu (n)ovih jahača “kapitalipse”, neisplativo je sve znanje što u pratećem udžbeniku ima fusnotu. Ili sve ono što neće učiniti da nekakav poslodavac ili mitski investitor inostrane proizvodnje razvije modricu od pada na stražnjicu, te facijalis od zinutosti vilice kad mu se pojavimo na razgovoru za posao. Jer doba je Vikipedije i Google Translate-a, dok se znanja o književnosti, istoriji čovečanstva, društvenim vezama i odnosima, esenciji i egzistenciji, bitku i biću – a o bićevnosti posebno – ne mažu na hleb. Ali, zar je taj hlebni namaz sve što nas u životu zanima?
Pitanje “Gde ću se posle zaposliti?” je pogrešno i promašeno koliko i uskogrudo i kratkovido. Pravo pitanje pred odabirom fakulteta, dakle, profesionalnih nutkača znanja po netržišnim cenama, mora da glasi: šta želim da naučim? U čemu želim da se usavršim? Šta želim da saznam tokom kratkog vremena u ovoj dolini suza koju nazivaju životom? I ovo nije nimalo naivan, idealistički ili staromodni stav, već nešto čvrsto, tvrdo i nedvosmisleno poput erekcije tinejdžera pred ženskom svlačionicom. Naime, sadržaj našeg uma ili mozga u izuzetno značajnoj meri čini nas same. Noseve, laktove, ključne kosti i kurje oči, manje-više, imaju svi. Naše znanje je ono koje nas čini posebnim, različitim i originalnim. Zato je pitanje “Šta želim da naučim?” istovremeno i (odgovor na) pitanje “Šta želim da budem?”. Šta želim da jesam? A poslova će biti ili ih neće biti – tržište rada je promenljivo poput stavova o Evropi Aleksandra Vučića ili tarifa bordela u ratnom stanju. Ali ono čime ćemo ispuniti karfiolski sadržaj naše lobanje ostaje trajno. Zato je nemoguće preceniti značaj učenja i znanja.
Međutim, “Uči, sine” je rečenica od koje se pod teretom horor sećanja na detinjstvo ispunjeno roditeljskim pritiscima kostreše dlačice svake odrasle osobe koja drži do sebe i nekakve slobode. Svake, jer “sine” su i dečaci i devojčice, naravno. Većina ljudi je jedva čekala da završi škole i započne sladak život ispunjen burekom ujutru, picom uveče, te državnim poslom i televizijskim programom između. Dok aktuelni studenti hronično nemaju vremena za tu gnjavažu nazvanu učenjem kad treba otkrivati granice podnošljivosti alkohola. Ili pak širiti noge umesto širenja korica fakultetskog udžbenika jer je to novi kul. “Učiti, učiti i samo učiti” bila je Lenjinova motivaciona fraza u eri ljudi drugačijeg kova i pre jeftinih trabunjarija za samopomoć. Pa ipak, i Lenjin je umro od sifilisa, a dotični se baš i ne dobija u čitaonici. Slično neubedljivo deluju i popujući roditelji jer, umesto pred nekakvom knjigom, očevi su isuviše popodneva proveli pred fudbalskom utakmicom, a majke pred sapunicom najnovijeg izvoznika popularnog treša. Tako je “uči, sine” bila fraza izmišljena da bismo već jednom pomerili guzicu od televizora ili računara, dobili bolju ocenu, i time sebi obezbedili egzistenciju mimo ribanja alufelni u autoperionici. Drugim rečima, “uči, i postaćeš bolji čovek” obično nije bila sublimirana filozofska mudrost iskustva generacija u kratkoj zen fazi, već jedan slabo provereni i još slabije praktikovani recept za postajanje koliko-toliko pristojnim ljudskim bićem pred komšilukom. Ili bar pripadnikom srednje klase. Ali, znate šta? Svi oni su bili u pravu. Učenje jeste najbolji način da postanemo bolji ljudi.
Dakle, čak iako se ovakva izjava roditelju omakla u reklamnoj pauzi tokom Lige šampiona, odnosno dok se meša čušpajz od tikvica da ne zagori, ona naprosto jeste i temeljna, duboka filozofska mudrost. O kojoj se nešto više i ozbiljnije saznaje na, neverovatno, fakultetu kojem se kliče Filozofski. Jer još je Sokrat, dok je u zagrljaju mlađanih dečaka tražio izlaz od epski džangrizave žene, izrekao onu često (i traljavo) citiranu – da zna da ništa ne zna. Koja je nešto blistavo sjajno, a ne izgovor da odustanemo od cele te gužve nazvane znanjem. Sokratovska suština je u sledećem: ako pođemo od stava da blage veze sa životom nemamo, to nam otvara gomilu prostora da naučimo neke nove stvari. I možda ćemo tada zagrejati stolicu i taj prokleti život završiti kao bistrija, moralnija i nekako zaokruženija osoba.
Pre nego što odmahnemo rukom pred još jednom dosadnom moralističkom lekcijom, zamislimo se i ukapirajmo da živimo u dobu u kojem nam (više) ne trebaju ni debeli cvikeri ni odsustvo socijalnog života ako želimo da saznamo nešto. Ponekad je potrebna samo dobra volja, a kvalitetni dokumentarci i interneti će učiniti ostalo. U sticanju znanja mora da se radi o nama samima i o našim željama. Pri čemu danas, formalno ili neformalno, možemo naučiti kako da kreativno pišemo, u čemu je bila kvaka sa tim Prvim svetskim ratom, zašto više psujemo dok vozimo, zašto je ljudima neprijatno u liftu, da li se zaista suprotnosti privlače, od čega je sačinjen kosmos, zašto postoji društvo, šta je arhe, a šta apsolut, šta je pisac hteo da kaže i šta je smisao života. Ili možemo da naučimo kako se prave aplikacije za mobilne telefone – šta god nas pali. I, zato, hajde, idimo i učimo stvari. Jer šta nam drugo preostaje u ovom kratkom vremenu na Zemlji osim da naše lobanje i njihove neobično velike mozgove ispunimo sadržajem? Ili da ih barem ne ulenjimo i ne pojeftinimo. To znanje je sve što će nam na kraju dana zaista ostati, i što nam niko ne može oduzeti. Umesto svih ostalih motivacionih budalaština iz priručnika za samopomoć, učenjem zaista postajemo bolje osobe prema drugima i prema svom odrazu u ogledalu. Ta stvar je zagarantovana, neprobojna i nepromočiva. I to je, naprosto, zakon.
Uprkos lošim namerama, ovaj zakon ne mogu promeniti ni dešavanja oko traljavog doktorata jednog ministra i nepostojećeg doktorata jednog “privatnog” rektora. Kao ni slučajevi nikad diplomiranih Romana Abramoviča, Lejdi Gage, Marka Cukerberga ili bilo kog drugog “malog koji nije učio škole, a vidi ga sad” koji se spremno prepričavaju. Drugim rečima, čak i ako je u trenutnom sociokulturnom miljeu znanje izgubilo na ceni, zar su nam toliko potrebni poslodavci i drugi tapšači po ramenu i džepu da bi nas uverili u to da je znati neke stvari o sebi i kosmosu – dobra stvar? Samo u zemljama skorojevićkog kapitalizma tržište je arbitar znanja. I zato, jednom za svagda: fakultetska diploma ne služi dobijanju posla, već dobijanju znanja. Život je jedan, i nema ga posle smrti. Čak i ekipa koja veruje u onaj zagrobni ne zamišlja nekakve škole u njemu. “Šta mogu da znam?” je temeljno pitanje tog ljudskog života od Kanta naovamo. Zapitajmo se šta ćemo znati, a ne samo gde ćemo raditi, stotinu mu toplih obroka. Radili nešto ili jok, znanje je put da spoznamo sebe. Ima li vrednijeg, isplativijeg i značajnijeg cilja od toga?
Aleksej Kisjuhas, Uci sine, Danas, 04. jul