Duh melanholične vedrine

Svi smo mi imali, ako smo stigli da imamo, neke prethodne živote, one pre Apokalipse devedesetih, mada za većinu tih naših predživota malo ko danas zna, a još manje ko mari, toliko je valjda temeljita promena koja je zbrisala ono što je bilo od nas, i(li) ubila ono što smo mogli biti. Tog sam nekadašnjeg, „predživotnog“ Mirka Đorđevića znao kao prevodioca s ruskog, književnog kritičara, profesora, poznavaoca religijske misli, osobito ruske, ponajviše kao znalca Dostojevskog: Nikola Milošević i Mirko Đorđević napisali su ono najbolje što je o Dostojevskom napisano na srpskom.

A onda su došla Smutna Vremena, i valjalo se razvrstavati iznova, jer kad su već ukoljice i kokošari preuzeli stvari u svoje ruke, bilo je ili da se bude sa njima, ili da se bude protiv njih. Bilo je, doduše, i ono treće: „ćuti i gledaj svoja posla“. Mogao je Mirko Đorđević, tada već čovek naizgled zaokruženog javnog i profesionalnog profila, lagodno da se posveti ritualnom ignorisanju stvarnosti, ne bi mu bilo mnogo zamereno. Mogao je čak i da se uključi u nacionalističko i klerikalističko talambasanje, on bi bar to umeo da čini s „akademskim“ pokrićem, za razliku od polupismenog polusveta (gde spadaju i mnogi vajni intelektualci) kakav se mahom odao tom poroku.

Naravno da nije učinio ni jedno ni drugo. Od početka propadanja i jedne samoskrivljene nesreće, bio je jasno i glasno na suprotnoj obali, bio je deo one žalosno male manjine koja je upozoravala na strašne konsekvence, i etičke i praktične, puta koji je Srbija izabrala. O tome će, među ostalim, svedočiti brojne njegove knjige, kao i bezbroj tekstova razasutih po ono nešto medija koji su kroz devedesete i dvehiljadite izdurali časno, i za koje nije bilo sramota pisati. I gde god je Mirko pisao, znalo se da je to slobodna zona, medijsko mesto dekontaminirano od fašizma i intelektualnog barapstva, od propovedi mržnje i jeftinog dodvoravanja predrasudama elite i sujevericama svetine.

Upoznao sam ga osobno sredinom devedesetih u tadašnjoj redakciji Republike; nekoliko godina smo jedanput-dvaput nedeljno zasedali u zagušljivoj, sad mi se čini i zadimljenoj prostoriji NUNS-a u Knez Mihajlovoj: naizgled pomalo mrzovoljni Nebojša Popov koji je mirno i vešto držao pod neophodnom kontrolom različite ljudske i autorske temperamente, stvarno mrzovoljni, pomalo gunđavo mrmljavi, ali u svakom smislu dragoceni i briljantni Miša Stanisavljević, potom Dragoš Ivanović, razuman i usredsređen, Olivija Rusovac, principijelna i fajterska, onda pedantna Tamara Kaliterna, pa decentna Slavica Vučković i drugi, i dakako Mirko Đorđević, beskrajno šarmantan a nikada isprazno žovijalan, vedri melanholik koji nema nikakvih iluzija o ljudskoj naravi ali ga valjda dobrota sopstvenog karaktera trajno čuva od mizantropije, praktični pravoslavni hrišćanski vernik koji ama baš ni po čemu ne liči na rulju koja se tih godina „dičila“ pravoslavljem onako skaredno i prosto, pa onda tako, upoređujući kontraste, lepo vidiš da Mirko i takvi ne pripadaju istoj veri, jer to u šta veruje on i to u šta veruje ta ostrvljena gomila ne da nije isto, nego je posve suprotno.

Sad mi, retrospektivno, sviće da je taj sto u tadašnjoj Republici samo prvi od stolova za kojima sam sedeo, a za kojima je Mirkova blaga duhovitost i nezlobiva ironija, kao i nesumnjivo veliko iskustvo i polihistorsko znanje, lako uspostavljalo baršunastu dominaciju nad društvom, a da se niko nikada protiv te dominacije nije pobunio, jer ju je Mirko ionako nosio sobom samim, ne tek zbog godina i ne što je hteo, nego zato što drugačije nije moglo da bude. Nas nekolicina panonskih hahara, u dobi da bismo mu mogli biti sinovi, ponekad smo imali dojam da prisustvujemo „pričama Broja Jedan“ iz Alana Forda, pa bismo mu nešto takvo i dobacili, začikavajući ga, što bi ga samo dodatno uveseljavalo.

Prošpartao sam Srbiju i osobito Vojvodinu uzduž i popreko s Mirkom Đorđevićem, najviše na promocijama Peščanika i na tribinama Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Pamtili smo ono što je govorio na tribinama, a možda još i više ono što bismo čuli posle, za kafanskim stolom, kada bi se prepustio slapovima svojih asocijacija; ako je veliko društvo za stolom pa je nemoguće održati zajedničku konverzaciju, obavezno bi bar polovina gledala i slušala Mirka. Ne pamtim, uostalom, da sam ga ikada video zlovoljnog, kao da je kukumavčeću stranu ljudske prirode prepustio slabijim i nepostojanijim karakterima, procenivši da on nema vremena za gubljenje na takve trice. Možda je loša raspoloženja štedeo i čuvao za svoje samoće, ali među ljudima je bio vedri, znatiželjni mladić, željan i žedan života i svega što on donosi (i odnosi), ali i tu je žeđ utaživao gospodski, i sa razoružavajućim otklonom prema samom sebi, za koji su sposobni samo ljudi duboko utemeljeni u sopstvenoj ljudskoj egzistenciji, u sazrelom mišljenju i osećanju sveta.

Kao što dolikuje čoveku dalekom od svake naprasitosti i zlovolje, Đorđević je bio hedonista, godinama i bolestima uprkos; nipošto izjelica i ispičutura, ali čovek koji ume i voli da uživa u lepom i dobrom; način, pak, na koji je lakokonverzacijski flertovao sa svim lepim ženama u blizini bio je užitak za posmatrača, još jedan neodoljiv začin jedne biofilne ljudske prirode…

Ne, neću da „prepričavam anegdote“, mada ih ima bezbroj. Samo insistiram na ljudskom profilu dragog i pametnog čoveka kojeg sam imao čast da poznajem i zadovoljstvo da se često družim i sarađujem s njim, zato što je to ono što je presudno važno uvek, i što kada čovek promine svetom ostaje najdublje u srcima onih koji ostaju da ga pamte.

Nije (mi) lako verovati u hrišćanski raj, ali danas bi možda vredelo načiniti izuzetak. Jer, ako takvog mesta ima, onda je naš Mirko sigurno tamo. Mada opet, duhovit i neopterećen maloumnim i suštinski nehumanim dogmama kakav je bio, Mirko bi voleo i onu da je „U raju dobra klima, ali u paklu je ekipa“. U svakom slučaju, nema sumnje da je Mirko i tamo negde na pravoj strani, kao što je bio i ovde, među nama, i da na toj strani nije iz puke i mučne taštine (kao toliki oko nas) nego iz čistote srca i melanholične vedrine duha.

Teofil Pančić, Duh melanholične vedrine, Peščanik.net, 18.04.2014.