„..nauka je suprotstavljena teološkim dogmama zato što se nauka zasniva na činjenicama. Za mene, univerzum je samo jedna velika mašina koja nikada nije nastala i koja nikada neće nestati. Ljudsko biće nije izuzetak od prirodnog poretka. Čovek, kao i univerzum, je samo mašina … ono što nazivamo ‘dušom’ ili ‘duhom’ nije ništa više od sume funkcionisanja tela. Kad ovo funkcionisanje prestane, nestaju i ‘duša’ ili ‘duh'”.

Autor ovih bezbožničko materijalističkih rečenica nije nekakav militantni ateista poput Ričarda Dokinsa ili Bertranda Rasela, niti dežurna istorijska babaroga poput Karla Marksa. Izgovorio ih je Nikola Tesla, u intervjuu iz 1937. godine. U istom razgovoru je za sebe rekao i da “nije vernik u strogom smislu”, ali i da “preporučuje religiju zato što svaki pojedinac mora da ima neki ideal (religijski, umetnički, naučni ili humanitarni) da bi dao značenje svom životu”. Zatim je nastavio da drobi o higijeni kao ključnim oblastima obrazovanja i državne vlasti, kao i o potrebama za eugenikom i opstankom najbolje adaptiranih. Vegetarijanac i trezvenjak kakvim ga je Austrougarska dala, predvideo je bar jednu stvar: da za stotinu godina “više neće biti u modi” “trovati” organizam kafom, duvanom i alkoholom, a da će sirotinjska hrana (poput mleka, meda i pšenice), koja se tada služila u jeftinim restoranima, u 21. veku postati osnova za obroke dobrostojećih ljudi.

A šta bi rekao na želju tehničke Vlade Srbije, Srpske pravoslavne crkve i Privremenog veća grada Beograda da se u predizborje njegova urna prenese u portu jednako tehničkog hrama Svetog Save? Verovatno bi zažalio zbog toga što nije dovršio svoj bizarni projekat smrtonosnog zraka u onom tužnijem, spekulativnom i metafizičkom (dakle, prolupavšem) delu svog života i karijere. I okej, Tesla je tada živeo u celibatu jer se plašio nečistoće i bacila, odbijao je lekare, a mrzeo debele ljude, bolovao od opsesivno kompulsivnog poremećaja i unaokolo pričao da komunicira sa vanzemaljcima. Ali ovaj arhetipski “ludi naučnik” iz stripa o superherojima tada je dobro znao jedno: interesovali su ga mir i jedinstvo naroda u svetu. I kao u slučaju naizmenične struje, bavio se stvarima mnogo većim od naših sitnih i uskogrudih podela i podelica.

Naime, Tesla je u poslednjim decenijama svog života razvio svojevrsnu fiksaciju na mir i jedinstvo čovečanstva. Nadao se bližoj saradnji i boljem razumevanju među ljudima širom sveta, brisanju nacionalističkog “egoizma i ponosa” koji teraju ljude na varvarstvo i sukobe. Za njega je mir bio “prirodna posledica univerzalne prosvećenosti”, a umesto nacionalizma i patriotizma promovisao je ljubav prema prirodi i naučnim idealima. Ovakve idealističke ili utopijske poruke ostaju natpolitička i nadreligijska nadanja u bolji, ujedinjeni svet. Istini za volju, njegova lična filozofija je najbliža nekim budističkim učenjima, ali je i ova verska etiketa preuska za širinu Teslinog pogleda. “Može li iko danas da posumnja u to da milioni individua i svi beskrajni tipovi i karakteri ljudi čine jedan entitet, jednu celinu? Iako imamo slobodu da mislimo i da delamo, mi se držimo zajedno, poput zvezda po nebeskom svodu, neraskidivim vezama”, pisao je. Koliko bedno i jeftino tada deluju pokušaji posrbljavanja ili popravoslavljivanja Nikole Tesle – kako god se on osećao i šta god već upisivao u uskogrude rubrike “nacionalnost” i “vera” na nekakvom popisu?

Dakle, verovao Tesla u boga ili ne (a s dobrim razlozima o tome postoje oprečna mišljenja), sigurno ne bi pristao da učestvuje u još jednom parareligijskom ritualu mirisanja moštiju sa političkim namerama. Bilo je toga u mitologizovanoj srpskoj istoriji i previše – ovde se radi o istoriji čovečanstva i o istoriji nauke. A jedino čemu je on zaista bio strogo privržen, bili su naučni metod i beskrajna radoznalost. I zato svoje nasleđe i svoje telo sigurno ne bi dao na prekonoćnu otimačinu i razvlačenje najnovijoj bandi zloupotrebljivača njegovog imena u nacionalističke, verske ili predizborne svrhe. Toj zlonamernoj svetini zagledanoj jedino u sopstveni pupak, koja u Tesli vidi jedino Srbina i ništa više. I popovskog sina, eventualno. I najmanje je tu bitno što Teslin pepeo – dakle, kremacija – nije praksa po naročitom ukusu Srpske pravoslavne crkve. Verska pravila se i onako krive i izvitoperuju po sopstvenom i najčešće političkom nahođenju. S druge strane, i uprkos suprotnim tvrdnjama, ništa nije prikladnije Teslinom kontroverznom životu od toga da njegovi ostaci budu izloženi kao svojevrsni eksponat u muzeju posvećenom nauci i tehnologiji. Dok, uzimajući u obzir Tesline stavove o suštini “duha” i materije, ima neke ironije u tome što njegovo kremirano telo, kanonski, ne može uskrsnuti. Ali poenta je u nečem sasvim drugom od ovih malih, sitničavih, te kulturno i istorijski ograničenih pravila (ne)prikladnosti. Suština je u tome što smestiti Teslu bliže srpskom pravoslavnom bogu znači degradirati njegovo nasleđe kao naučnika ili bar kao kosmopolite i humaniste.

I zato – o nama, ne o njemu – mnogo ružnog govori činjenica da smo se od celokupnog Teslinog nasleđa uhvatili jedino njegovog etniciteta. Kao i pseudonaučnih pločica za isceljenje i “tajnog oružja” (inače kutije otpornika stare 45 godina, nađene nakon njegove smrti) za ratovanje, naravno. Dok struja u sijalici za nas verovatno još uvek dolazi zbog božje ili ministarske milosti. Ali ako su nam već Teslina fizika i elektrotehnika strane i neuhvatljive, mora li takva biti i njegova filozofija pacifizma i čovečanskog jedinstva? Ili je kvarna logika sledeća: kad smo već tako slavno propali u svom doprinosu svetskom miru, hajde da bar šetamo njegovu urnu unaokolo? Tesla nije nikakav “brend” najnovije inkarnacije projekta “Evropske Srbije, al’ sa identitetom” koji valja reklamirati i odašiljati u svet. I to baš po platou krnjeg hrama Svetog Save, tog simbola nedovršenosti srpske kulture i državnosti. Ovaj američki pronalazač srpskog porekla, rodom iz Austrougarske (državno) i Like (regionalno), koji je u Beogradu proveo jedan dan u životu, bio je i ostao građanin sveta, kosmopolita u antičko-filozofskom, a ne pomodnom smislu te reči. Samo igrom istorijskog slučaja (uz nešto vešte diplomatije) njegovi su ostaci završili u našem dvorištu. Poštovanje prema tome je najmanje što možemo da uradimo. Srećom, bar oko hiljadu građana je protestujući protiv ove odluke prošlog vikenda pokazalo da ima savest. I izdejstvovalo da se ova sramotna odluka zaustavi.

Suština je veoma jednostavna: Tesla pripada čitavom čovečanstvu. A ne jednoj maloj naciji i jednoj još manjoj religiji, čiji se mikropenis vozdiže na iluziju o svojoj nadnaravnoj važnosti. I zato nema boljeg mesta za urnu sa njegovim pepelom od muzeja posvećenog Teslinom imenu i pronalascima, kao i nauci i tehnologiji u celini. Dođavola, i ta je urna u obliku lopte ili sfere (što je bila njegova omiljena geometrijska figura), a ne krsta, polumeseca ili Davidove zvezde. Sfera, Plotinovo Jedno, simbolizovala je upravo jedinstvo čovečanstva o kojem je maštao Tesla. Ne pojeftinjujmo njegovu viziju i njegovo ime ovim sitnim podvalama i simbolima podela na koje se toliko mrštio. Zaista, ostavite Teslu na miru već jednom.

Aleksej Kisjuhas, Teslino covecanstvo, Danas, 15. mart