Хумано, социјално и одговорно друштво
Желимо владу која води одговорну социјалну политику. Без гладних. Без обесправљених. Без елементарно неписмених и необразованих. Са универзалном здравственом заштитом. Са приликом за напредовање на друштвеној лествици. Без обзира на етничко порекло. Нико није одговоран за околности у којима се родио – без обзира на то да ли се родио у богатој или сиромашној породици. Деца нису крива за економску снагу родитеља и заслужују једнаку прилику.
Школство плаћено из буџета. Бесплатно и квалитетно основно и средње образовање за све грађане. Укључујући и књиге и остале трошкове. Основне и средње школе морају да пружају квалитетну услугу која се постиже конкуренцијом међу школама. И бесплатан превоз за сву децу са села у веће школе. Да одрасту са осталом децом. И топли оброк. Са друге стране високо школство не треба да буде бесплатно, али мора да буде свима доступно. Студенти морају да преузму одговорност одлуке да струдирају и за оно шта студирају. Високо школство је подржано кроз стипендије школовања, али само за оне који не могу сами да га плаћају. Не желимо да подржавамо садашњи систем у коме чистачица из Београда и радник из Пирота порезима финансирају бесплатно школовање деце хирурга из Београда.
Здравство плаћено из буџета. Бесплатно здравство за све грађане, без обзира на статус и запослење. За све пољопривреднике, на пример. Оверавање здравствених књижица треба да оде у неславну историју – сви заслужују основно здравствено осигурање, а не само они који имају да плате. Да би побољшали конкуренцију и квалитет и приватне лекарске ординације треба да могу да равноправно пружају своје услуге у оквиру истог система здравственог осигурања. Да би здравствена услуга била квалитетна, домови здравља, болнице и лекари не могу да буду ослобођени одгодворности за своје услуге, већ морају да брину за своје пацијенте. Да би то било могуће, грађани морају да имају могућност да ”гласају” о квалитету здравствених услуга и промене лекара, бирајући лекара који им одговара. Породични лекари морају да буду избор породица, а домови здравља, болнице и лекари треба да се за своје пацијенте боре квалиетном услугом на тржишту здравствених услуга. А позитивну секецију да врше грађани, пацијенти.
Социјална помоћ само за оне којима је неопходна. Ако желимо да друштво помаже онима који немају, мора да престане да помаже онима који имају. Укинути садашњи систем по коме социјална помоћ стиже и онима којима треба и онима којима не треба, а велики број људи остаје без ње, јер им недостаје неки папир. Морамо да прекинемо да толеришемо праксу по којој лошијестојећи грађани субвенционишу бољестојеће, тј. праксу где родитељи у џиповима доводе децу у субвенционисана обданишта, богати плаћају субвенционисану струју и гас, бесплатно школују своју децу на факултетима. Морамо успоставити критеријуме за минимум прихода сваке породице. Социјално угрожене породице се саме пријављују под кривичном и материјалном одговорношћу. Безболно пријављивање. Али зато провере и контроле се врше случајним избором. И казне су ригорозне. Не само затворске, већ и новчане.
У Србији би та помоћ данас могла да износи 15.000 динара месечно по породици, плус 5.000 динара за сваког додатног члана породице. Породице са три члана би примале 25.000 динара. Породице са четири члана, би примале 30.000 динара. Данас на систем социјалне заштите трошимо 150 милијарде динара годишње. То би било довољно за пола милиона породица са 1.500.000 грађана по универзалном систему. Овакав универзални систем заштите са друге стране ослобађа економију од вођења социјалне политике. Социјалном политиком се бави држава, не привреда.
Загарантоване социјалне пензије за све грађане старије од 65 године. Није потребно да пензионом фонду доказујете када сте радили, колико, где и колика вам је била зарада по години стажа. Не морате да рачунате просек најбољих десет година. Није важно да ли сте уопште радили. Потребно је само да покажете личну карту којом доказујете да сте навршили 65 година. Држава која брине о својим грађанима гарантује минималну пензију без иједне године радног стажа. Као део социјалног система. Ово представља први стуб пензионог система: пензије за све плаћене из буџета. Са друге стране, сви они који уплаћују доприносе за пензије, било кроз други, било кроз трећи стуб приватних пензионих фондова, ће имати додатне економске пензије и то онолике колико су новца одвојили. Садашњи пензиони систем је неодржив на дужи рок. Он је у интересу искључиво запослених на буџету и запослених у јавним предузећима. Ако се не реформише, за двадесет година од пензија више нико неће моћи да живи. Свака реформа мора да пође од тога да се стечена права не могу мењати, што значи да реформа пензионог система ни на који начин неће утицати на садашње пензионере. Она утиче на њихову децу и унуке.
Да ли можемо све ово да платимо? Наравно. Само не можемо и то да платимо и да имамо преко 15% вишка запослених у државној управи, јавним предузећима, школству, здравству, да се давимо у намештеним тендерима и корупцији, да имамо искривљен порески систем који одговара само богатим монополистима, да арчимо новац пореских обвезника на НИП-ове, субвенционисане кредите, субвенционисно запошљавање и ине перпетуум мобиле пројекте који осим трошка ништа не стварају. Не можемо да имамо паразите који злоупотребљавају систем, ни да имамо 20% инвалидских пензија од 1.700.000 пензионера. Тако наравно не може.
Ово није издрживо. Када кажемо да је више од 15% вишак запослених у јавном сектору, то не значи да имамо толико вишка лекара. Али у јавним предузећима и администрацији имамо партијских кадрова и више од тога. Вишак од 15% у јавном сектору нас годишње кошта преко 1 милијарде евра.