Ako te interesuje kako sam, reci cu ti: osecam se kao u paklu. Razmisljao sam o tome kako si ti nesrecan u Zagrebu, a ja u Beogradu. Mi sebe obmanjujemo kad mislimo da ce sve biti u redu ako otputujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono sto nas tera da pisemo. Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreca umeti podnositi svoju nesrecu ili cak uzivati u njoj kao umetnik, artist. Treba sebe i svoja osecanja uciniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao sto smo ja i ti. Neka patim, neka crknem, ali cu sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, rascistiti i opevati svoju patnju i crkavanje…

Branko Miljkovic, pismo Zlatku Tomcicu, 23. januara 1959.