Zimski blagdani i novogodišnji aranžmani su vazda bili inspirativni za posmatranje i proučavanje. Neiscrpni su biznis modeli organizatora žurki koji se oslanjaju na imperativ dobrog provoda tokom najluđe noći. Zabavno bi bilo osvrnuti se na nekoliko pobednika ove trešijade, među kojima je svakako i ponuda beogradskog Doma omladine (zvanična gradska institucija kulture), u kome se održava Centurion party koji nudi rakiju na metar i dvadeset promo devojaka za koktel šankom (?!).

Ipak, ovo nije vrhunac. Ono što grad Beograd, kao institucija koja raspolaže novcem i manipuliše interesom građana srpske prestonice, nudi u zamenu za novogodišnji poklon je, ni manje ni više, Cecin koncert ispred Skupštine!

Pre tačno 18 godina vraćajući se kući iz škole na Knez Mihajlovoj sam naletela na neku gomilu naroda i gospođu Ražnatović nasred improvizovane bine. Snimao se spot za pesmu „Beograd“. Jeza me neka uhvatila i tada, pogodio me taj oštar vazduh između nje na nekim drvenim skelama i tih jadnih ljudi koji su se skupili da je vide. Isto je bila zima, kao i sada, ona u bundi, može biti ukradenoj iz kuće upravo nekog od izbeglih lica koja stoje tu dole ispod nje. Jer takve su se situacije u vezi sa ovom javnom personom tih dana dešavale. Ta njena pesma kaže „Moj Beograde, zagrli me!“ i nema to nikakve veze sa činjenicom da je ona došla iz Žitorađe, pa da prestonica sad treba da je prihvati. To je pobednička, trijumfalna pesma kojom ona poručuje da je kraljica sviju nas tu dole. Iste te godine državna televizija prenosila je kako ona i njen muž paradiraju sa nekakvim krunama na glavama. Nikada to neću zaboraviti niti želim da potisnem.

Ubrzano premotavanje skoro 20 godina kasnije, evo je kraljica opet trijumfuje ispred Skupštine. Odjednom dižu glas protiv i ovi što se sećaju svega i ovi društveno odgovorni i ovi što nisu više vlast i ovi što brane dobar ukus. Pokreću se peticije, pravi se ujdurma. Motivi su razni, problemi su razni. Da počnemo od toga da je to visokorizičan javni skup ili od toga da je Ceca kraljica izjavila da nastupa za džabe. Šta to znači? Da svi treba da rade svoj posao za džabe, a za ljubav prema otadžbini? Ili je to manipulacija da se ućutka jedan deo onih koji će da kažu da je ona kriminalac koji ovoj državi i dalje otplaćuje što je na slobodi. A da li njen bend isto radi za džabe i za Srbiju? Rasveta, bina, ozvučenje, tonci, kablomani, ketering, obezbeđenje – to je isto sve za džabe i za dobrobit Srbije?

Nego, pustimo to, glavni je problem – šta će ona tu?! Opet. I posle svega. Jasno je da su u toj skupštini sada isti oni koji su i devedesetih tu sedeli, ali ovoga puta pojavljivanje njenog estradnog visočanstva pred vazda jadnim i napaćenim narodom nije uzročno-posledično vezano. Za ovaj finalni trijumf smo svi zajedno odgovorni. Mi smo krivi. Ja koja radim u medijima sam direktno kriva što mi Ceca peva ispod prozora. I vi čitaoci što ćutite i vi ste krivi. I vi kolege novinari, vi ste svi do jednog krivi. Krivi ste svi vi muzički urednici RTS-a kojima se ne zna broj. Vi ste krivi, jer čekate da sat otkuca kraj radnog vremena i nije vas sramota da sedite i ne radite ništa. Krivi ste svi vi što se lažno smešite ispred tih kamera, izborani, umorni, nezainteresovani i ne naučite nekog mlađeg da to radi bolje od vas. Krivi smo svi mi koji smo ikada platili televizijsku pretplatu. Krivi ste svi vi koji znate da su tamo neki mladi bolji i sposobniji od vas, a ne odstupate od svoje pozicije. Krivi smo svi mi koji nismo bacilli televizore kroz prozor kad je počelo emitovanje rijaliti serijala. Krivi smo svi mi koji se rado sećamo nekih lepših prošlih vremena, jer je to gubljenje vremena i ne donosi svetlu budućnost. Krivi ste svi vi koji ste se slikali sa lajfstajl časopise jer ste želeli da se ogrebete o tiraž koji na poleđini vaše slike prave Ceca i Jeca. Krivi ste svi vi koji ste poverovali da su pevaljke kul samo zato što im je neko obukao kariranu košulju i martinke. Krivi ste vi stilisti sa fakultetskim diplomama što ste im oblačili te karirane košulje. Krivi ste vi šminkeri koji ste ih šminkali da ne izgledaju kao beštije. Krivi ste svi vi kolege DJ-evi koji dozvoljavate da vam naručilac tezge bira muziku. Krivi ste svi vi bendovi što svirate za džabe. Tako ne činite ni sebi uslugu. Krivi ste vi muzičari što ste svirali i pevali umesto te narodnjačke bagre. Krivi ste vi dizajneri što ste im pravili omote albuma. Krivi ste svi vi reditelji kojima je država ukinula i profesiju i pravo na život, pa vam je bilo kul da snimate narodnjačke spotove i tezgarite na koncertima. Krivi ste svi vi koji nemate za kartu malog domaćeg benda, a nije vam mnogo da date koliko košta Bijonse u Areni. Krivi ste svi vi nastavnici i profesori što dozvoljavate da deca na školskim proslavama slušaju narodnjake. Krivi ste svi vi što mislite da ste završili posao čim ste dobili decu. Krivi ste što ne tučete tu decu kad postanu seljoberi nego im plaćate ulaz na splavove. E pa neće moći burazeru, ako se ti ne boriš i to tvoje dete će slušati Cecu na Trgu za petnaest godina. Svi smo krivi što niko nikad nije odgovarao za kulturni genocid. Drugačiju bismo pesmu pevali o zločinima da nismo pristali na sopstvenu eutanaziju.

Svi smo krivi zato što smo se više od deset godina udobno baškarili u novonastaloj “slobodnoj” medijskoj i kulturnoj sredini, gde je najbitnije šta narod voli i kako da mu se udovolji. Pogazili smo sve kriterijume i principe kao umetnici, muzičari, novinari, ljudi da bismo dorasli tržišnom idealu. Autocenzurisali smo se i zapatili korumpirano stanje svesti. Postali smo izvršioci nekakvih funkcija, ispunjivači apstraktnih i nigde jasno definisanih očekivanja, otišli daleko od bića sa mogućnošću odlučivanja, sa osećajem za odgovornost, postali smo jedna uplašena, treperava kockica u eksel tabeli istraživanja javnosti. I sad kukamo. I uskoro ćemo čuti koliko nas je koštalo Cecino besplatno pevanje ispred Skupštine i opet ćemo da ćutimo i kukamo. To je ono – komšijski pas se ukakio ispred zgrade i nikom ništa. Nećemo ni da čistimo ni da sprečimo da se to opet desi nego ćemo da se muljamo u govnima. Znate šta – kad znate za neki zločin i o njemu ćutite to se zove prikrivanje ili sudelovanje. Mislimo o tome. U protivnom sve će zauvek ostati isto, samo mnogo drugačije.

Tijana Todorovic, Novogodisnji miran san, Pescanik.net, 28. dec