– Ko god živi u Hrvatskoj, zna koliko je teško izboriti se za život dostojan čoveka. Ovde živimo poput stoke koja je srećna dok vuče kola jer zna da će, kad prestane vući, biti pretvorena u kobasice. Gadi mi se život u Hrvatskoj. Jutros sam šetala Opatijom i razgovarala s prijateljicom. I jedna i druga mnogo smo putovale, sigurne smo da je Hrvatska prekrasna zemlja, pa ipak bismo se i jedna i druga sutra iselile da imamo love. Živeti u vremenu koje je kombinacija feudalizma i fašizma polako postaje nepodnošljivo

Otkud Avganistan? Je li vam dojadio Balkan?

– „Amaruši“ je knjiga o velikoj ljubavi i životu u Hrvatskoj danas. Junak iz moje knjige odlazi u Avganistan da bi tamo zaradio dovoljno za krov nad glavom. Naravno da će tamo izgubiti glavu, ali mu to niko ne govori. Našim vojnicima koji odlaze u Avganistan prodaju priču kako će biti samo u „pratnji“. Oni neće pucati, oni će „pratiti“ one koji pucaju. Naša će deca platiti skupu ulaznicu jer smo mi odlučili ući u NATO pakao. Naravno da mi je dojadio Balkan, ali mi Todorić nije tata pa ostajem. Doduše, da mi je Todorić tata, ne bih živela na Balkanu.

Jesu li književnica i blogerka Vedrana Rudan na istom zadatku?

– Zanimljivo pitanje. Nisam i nikad neću biti na zadatku. Sebe ne doživljavam poput mesije koji će ovcama pokazati pravi put. Ja samo želim napisati koji ja put držim pravim. Veseli me kad neku zabludelu ovcu skrenem na pravu putanju. Da sam bar predsednica Evrope. Ne bih širila mir i dobro, nego potpaljivala lomače na kojima bi se urlajući pržili… Neću vam reći ko jer je pečenje političara, popova i kapitalista zločin. Nažalost.

Niste više Hrvatica? Je li to konačna odluka?

– Pozivate se na tekst objavljen na mom blogu, naslov mu je NISAM HRVATICA. Pročitan je 70.000 puta u samo dva dana. To pokazuje koliko se ljudi na ovim našim prostorima još uvijek pale na naciju. Ja sam u mom tekstu, malo je čitalaca na to obratilo pažnju, Hrvate podelila na Hrvate (pripadnike određene nacije, normalne ljude) i hrvate, divljake koji na stadionima urlaju ustaške pesme i pozivaju na klanje. Ne pripadam takvim hrvatima, ali me kao čoveka ne definiše to što sam Hrvatica. Nikoga nacija ne određuje. Ili jesi čovek ili nisi.

Je li na Balkanu vrag odneo šalu?

– Svi znamo da ovi „naši“ prostori već preko dvadeset godina više nisu „naši“, pa možda zato ovako hladno gledamo na sve što se oko nas dešava. Vrag je očito prevelik, naš smisao za zajebanciju davno se izgubio, blago svima koji su na vreme otišli iz „naših“ prostora. Crkavaju od gladi, rade poput robova, nade u njima nema, ali su bar daleko od besne gomile koja se valja i Hrvatskom i Srbijom. Jedni su za dom spremni, drugi pozivaju četnike da se spreme. Kakvi smo kreteni, još nam je i dobro.

U poslednje vreme izgleda da su Hrvatska i Srbija sve dalje?

– Meni se čini da su Hrvatska i Srbija sve bliže jer je normalnim ljudima u našim zemljama sve jasnije da jednako patimo. I vi i mi imamo političare lažove, banke koje nam deru kožu, licemerne popove koji nam stalno zaviruju među noge i određuju kako se moramo je…ti. Naravno da pevamo iste pesme, naravno da čitamo iste knjige, naravno kad govorimo istim jezikom. I Srbi i Hrvati, tu mislim na siromašne i obespravljene, danas su više braća nego su to bila onda kad su se tako morala zvati.

Vedrana Rudan, Blic, intervju, 5. dec