“Probao sam heroin kad me je ostavila devojka.” “Napio sam se, pa sam prevario ženu sa koleginicom sa posla.” “Parkirao sam na mesto za invalide jer sam žurio.” “Ukrao sam hiljadu dinara iz tuđeg novčanika sa stola jer nisam imao novca.” “Recitovao sam bljutavu poeziju jer sam se zaljubio.” “Bila je takva politička situacija, pa sam glasao za Koštunicu.” “Ujeo me je vampir pa sam devicama sisao krv na mesečini.” Uviđamo li obrazac? Ostali smo bez posla ili žene, bili smo pijani ili u žurbi ili zaljubljeni, ujelo nas je nešto ili je trebalo da nas ujede, nekakav sumrak svesti se dogodio svakako. Ovo su sve izgovori, naravno, ali svi oni imaju nešto zajedničko. A to je uverenje da loše stvari nismo uradili “pravi mi”.

Isto radimo i kada pokušavamo da opravdamo nekoga do koga nam je stalo. Imali su teško detinjstvo, majka im je stavljala bradavice u usta kad su bili mali, otac im je bio pijandura, upali su u loše društvo, ratovi, kriza, inflacija 1993, Milošević, sankcije, NATO, pljačkaška privatizacija. Ali, duboko unutra, oni su dobri ljudi. Svaki zlostavljač žena, fudbalski huligan ili ludak koji uzme lovačku pušku i krene da ubija unaokolo po selu je mirno dete ili komšija. I dobar čovek duboko unutra, podrazumeva se. I najčešće, kako za sebe, tako i za druge, koristimo upravo ovu frazu – “negde unutra”. Kao da unutar naših dlakavih telesa i, pre svega, podalje od naših svakodnevnih ponašanja živi neka potpuno druga osoba, čista i nevina poput prvog snega. “Pijem litru rakije dnevno, ali nisam ja tamo neki alkoholičar” ili “Volim Cecu, Stoju i neke balade od Džeja, ali nisam ja tamo neki narodnjak ili džiber” ili “Bio sam predsednik studentskih organizacija i sad sam član partije zbog posla, a ne uverenja, ali nisam ja tamo neki mladi lider i oportuni karijerista”. “Nisam to pravi ja”, govorimo sebi. Uvek smo ili uvek su ljudi “unutra” nešto drugo, iako je “unutra” samo hrpa mišića, kostiju i masti. Zamišljamo neku drugu ličnost, da bismo se osećali dobro u svojoj koži. U pitanju je svojevrsna iluzija o duhu iz mašine, ali ne o onom antičkom koji se spušta odozgo i rešava stvar, već o duhu koji živi u nama. I na ovaj način utešno izmišljamo sopstveni identitet koji sa stvarnošću nikakve veze nema.

Ova iluzija se veoma često priziva pri proceni lika i dela famoznog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića. Dobar deo rasprave o izvesnim kopernikanskim obrtima u vezi sa njegovim ponašanjem, te cvikerom, slepljenim prstima i zen pomirljivošću presečenom sporadičnom nervozom, zapravo je rasprava o tome ko (ni)je “pravi” Aleksandar Vučić. Dok oni posebno neinventivni dozivaju umotvorine o vuku, ćudi i dlakama. Vučićevo nasleđe i minuli rad se, naravno, i broje i ne zaboravljaju, ali reč nije o tome. Pošto su karte dramatično promešane, a nas još niko nije obavestio, prečesto zalutamo u svojevrsnu psihologiju za siromašne koja se prodaje kao politička analiza. Drugim rečima, svako iz svog političkog rova pokušava da odbrani ili napadne kotu vicepremijera koristeći se biološkim oružjem loše mozgovne logike.

Za jedne, “pravi” Vučić je odmah iza ugla i samo čeka da nas ugrize za zadnjicu. U dubini svoje mračne duše on je tvrdokorni nacionalista kojeg u podrumu Vlade hrane malom decom i “Ženama u crnom”. Najnoviji fetiš mu je totalitarizam, a nakon Vebera pred spavanje hvata “1984”, podvlači i vadi beleške. Kada ga neko posebno iznervira, dolazi mu u san gde maše papirima. Ima teglu sa ukiseljenim ekstremitetima svojih političkih protivnika kojom pripreti kada popije itd. Na ovaj način se zapravo relativizuju i pravdaju sve politički ispravne stvari Vučićevog režima u koje odbijamo da pogledamo jer, jebiga, Vučić. S druge strane, i zvanični i nezvanični perači Vučićeve biografije pristaju na ovu istu lošu psihologiju. Za njih se “pravi” Vučić zapravo nikada nije slagao sa Šešeljem, bedževe nikada nije naročito mirisao, a u privatnosti doma svoga je klečao pred američkom i nemačkom zastavom u pauzama između savetodavnih druženja sa Zoranom Đinđićem, kojeg je cenio oduvek. Duboko unutra, Aleksandar Vučić je jedan kontemplativni umerenjak gladan pravde koji svojim krupnim usnama svako jutro doručkuje 250 grama modernizacije za poneti. A donedavno sav taj duh nije mogao da ižđika iz njega, pritisnut haško-bajčetinskim vojvodstvom i sopstvenim smotanlukom. Međutim, sada se povratila mera Vučićevog taoa i jin mu se ponovo prelio u jang, te u našim srcima obitava poput vodenih cvetića ili trešnje koja procveta na proplanku fabrike u Kjotu.

Dakle, umesto realne analize određenih poteza i politika Vlade Srbije i njene centralne figure, mi se bavimo fiktivnim “pravim” karakterom i (ne)iskrenošću te centralne figure. Na ovaj način samo zapadamo u isprazno kritizerstvo, racionalizacije i faktički pristajemo na novu ulogu Demokratske stranke. Koja, umesto da bude kritički-opoziciona, podseća na dopingovanog boksera koji ne samo što nije očekivao onaj jedan udarac nego se već satima ošamućen previja po ringu. I zato, dođavola izmišljeni uzroci i dođavola spekulativne posledice. Ono što se broji i ono što je bitno je stvarno odvijanje, ovde i sada. To jest, da li je ovo restrukturiranje propale firme dobro ili nije, koji su detalji najnovijih gasnih sporazuma sa Rusijom, šta ćemo sa javnim dugom i Radetom Markovićem i kriminalom u sportu itd. A ne šta je Vučić zapravo mislio kada je rekao ono što je rekao. I ko je on uopšte i “zapravo”: nemački špijun ili Šešeljev potrčko, modernizator ili totalitarac. Računa se ciljno-racionalno, a ne afektivno delanje, rekao bi Maks Veber. Aktivnost i praksa, a ne meandri našeg uma zaplašenog novim ponašanjem i nepoznatim osećanjem. Jesmo višestruko opečeni vrelim mlekom, ali je iscurilo vreme za duvanje u jogurt. Kucnuo je čas da se taj jogurt proba i realno proceni.

I zato su svakodnevne analize Aleksandra Vučića po kafanama, frizerskim salonima i automehaničarskim radnjama (i po novinama koje se za dotične prostore kupuju) još uvek u nivou permanentne predizborne kampanje. Neozbiljnog diskursa vođenog od strane ljudi koji će spremno prihvatiti laž da više ne živimo u društvu, nego u ekonomiji. A u takvom stanju svesti udavićemo se u moru trivijalnosti i beznačajnosti, u budućnosti koja nije opaka, nego besmislena. Dok je stvarnost ta koja je brutalna: onaj “pravi ja” koji je “negde unutra” je samo i isključivo plod naše mašte. Samo izgovor onog glupavog dela našeg mozga koji želi da zabušava, umesto da radi pametne stvari. Kao što nema nevidljivih ljudi koji žive u nama, tako nema ni nevidljivog Aleksandra Vučića koji živi u njemu. Ono što radi nam se može dopadati ili ne – i to je ono o čemu treba da razgovaramo. A ne ko jeste, a ko nije “pravi on”. Karte su podeljene, poljubi ili ostavi.

Aleksej Kisjuhas, Duh iz masine, Danas, 29. nov