Milica Spasojević iz gornjomilanovačkog sela Brđani izvela je na put troje svoje i pedesetoro dece kojih su se odrekli biološki roditelji.

Ona kaže da je bila mlada majka dve kćerke, a sin je tek bio na putu da se rodi, kada su joj iz Centra za socijalni rad iz Gornjeg Milanovca doneli bebu od nekoliko meseci.

“To je bio Dragan, a kasnije ga je usvojio bračni par iz Novog Sada koji nije imao svoje dece”, kazala je Milica Tanjugu. Nakon toga su, ističe, stigli Mirko, Radmila, Zoran, Sanja, Radmila, Miloš… Čak ne može da se seti imena svih mališana koje je, zajedno sa suprugom Filipom, od davne 1963. godine izvela na put, pruživši im ljubav i dom.

“Bilo je godina kada sam ih, osim svoje troje, imala po desetoro odjednom. Po čitavoj kući pelene, đačke torbe i knjige, lopte”, seća se Milica, koja danas ima 74 godina.

Milica je od Centra za socijalni rad preuzela 35 mališana, ali je još 15 prihvatila “preko reda” u različitim slučajevima. Dogodilo se da je bila jednom detetu na roditeljskom sastanku, a kad se vratila, na krevetu je ležala beba u pelenama. Uprkos tome što je na njoj ležao veliki teret, imala je razumevanje i pomoć muža Filipa, svekra i svekrve.

Kad bi, navodi Milica, njenog svekra pitali kako mu je kod kuće, znao se našaliti da ima čitavo obdanište. Najteže od svega joj je padalo kada je morala da neko od dece da na usvajanje, iako je, kako kaže, znala da će mu tamo biti bolje i da će biti obasuto sa mnogo ljubavi u novom domu.

“Svi su me zvali mamom, a i dan-danas me tako zovu. Ima ih svuda – u Beogradu, Novom Sadu, Baru, Švedskoj, Grčkoj, a sada su to porodični ljudi koji imaju svoju decu”, priča Milica. Da je to bio pravi dom za sve njih, svedoči i činjenica što su im u Brđanima pravljeni rođendani, ispraćaji u vojsku, veridbe i svadbe.

Naravno, ne zaboravljaju oni to ni danas, pozovu telefonom da pitaju kako je zdravlje, šta ima novo i dođu da vide Milicu i Filipa.

Njen suprug Filip kaže da je deci koju su odgajali, ponekad, više pažnje poklanjao nego svojoj.

“Kupao sam ih, presvlačio, hranio i ništa mi nije bilo teško. Kada bih se ponovo rodio, opet bih isto učinio”, izričit je ovaj osamdesetogodišnjak.

Miličine kćeri i sin su odavno otišli svojim putem, ali nisu ona i Filip ostali sami u poodmaklim godinama. Sva deca skoro svakodnevno zovu telefonom, dolaze na slave i ne propuštaju priliku da svaki slobodan trenutak provedu u Brđanima.

Od države, za 41 godinu, koliko su se bavili hraniteljstvom, Milica i Filip ništa nisu dobili, osim zahvalnica i plaketa za dobročinstvo, ali su i pored toga zadovoljni, jer, kako kažu, ništa ne može da zameni ljubav koju im pruža njihova “armija dece”.