Smatra se da je Hitler imao hipnoticku moc nad masama. Staljin se pred masama uopste i nije pojavljivao i retko je javno nastupao, a njegova “hipnoticka moc” ni u kom slucaju nije bila manja. Tu nije stvar u nekoj licnoj sposobnosti vodje vec u samoj masi, u njenoj sposobnosti, u datoj situaciji, za “samohipnozu”. Ako je masa izabrala nekoga za “hipnotizera”, ovaj moze da cini bilo sta – da govori, cuti, vice, sapuce, da vrska, govori s akcentom… i sve ce imati efekta. Tek post factum izgleda kao da se izabranik sam probio “u vrh” i zaveo mase. U stvari, same mu mase dodeljuju ovu ulogu i prinudjuju ga da igra istorijsku ulogu. Upravo ulogu. Upravo da igra. On postaje adekvatan masi koja ga je izabrala. Staljin je bio ovaploceno “MI”.

Postoje neka opsta pravila po kojima se ljudi izdvajaju za vodje. Jedno od tih pravila na prvi pogled izgleda fiktivno. Ali ono je u najvecoj meri delotvorno. To je prezir prema ljudima. Staljin je od samog pocetka znao cenu ljudi, znao je kakvo je to smece – narodne mase, znao je da su price o visokom nivou svesti kao uslovu za komunizam susta besmislica. Staljin se ponasao prema ljudima u skladu s njihovom realnom vrednoscu. Njegove su mu represalije donele vise harizmatskog obozavanja nego beznacajna godisnja smanjenja cena namirnica. Staljin je znao ko smo mi, a mi smo znali da on to zna. U dubini duse priznavali smo da je sve sto se dogadjalo primereno nasoj ljudskoj prirodi. Cudno, ali to je bio najsnazniji izraz nase teznje da se uzdignemo do bozanskog nivoa. Bili smo bogovi u svom nistavilu. Ukoliko nadjes objasnjenje za ovu cinjenicu, razumeces i sve ostalo.

Aleksandar Zinovjev, Polet nase mladosti, Prosveta