Festival Igre, JDP, 8. april

BALET PRELJOKAŽ
Eks an Provans, Francuska
Ono što zovem Zaborav

koreografija: Angelin Preljocaj
saradnik koreografa: Youri Van den Bosch
koreolog: Dany Lévêque
dizajn svetla: Cécile Giovansili-Vissière

igrači: Aurélien Charrier, Fabrizio Clemente, Baptiste Coissieu, Carlos Ferreira Da Silva, Liam Warren, Nicolas Zemmour
narator: Laurent Cazanave

produkcija: Ballet Preljocaj
koprodukcija: Biennale de la Danse de Lyon, Théâtre de la Ville (Paris), Théâtre de Saint-
Quentin-en-Yvelines

Po knjizi Lorena Movinjea „Ono što zovem Zaborav“

Otkrio sam knjigu Lorena Movinjea  „Ono što zovem Zaborav“, čim je izašla iz štampe. Fascinirala me je svojevrsna forma teksta. Ona je sazdana od samo jedne rečenice, dugačke nedokučive rečenice koja spaja telesnu interakciju i literarnu strukturu, na posve radikalan način. Ova materijalizacija mesa, čini tekst senzualnim. U okviru jednog ljudskog korpusa, nastanjene su različite vrste građe: agresivni, živahni, nasilni komadi, i oni mnogo lascivniji, senzualniji, nezdravi, ljubavni delovi. Ipak, telo je i političko po Movinjeu. Nekoliko pitanja se otvaraju, nad bezdanom u kome se ogleda izuzetak, marginalizacija, društvo i konzumerstvo – a sve kroz nečujan dijalog tela. Razmišljao sam da se igra može nadviti nad temom otvarajući priču u formi pogleda u daljinu, primenom koreografskog rukopisa koji će je iznova posebno odrediti. Upravo zbog toga, ovaj tekst se mora čuti, jer je krajnje radikalan u svojoj neumoljivosti, u svojoj lepoti i emociji.

.
Angelin Preljocaj

… Kada je ušao u super market, uputio se ka delu gde stoji pivo. Otvorio je i popio sadržaj jedne limenke. Ne znam o čemu ili o kome je razmišljao gaseći žeđ. Siguran sam, međutim, da od trenutka kada je stigao do trenutka kada su ga zaustavili čuvari, niko nije mogao da zamisli da on neće više izaći napolje.

Laurent Mauvignier

Pisac je inspiraciju našao u kratkoj vesti o istinitom događaju, u Lionu 2009. godine. Dvadesetpetogodišnji mladić, umire od posledica gušenja u Karfur supermarketu, ubijen od strane četvorice čuvara „zbog jedne limenke piva“ koju je ispio, a nije platio. Snimak sigurnosnih kamera posvedočio je o brutalnom ubistvu, jer je smrt snimljena uživo. Posle nekoliko obimnijih romana, koji su pobrali odlične kritike, pisac se odlučio da upakuje ovu knjigu u samo 60-ak strana. Jedna jedina rečenica lebdi bez početka ili kraja, kao i život koji se nastavlja uprkos smrti. To je nasilna, a opet nežna rečenica, korišćena u formi nostalgičnog ubrzanja, da bi razotkrila čulne interpunkcije koje se često mogu naći u delima Movinjea. Mladi čovek koji je nepravedno ubijen i njegov brat, jesu li oni belci? Crnci? Stranci? Iz siromašne porodice? Žrtve rasizma? Predrasuda? Sve što saznajemo jeste da im otac poseduje kasapnicu i da je sin tamo radio u pauzi između dva posla, da se možda jednostavno zaljubio, da je možda bio na putu da se ponovo sastane sa tom devojkom, onom koja će mu možda pomoći da izađe iz zaborava koji sugeriše već sam naslov dela. Mnogo „možda“ koji nestaju zajedno sa glavnim junakom. Pisac zamišlja život, obećanja koja ostaju neispunjena, nade za koje nije bilo smelosti. On predstavlja činjenice: zaprepašćenje žrtve i pesnice četvorice čuvara, mladih ljudi njegovih godina, u magacinu supermarketa. Kako se osećao dok su pesnice kao kiša pljuštale po njemu? O čemu je razmišljao, šta je video? Vikanje, ruganje? Čega se sećao – saveta svoje majke? Dana koji tek dolaze? Da li je uopšte imao vremena da se zapita, zašto? U svemu je bilo samo ludila, neobuzdanog i varvarskog ponašanja četvorice čuvara. A onda je nastala tišina, pa ponovo reči: policije, javnog tužioca, novinara i na kraju postiđenih mušterija u kasapnici mladićevog oca. Više se govorilo o ovom čoveku sada kada je mrtav, nego ikada dok je bio živ. Movinje priča umesto njega, stvarajući lik posve sličan ljudima iz naše okoline, jedina razlika je da oni ne doživljavaju tako tragičnu sudbinu. U vremenu koje je potrebno da bi se pročitala jedna rečenica, pisac uzdiže lik iz zaborava i svakodnevne beznačajnosti, kakvu brak, očinstvo, prijateljstvo, pa čak i posao mogu stvoriti…. „Uveravam vas da sve ovo nije tužno kao gubitak ukusa vina i piva, želje za poljubcima, za izmišljanjem priča o prolaznicima u metrou, kao gubitak doživljaja neumornog lutanja, osećaja vezanog za gomilu stvari koje neću imati priliku da radim, koje možda nikada ne bih ni uradio, ali koje su mi se dopale već zbog same činjenice da su moguće, tu negde u mojoj blizini, i za svaki slučaj“.