Naučio sam da je fundamentalna kontradiktornost kapitalizma ona između proizvodnje koja ima društveni karakter i raspodele rezultata rada koja je zasnovana na privatnom vlasništvu nad sredstvima za rad. Radnici se okupe i na organizovan način kolektivno proizvedu neku robu. Ali kapitalisti su vlasnici te robe, ne radnici koji su je proizveli. Kapitalisti plate radnicima izvesnu količinu novca, to jest samo deo vrednosti robe koju radnici proizvedu. Radnici nikada ne mogu da otkupe od kapitaliste sve što za njega proizvedu. Stvoreno tržiše za proizvedenu robu među radnicima je uvek manje od vrednosti proizvedene robe. Ukupno tržište među masama, uključujući sve radnike i njihove porodice, kao i ostatak nižih klasa, će uvek biti manje od ukupne proizvodnje celokupne radničke klase. Kako onda prodati tu robu? Kako nastaviti sa produkcijom?

.
Naučio sam da je teorija ekonomske krize u kapitalizmu detaljno istraživanje pitanja – kako nastaviti proizvodnju kad kapitalisti plaćaju radnicima samo deo vrednosti koju radnici proizvedu? Postoje načini da se ovo postigne – ali samo na neko vreme. Problem je u tome što sva ta rešenja u nekom trenutku dovedu do drugih ozbiljnih problema, toliko ozbiljnih da neizbežno rezultiraju u velikim prekidima u proizvodnji, to jest rezultiraju u ekonomskoj krizi. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Scott-a H. «The Basic Contradictions Underlying Capitalist Economic Crises» Da bi se profit nastavio, naučio sam da su kapitalisti primorani da negde pronađu tražnju za deo viška vrednosti koji su radnici proizveli a ne mogu ga konzumirati, usled eksploatatorskog karaktera robne proizvodnje. U težnji da realizuje ovaj višak, kapital se širi prostorno – prodirući u zemlje i narode koji ranije nisu bili izloženi kapitalističkim društvenim odnosima (restauracija kapitalizma u Istočnoj Evropi, na primer), i dubinski, u okviru društva koje je već prožeto kapitalom – u vidu komercijalizacije životnih sfera koje su do tada bile izuzete iz tržišne logike (privatizacija obrazovanja, pripremanje hrane, razonoda itd). Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Gorana Musića «Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu».

Naučio sam da poslednji uzrok svih stvarnih kriza ostaje uvek siromaštvo masa i ograničenje njihove potrošnje, naspram čega stoji nagon kapitalističke proizvodnje da proizvodne snage razvije tako kao da njenu granicu sačinjava samo apsolutna potrošna sposobnost društva. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz Kapitala, tom III, Karla Marxa.

.
Naučio sam da kapitalista ima dva načina na koja može raspolagati sa viškom vrednosti koju radnik proizvede. Može je koristiti za lične svrhe – kuće, skupocena kola itd ali to je daleko manji procenat ukupnog viška vrednosti. Ili može ulagati u dalji razvoj svojih proizvodnih kapaciteta. Iz konstantnog straha od konkurencije, kapitalisti sve više razvijaju kapacitet za proizvodnju. Preterane investicije se sprovode i zbog toga da bi korporacije bile u stanju da brzo prošire proizvodnju (i tako ne propuste prilike za profit), ali uglavnom zbog toga što korporacije imaju na rasplaganju ogromne količine kapitala, sa kojim ne znaju šta da rade. Ali što se više razvijaju, profit je sve manji. I u nekom trenutku, menadžeri će izjaviti, «ovo je smešno» i prestati da investiraju. A kada se ovo simultano dogodi u velikim obimu u ekonomiji, događa se kriza hiperprodukcije. Dakle, naučio sam da su krize u kapitalizmu takođe rezultat svesnog odbijanja kapitalista da dalje investiranju u proširivanje prozivodnje. Oni ovo odbijaju iz vrlo dobrog razloga: ne vide kako mogu da ostvare profit kroz dalje inverstiranje, jer ne vide tržište za proizvode, zato što ne mogu potpuno da koriste fabrike koje već poseduju. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Scotta H. “The Basic Contradictions Underlying Capitalist Economic Crises”. Kako je glavni uzrok krize prekomerna akumulacija kapitala, u vidu napuštenih fabrika, zaliha robe koja se ne može prodati i nataloženih akcija i nekretnina, najefikasniji način za njeno razrešenje jeste uništenje vrednosti ovog kapitala radikalnim snižavanjem njegove knjigovodstvene vrednosti kroz seriju bankrota ili fizičko uništenje putem ratova i prirodnih katastrofa. Pojeftinjenje radne snage kroz kreiranje masovne nezaposlenosti takođe igra bitnu ulogu u procesu povratka profitnih stopa. Kroz koju god od ovih metoda privreda uspe da se oporavi, cena koju plaća stanovništvo je više nego visoka. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Gorana Musića «Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu».

Naučio sam da se trenutno nalazimo u svetskoj krizi koja je započela 1970ih i koja će se verovatno završiti 2050ih. Ovo sam naučio od Immanuela Wellerstein-a. Naučio sam da je prosperitetni zapadni demokratski kapitalizam nakon Drugog svetskog rata ušao u prvu krizu nakon 1960ih. Industrijski oporavak Nemačke i Japana značio je konkurenciju hegemoniji SAD, ali takođe i to da je svet bio preplavljen fabrikama i alatima. U drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka inflacija je počela naglo da raste širom zapadnog sveta a usporavanje ekonomskog rasta počelo je da otežava održavanje političko-ekonomske formule mira između rada i kapitala (formule koja je ugušila unutrašnje sukobe nakon pustošenja Drugog svetskog rata) i posleratni demokratski kapitalizam ušao je u svoju prvu krizu. U suštini, ta formula je podrazumevala da je organizovana radnička
klasa prihvatila kapitalistička tržišta i imovinska prava u zamenu za političku demokratiju, čime su obezbeđeni socijalna sigurnost i stalni rast životnog standarda. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Wolfgang Streeck-a «Kriza demokratskog kapitalizma».

Naučio sam da postoji ogromno trenje, kontradikcija i antagonizam između kapitalizma i demokratije.

Naučio sam da je tokom četiri decenije nakon završetka posleratnog rasta, epicentar tektonske tenzije unutar demokratskog kapitalizma migrirao od jedne institucionalne lokacije do druge, dovodeći do niza različitih, ali sistematski povezanih ekonomskih poremećaja. Tokom 1970-ih, konflikt između demokratskih potraživanja za socijalnom pravdom i kapitalističkih zahteva za raspodelom na osnovu marginalne produktivnosti, ili „ekonomske pravde“, uglavnom se odigravao na nacionalnim tržištima rada, gde su sindikalni pritisci na zarade, pod političkim garancijama pune zaposlenosti, izazvali ubrzanje inflacije. Kada je ono što je, u stvari, bila redistribucija putem  snižavanja vrednosti valute postalo ekonomski neodrživo, primoravajući vlade da uz visoki politički rizik to okončaju, konflikt se ponovo pojavio u političkoj areni. Ovde je on doveo do porasta razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, što je za posledicu imalo brzi rast javnog duga, kao odgovor na zahteve birača za javnim davanjima i uslugama, većim nego što je „poreska država“ mogla da izvuče iz svoje demokratsko-kapitalističke ekonomije. Međutim, kada su napori da se javni dug zauzda postali neizbežni, kako bi se održao socijalni mir morali su da budu propraćeni finansijskom deregulacijom, olakšavajućitako pristup privatnim kreditima, kao alternativnom načinu za zadovoljavanje normativno i politički moćnih zahteva za sigurnošću i prosperitetom od strane građana. Ovo je, takođe, trajalo ne duže od jedne decenije, sve dok globalna ekonomija nije gotovo posrnula pod teretom nerealnih obećanja o budućim otplatama za sadašnju potrošnju i investicije,
omogućenim od strane vlada kao kompenzacija za fiskalnu štednju. Od tada, sukob između popularnih ideja socijalne pravde i ekonomskog insistiranja na tržišnoj pravdi, još jednom je promenio svoje sedište, pojavljujući se, ovoga puta, na međunarodnim tržištima
kapitala i u složenoj borbi koja se trenutno odvija između finansijskih institucija i birača, vlada, država i međunarodnih organizacija. Sada se postavlja pitanje koliko daleko mogu da idu države u nametanju imovinskih prava i profitnih očekivanja tržišta svojim građanima, dok istovremeno izbegavaju da proglase bankrot i pokušavaju da očuvaju ono što je ostalo od njihovog demokratskog legitimiteta. Tolerisanje inflacije, prihvatanje javnog duga i deregulacija privatnih kredita bila su samo privremena sredstva za vlade suočene sa očigledno neuništivim sukobom između dva kontradiktorna principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma: socijalnih prava, sa jedne strane, i marginalne produktivnosti, ostvarene na tržištu, sa druge. Svako od ova tri sredstva je funkcionisalo u nekom periodu, ali su onda počeli da izazivaju više problema nego što su rešavali, dokazujući time da trajno pomirenje između društvene i ekonomske stabilnosti unutar demokratskog kapitalizma predstavlja utopijski projekat. Sve što su vlade mogle da ostvare u suočavanju sa krizama svoga vremena, jeste da ih premeste u nove arene, gde su se one ponovo pojavljivale u novim oblicima. Nema razloga da verujemo da bi ovaj proces – sukcesivnog manifestovanja kontradikcija demokratskog kapitalizma, u uvek novim vrstama ekonomskih poremećaja – trebalo da bude okončan. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Wolfgang Streeck-a «Kriza demokratskog kapitalizma».

.
Naučio sam o TINS-u i TINI. Da bi razrešila tenziju između demokratskog društva i kapitala, Margaret Thatcher je rekla “There is no society” (Ne postoji društvo) ili TINS nastavila, «postoje individualni muškarci i žene i postoje porodice». Gospođa Thatcher je skovala i slogan “There is no alternative” (Ne postoji alternativa) ili TINA. Da bi osigurali da zaista ne postoji alternativa, Međunarodni monetarni fond, uz podršku Ministarstva finansija S.A.D. kao uslove za finansijsku pomoć zemljama u budžetskoj krizi postavili su strogo pridržavanje uslovima neoliberalizma. Naučio sam da je u neoliberalizmu ključna reč «globalizacija» zamenila prethodnu ključnu reč «razvoj». Globalizacija je u stvari optimistični eufemizam za krizu. Takozvani Vošingtonski konsenzus je skup deset ekonomskih propisa koji čine standardni neoliberalni reformski paket koji podrazumevaju privatizaciju državnih proizvodnih preduzeća, smanjenje državnih davanja, otvaranje granica za nekontrolisan protok robe i kapitala, orijentaciju kao proizvodnji za izvoz itd. Primarni cilj je bio da se preokrene i ukine sve što su ostvarile niže klase tokom posleratnog perioda rasta. Svetska desnica je tražila načine da se smanje svi troškovi proizvodnje, da se uništi socijalna država u svim svojim verzijama i da se uspori pad moći SAD u svetskom sistemu. Vošingtonski konsenzus je obećao ekomski rast svima i izlazak iz globalne stagnacije profita. Politički, pobornici neoliberalne globalizacije su bili jako uspešni. Vlada za vladom – u zemljama globalnog Juga, u socijalističkom bloku i u jakim Zapadnim državama – je privatizovala industrije, otvarala granice za trgovinu i finansijske transakcije, i smanjila davanja socijalne države. Socijalističke i kejnzijanske ideje su potpuno disrkreditovane u javnom mnjenju i političke elite su ih se odrekle. Najdramatičnije vidljive posledice ovoga su pad komunističkih režima u istočnoj i centralnoj Evropi i bivšem Sovjetskom savezu kao i usvajanje tržišne politike u nominalno još uvek socijalističkoj Kini. Ovo sam naučio iz tekstova Immanuela Wellerstein-a “Structural Crisis” i “The Demise of Neoliberal Globalism”

.
Naučio sam da je finansijski kapitalizam uvukao široke slojeve stanovništva u ostvarivanje dela dohotka putem zaduživanja, špekulacije na berzi i privatizacije državne imovine, usađujući tako individualizam i princip lične odgovornosti kao kulturnu normu svim društvenim slojevima. Preliminarna istraživanja u SAD pokazuju da mnogi od ljudi pogođenih pucanjem balona cena nekretnina ne okrivljuju sistemska rešenja već sopstvenu nesposobnost da ispune norme dobrog poslovanja koje se navodno očekuju od privatnog posednika. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz knjige Davida Harvey-a Enigma of Capital and the Crises of Capitalism citirane u tekstu Gorana Musića. Naučio sam da je uspon neoliberalizma označio intenziviranje klasne borbe na globalnom planu, pri čemu je vladajuća klasa ovoga puta vukla inicijativu. Kriza kejnzijanizma i reformističkog socijalizma na Zapadu, a potom i slom planskih ekonomija u Istočnoj Evropi, otvorili su vrata za interpretacije koje su privrednu stagnaciju i političku autoritarnost vezivale za državni intervencionizam (socijalizam), a individualnu slobodu i prosperitet povezivali sa
slobodnim tržištem (kapitalizam). Kapital se osnažio kroz procese porasta nezaposlenosti, privatizacije, deindustrijalizacije, ukidanja barijera za protok kapitala itd. Levica je, na drugoj strani, ostala zatečena promenama koje niko nije očekivao i okrenula se „alternativnim životnim stilovima“, politici identiteta i multikulturalizmu. I ovo sam naučio o kapitalizmu iz knjige Davida Harvey-a Enigma of Capital and the Crises of Capitalism citirane u tekstu Gorana Musića.

.
Naučio sam da se upitam: ako se ekonomska kriza, može brojčano meriti i opisati izrazima poput recesija i depresija, kako nazvati represiju političke imaginacije, kojoj sve što je ozbiljan otklon od neoliberalne agende predstavlja nerealnu alternativu postojećem? Političke stranke, u svom impozantnom pluralističkom kvantitetu, služe, još samo tome da monistički zatru ideje diskusije o mogućim političkim ideologijama u množini, koje su na istorijskom dnevnom redu. Izreka da su sve stranke iste ne znači samo da sve one imaju i provode kada god mogu istu neoliberalnu ekonomsku politiku. One zajedno čine sve – to je smisao pojma hegemonije, sada na desnici – da se na političkom horizontu jedna stvarna alternativa postojećem ni ne pojavi. Ovo sam naučio iz teksta Srećka Puliga «Propadanje centra, napokon».

.
Naučio sam da će se pod kapitalizmom krize stalno ponavljati i da će kraj nejednakosti i siromaštva i prosperitet za većinu doći samo kroz zamenu privatne prozivodnje za profit sa proizvodnjom za potrebe. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Michaela Robertsa «The Profit is the Key».

.
Naučio sam da alternativa kapitalizmu može biti kategoričko odbijanje ekonomskog razvoja kao cilja i zamena ciljem maksimalne dekomodifikacije – ono što starosedelačke nacije u Amerikama zovu buen vivir. Ovo ne znači samo opiranje povećanoj komodifikaciji iz poslednjih trideset godina – obrazovanja, zdravstvenih struktura, tela, vode i vazduha. Već dekomodifikaciju i poljoprivredne i industrijske proizvodnje. Kako se ovo postiže, nisam naučio, ali to možemo naučiti kroz eksperimentisanje. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Immanuela Wellersteina “Structural Crisis in the World System”.

.
Naučio sam da je kapitalizam tokom istorije pokazao zapanjujuću moć prilagođavanja i preskakanja granica koje mu unutrašnje kontradikcije nameću. Ne postoji konačna kriza kapitalizma koja bi ga automatski zamenila drugom društveno-ekonomskom formacijom. Dok ne bude bio svrgnut osmišljenom akcijom većine eksploatisanog čovečanstva, kapital će nastaviti da nalazi kreativne načine da se akumulira i tako produži život sistemu koji je po marksistima odavno prestao da igra pozitivnu istorijsku ulogu, koju je nekada imao. Ovo sam naučio iz teksta Gorana Musića.

Bojan Djordjev, ŠTA SAM NAUČIO O KAPITALIZMU
scenario za performans-predavanje