“Film je klanica”, rekao je Semjuel Fuler – koji je jednom napisao scenario za Daglasa Sirka – u filmu Zan-Lika Godara, koje je neposredno pre nego sto je snimio “Do poslednjeg daha”, napisao himnu na Sirkov film “Vreme ljubavi i vreme smrti”. Svejedno, Godar ili Fuler, neko drugi ili ja, svi mi ne mozemo ni vodu da mu donesemo. Sirk je govorio, film, to je krv, to su suze, nasilje, mrznja, smrt i ljubav. I Sirk je je pravio filmove, filmove sa krvlju, suzama, sa nasiljem, mrznjom, filmove sa ljubavlju. Sirk je govorio da se ne mogu praviti filmovi o necemu, mogu se praviti filmovi samo sa necim, sa ljudima, sa svetloscu, sa cvecem, sa ogledalima, sa krvlju, sa svim tim fantasticnim stvarima koje cine zivot vrednim zivljenja. Sirk je osim toga govorio da su svetlo i uglovi kamere filozofija reditelja. I Daglas Sirk je napravio filmove, najneznije koje poznajem, o nekom ko voli ljude a ne prezire ih kao mi…

RV Fasbinder, Imitacija zivota, o filmovima Daglasa Sirka