Sin londonskog Jevrejina i becke Jevrejke, rodjen je u Aleksandriji, detinjstvo proveo u Becu i Berlinu, a ostatak zivota u Velikoj Britaniji, cesto putujuci po svetu, Hobsbaum je zivotom simbolizovao svoje vreme. Kako i zasto? Prvo poreklom. Kao Jevrejin sa korenima u razlicitim jezicima i kulturama, bio je tipican predstavnik sarenog multikulurnog sveta Habzburske carevine. U tom mozaiku naroda, nije bilo nista neobicno govoriti vise jezika. To je posebno vazilo za Jevreje, koji su zahvaljujuci znanju jezika, medjunarodnoj prirodi njihove zajednice i velikom naglasku na obrazovanju, lako prodirali u sve moderne profesije. Zato je udeo Jevreja medju bankarima, lekarima, naucnicima, umetnicima i novinarima srednje Evrope (misli se na tadasnju Nemacku i Austro Ugarsku) bio tako veliki. Zato su nauke i umetnosti u srednjoj Evropi 19. veka bile vodece u svetu, a danas su  provincijalne (uporedite broj nobelovaca). Zato su svi mrzitelji Modernosti udarali na Jevreje. Krajnja desnica je bas zbog jevrejskog kosmopolitizma i uspeha u modernom svetu – kroz ideju “cistih” nacija, pre svega nemacke, i vracanju tradicijama, sto je vise karakteristicno za desnicare u istocnoj i jugoistocnoj Evropi – zakljucila da ih treba ukloniti. Erik Hobsbaum je imao srece da izbegne sudbinu vecine svojih sunarodnika. Ono sto nije izbegao je guranje u stranu. Britanske vlasti ga nikada nisu angazovale na diplomatskim ili vojnim zadacima iz dva razloga: em je bio izbeglica iz Nemacke, em je bio komunista. Ovaj drugi razlog je verovatno bio presudan za to sto nije radio na najprestiznijim koledzima Oksbridza, iako je bio briljantan student i mladi naucnik. Iz nekih trivijalnih razloga, nije uspeo da se pridruzi interbrigadama u Spaniji. Ostao je kako sam kaze, upotrebivsi jedan stari jidis izraz, “kibicer”.

Bas zato sto nije bio u matici politike ili diplomatije, mogao je da “kibicuje” svoj vek i da neometan stvori jedno od najvecih dela svetske istoriografije. Napisao je tetralogiju (Doba revolucija, Doba kapitala, Doba carstava, Doba ekstrema), u kojoj je sazeo svetsku istoriju. Napisao je mnogo manjih knjiga, medju kojima se istice knjiga o izmisljanju tradicije, prevedena i kod nas, u kojoj duhovitim primerima pokazuje kako su “vecite” i “drevne” nacionalne tradicije cesto moderni politicki ili turisticki konstrukt (kao skotski kilt). Njegovo delo se izdvaja od nebrojenih knjiga koje imaju ambiciju da obuhvate svetsku istoriju, pre svega zbog uticaja. Opste je prihvacena njegova podela istorije na Dugi devetnaesti (1789-1914) i Kratki dvadeseti vek (1914-1991). Njegove ideje o instrumentalnoj prirodi nacionalizma, kao konstrukta su osporavane, ali svi su morali da razmisljaju o njima.

Predrag Markovic, Kibicer veka, Politika, kulturni dodatak, subota 13. oktobar