Mesecna arhiva: January 2021

by

“Kao i za pisanje ostalih mojih romana, osnovni motiv mi je bio – psihodrama, sublimacija banalnog i otužnog, umetničko uobličavanje tegoba koje me pritiskaju. Dok sam bio mlad, te tegobe su bile lične, unutrašnje, pa sam o tome i pisao, od kraja osamdesetih naovamo neuroza, na kraju i psihoza, su postali kolektivni fenomen, pa sada o tome pišem. “Kotraedorfin” je slika – bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije – jednog društva, mislim na naše, da ne bude zabune, do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe. Dok sam se kanio da počnem pisati, pročitao sam vrlo interesantnu knjigu, lekara i filozofa Geogresa Canguilhema “Normalno i patološko”, u kojoj sam naišao na mesto koje, otprilike, kaže da je patološko patološko samo u odnosu na normalno, dok je samo za sebe ne samo normalno nego i funkcionalnije od normalnog.

Canguilhemu sam pripisao teoriju o izraslini na hipotalamusima balkanskih naroda – kontrahipofizu – koja luči kontranedrofin, enzim nesreće i pometnje. To bi u XIX veku moglo proći i kao naučna činjenica, u XXI je upotrebljiva za roman o društvu u kome je jedina dinamika nasilje ili bar nasilničko ponašanje, društvu koje niti može niti želi da živi u iole normalnim okolnostima.

Kontranedofin je jedna od sijaset mogućih priču o Srbiji od posleratnih do današnjih dana zasnovana delom na stvarnim, delom na stvarnim a dosoljenim, delom na izmišljenim gnusobama, od kojih su izmišljene bezazlenije i verovatnije od stvarnih.

Opštepoznato je da smo mi nenadmašni kad je u pitanju pogrešan izbor. Tako je i Desanka Maksimović uzdignuta na vrh ovdašnjeg Parnasa, iako je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Njene uratke treba pevati uz harmoniku i ćemane, a ne čitati. Istovremeno, u tami (polu)zaborava čame Gavril Stefanović Venclović, Laza Kostić, Nastasijević, Popa, Petrović, Sekulić – da pomenem samo neke, spisak je mnogo duži – kojima se relativno odnedavno pridružio i Novica Tadić, vrhunac duhovnosti ovog osakaćenog i izmučenog jezika. Ne mislim da je spomenik za života umesto Desanki trebalo podići Novici Tadiću – koji je uzgred odbio da primi i nagradu “Desanka Maksimović” – a Maksimovićkin pristanak na tako imbecilnu počast govori sve i o podizačima spomenika i o ospomeničenoj. Nije tu reč o počastima, kojih se pravi pesnici klone. Reč je o tome da je jezik najveći kapital svakog naroda, a da taj kapital uvećavaju mistici ili pesnici, dakle ljudi koji govore o onome o čemu se ne može misliti i govoriti i tome šire polje onoga o čemu se može misliti i govoriti. Da skratim, beatifikacijom Desanke – inače isfoliranom i površnom – samoosudili smo se da večno plačipičkarimo i tražimo pomilovanje od ovog ili onog cara Dušana.

Književnost je realnija od realnosti, ne izgleda tako, ali tako jeste. Tu ne mislim na realnost u ontološkom smislu koja nam je nedostupna, nego na realnost kao skup ljudskih predstava (ili češće zabluda) o realnosti. Ljudska realnost je manje ili više funkcionalna mentalna konstrukcija. Kao što su sikarska platna otkrivanje nevidljivog pomoću izobražavanja vidljivog, tako je literatura izgovaranje neizgovorivog putem izgovaranja izgovorivog. Andrićev realizam je diskretno – Andić je bio diskretan – ali ubojito raskrinkao ovdašnje realnosti, pokazao ih kakve jesu. Osim bošnjačke (i delimično hrvatske), sve ostale realnosti su to shvatile kao kompliment. A uopšte nije.

Na poslednjim stranicama čitaoce čeka Principov metak koji “već 103 godine – sad u ekliptičnoj, sad u cikcak orbiti – kruži po prostorima bivše Jugoslavije i serijski ubija koga stigne”, počev od Franca Ferdinanda, do Stambolića i Đinđića koji su “ustreljeni kao psi, prvi u blatnjavoj jaruzi, drugi usred Beograda, takoreći pred očima celokupne srpske javnosti”…

Basara, Blic, intervju

by
Kad usporedim Ameriku danas sa SFRJ nekad, moram reći da sam ja u doba mladosti rasla i bila odgajana u duhu potpune društvene ravnopravnosti žena i muškaraca. Sada tek vidim – radeći sa mladim ljudima iz cijelog svijeta na filmskoj akademiji – koliko su moji roditelji bili liberalni, progresivni i slobodni u svojim stavovima. Da, sve nepravde sam vidjela i tada. I ja sam se, kao i svi ženski građani, od djetinjstva naučila ne vidjeti prostačke poglede, ne čuti ponižavajuće komentare, ne obazirati se na uvrede. Seksualno harasiranje je bio zrak koji smo udisali, nešto što si morao shvatiti kao činjenicu s kojom se živi (kao zagađenje zraka, npr.), inače se nije dalo opstati. Uglavnom smo sve radili da bismo zaštitili muškarce od njihovog vlastitog samoponiženja. Što je nevjerojatno: bilo je nekako važnije da opresoru ne bude neugodno nego da mu se, recimo, udari šamar. U tom smislu smo svi, i žene i muškarci, zapravo podupirali seksistički sistem ugnjetavanja žena. ALI: ja nisam imala nikakve sumnje da ću JA pobijediti sve te glupe prepreke i da ću pokazati svijetu da sam isto toliko vrijedna kao i bilo koji muškarac. Ta mi je vjera ušla u glavu s majčinim mlijekom. I na tome sam beskrajno zahvalna. Gledala sam u mladosti svoju prijateljicu sa Akademije kako se muči sa ultrakonzervativnim, patrijarhalnim očekivanjima svoje familije. Gledala sam tu njenu familiju kao čudne primjerke ljudske rase, zatočene u okovima davno odbačenih predrasuda i zastarjelih uvjerenja. Žalila sam ih. Sad kad se prisjetim te mlade, ambiciozne, odlučne mlade djevojke koja je mislila da sve može, moram se nasmijati. Zapravo se može tako malo.
.
Ne da nijedna bitka nije izborena nego kao da nijedna bitka nije nikada ni postojala. Slušam svoje studente na Akademiji: oni su mnogo, MNOGO konzervativniji od moje BAKE! (Koja je bila uvjereni ateist, koja se nije nikada udavala, nego je – na užas svojih konzervativnih katoličkih sugrađana – za vrijeme NDH posvojila židovsko siroče, moju mamu!). Šokantan je taj novi konzervativizam. On je, naravno, povezan sa odsustvom obrazovanja, pravog humanističkog obrazovanja. Ne samo da nijedna bitka nije dobivena, nego nove bitke za stare (a tako progresivne) ideje nema tko da bije. Tu je problem. Mladi ljudi su na svojim telefonima, na svojim Faceboocima i ostalim distrakcijama. Gledam ih kao mama i kao profesor: nemaju nade, depresivni su i nemotivirani. Cinični su prema svijetu. „Uvijek je tako bilo“, kažu. A nije. Jer nikada u prošlosti nije bilo takve količine nuklearnog i drugog naoružanja koje u sekundi može uništiti planetu i čovječanstvo. Da ne govorim o drugoj strahoti: globalnom zagrijavanju.
.
Mira Furlan, intervju, 2018.

by
E sad, koliko vas koji ste pratili vesti o ovom skandalu se začudilo kada se saznalo da je narečeni osumnjičeni prestupnik u ona smutna vremena bio svojevrsni pridruženi član Arkanove ratne bande, pardon, jedinice Tigrovi, i uopšte kućni reditelj i zabavljač najpoznatijeg i, hm, najglamuroznijeg iz arsenala balkanskih mafijaša premetnutih u „patriote“ opšte maroderske prakse? Koliko vas se začudilo kada je pročitalo da je taj tip od svojih đaka zahtevao krutu pokornost i strogu disciplinu, spremnost na gutanje svakojakih poniženja, a sve to opervaženo očenašenjem i drugom (para)religijskom bižuterijom, estradnim i ritualnim „srbovanjem“, majmunisanjem kojekakvih izmišljenih tradicija iz jednog kičeroznog, malograđanskog imaginarijuma?
.
Da, zapanjujuće često se pokaže da su najtvrdokorniji propovednici „tradicionalnih vrednosti“ i „tradicionalnog morala“, nedremani čuvari „naših svetinja“, romantični vitezovi „patrijarhalne časti“, najsmerniji bogomoljci, najvatrenije patriote i slični zapravo najbeskrupulozniji lopovi, epski lažovi, nasilnici, izopačeni sadisti, seksualni grabežljivci. Besporočni državnici-spasioci koji urnišu i oglođu svoj narod kao termiti, hodajući sveci u mantijama koji slobodno, bez ustezanja i pitanja posežu za mladim mesom oba pola, nadahnuti pesnici-rodoljupci koji lapaju pare od potrebitih i unesrećenih sunarodnika… Živopisnih primera je koliko volite, i nikada nema nestašice novih manifestacija i varijacija jedne te iste orgije licemerja. Naravno, ne samo ovde kod nas: princip važi univerzalno. Pogledajte moralnu i duhovnu trulež i pustoš kao jedinu pouzdanu zaostavštinu „Make America great again“ trampizma u Americi, pogledajte ubistveni i doslovno toksični putinovski užas u Rusiji – nema potrebe nabrajati dalje niti ići u sitnija crevca. A sve su to tipovi koji su zavladali politikom i državom (ili medijima, kulturom etc.) baš kao oni koji će je pročistiti od liberalno-kosmopolitske truleži… Zapravo, nema pouzdanijeg znaka za uzbunu da imate posla po svoj prilici s demagogom i đavolom u anđeoskoj odori od toga da se taj trsi kao „iskupitelj i pročistitelj“ posrnulog (odviše) slobodnog sveta.
.
Takav je, kažu, bio i onaj učitelj glume. A mali je on prestupnik, čak i ako su sve optužbe protiv njega do detalja tačne i ako ima još sto puta toliko takvih koje još nisu izrečene, u poređenju sa svim onim što su činili, čine i činiće mnogo moćniji i opasniji od njega, ovde ili po svetu. A zajedničko im je, uz tek retke izuzetke, baš to da su samodizajnirani kao apostoli Vrline, koji u skladu sa svojom samozadatom misijom stalno proklinju grehove i grešnike modernog sveta, neumorno fabrikujući nove i nove „zavere“ od kojih se onda ponude kao branioci i spasitelji za one sa jeftinijim ulaznicama, za duhom slabe i nemoćne, neznavene, neprosvećene, za one sa slabim imunitetom na njima privlačno i prikladno upakovanu sistematsku Laž. Laž, uostalom, toliko veliku i totalnu da taj neprosvećen, ali bazično ipak čestit svet, tvrdo odbija da poveruje da je uopšte ikada moguća. Nego radije bira da sa svojim Mesijama ostane do kraja, čak i kad se ovi valjaju u blatu. Nismo li i to ovih januarskih dana gledali zavirujući s nevericom u tužne, zapuštene duhovne suterene velike i moćne Amerike?
.
Naravno, nije onaj razgalamljeni dripac koji se pred kamerama drao na decu i vređao ih – pa nam onda nije teško da poverujemo da je bez kamera bio spreman i voljan na mnogo gore stvari – nikakav Mesija nikome, ali je operisao na bazično istovetnom principu, srećno parazitirajući na kulturi ćutnje, slepog poverenja u autoritete s nepoznatim i neispitanim poreklom ugleda i časti, u dične muževe koji se zaklinju u Veru, Otadžbinu i Tradiciju, a čim se u to zaklinju, mora da su to ljudi na svom mestu – osim ako, gle, uopšte nisu. O čemu dugo, dugo nećemo hteti ništa da znamo (setimo se slučajeva Vasilija, Pahomija…), a i kada sve saznamo, gledaćemo da to nekako pometemo pod tepih, ne toliko štiteći njih od posledica njihovih nepočinstava koliko štiteći sebe, to jest jedan nakaradan, perpetuirajući „pogled na svet“, jednu kobnu bolest pameti i savesti koja se pojavljuje prerušena u apoteozu zdravlja i čistote.
.
Zato nije svejedno ko je i kakav je „profil“ takvih tipova kao što je taj „učitelj glume“ za kojeg do juče niste ni čuli, a opet, nagledali ste se takvih neizbroj u ovih tridesetak godina naše apokalipse, iz kojeg i kakvog odseka Mraka dolaze. Jer, ono što stoji iza njih, ili ono na šta su se oni nakačili kao srećni paraziti (zapravo, više je to simbioza u pitanju) je ono što nam svima tako dugo i uporno ne da da se slobodno nadišemo svežeg vazduha i da živimo kao slobodni ljudi. To takve proizvodi, ohrabruje, štiti, reciklira. Na nama je da time ne budemo uplašeni ni pokolebani.
.
Teofil Pančić