“My God!” Hitchcock exclaimed to screenwriter Howard Fast. “I’ve just seen Michelangelo Antonioni’s Blowup. These Italian directors are a century ahead of me in terms of technique. What have I been doing all this time?”
Shocked into the new, Hitchcock repeatedly watched Blowup. Test footage for Kaleidoscope – the project that would become Frenzy – is suffused with similar dreamy colours and jaded infatuation with swinging London.
Dok se autobus približavao Toledu, osećao sam kao da se približava nekakvoj opasnosti. I zaista, kad se ukazao grad, luka i sumanuta kamena izbočina u meandru reke Taho, mislio sam da će srce da mi stane. Kakve su to priče da El Greko nije mogao da dođe do posla u Eskorijalu, da nije bio prihvaćen od španskog dvora i da se zbog toga skrasio u Toledu. Činjenično stanje je sledeće: Toledo je bio jedini grad gde je ovaj čovek fizički mogao da opstane, grad po njegovoj meri, jedini grad u kojem je njegovo delo moglo neometano da poraste. Poslovi umetnosti su u Božijim rukama. Kad On odluči da nastane slikarstvo Dominikosa Teotokupulosa, onda su slikarevi roditelji mogli da prave slikara gde hoće – i na Kritu, zašto da ne – slikar je u Toledo morada da stigne. Sklon sam da verujem da je Toledo sagrađen isključivo zato da bi se u njemu jednoga dana nastanio ovaj Grk, čiji su roditelji pobegli ispred Turaka na Krit, on sam opet sa Krita u Veneciju, zatim iz prevelike i preblistave venecijanske i ticijanovske slikarske veštine u Madrid, i najzad u ovaj grad, u kojem su, kad je Teotokopulos stigao, žestoko živeli Jevreji (bogati i osioni), hrišćani najbliži nebu (episkopi i vojskovođe istovremeno), Grci izbeglice (vešti poslovni ljudi), i još ko zna kakav svet putnika i izdajnika, prosjaka i filozofa, kaluđera dominikanaca i grofova (od Orgaza)…
U kapeli svetog Tome. Prvi susret sa slikom Sahrana grofa od Orgaza. Nikada i nigde i ni u jednoj zemlji i ni u jednoj prilici i ni na jednom platnu i na na jednom zidu nije napravljeno ništa slično i ništa približno ovoj slici. Delo je jednostavno i opet neuhvatljivo, istovremeno otvoreno za svakog i u direktnoj vezi sa Bogom, klasično i moderno, divlje i tiho, sočno i oporo, delikatno i presno, ovlaš naslikano i apsolutno.
Kao da mi se neizmerno bogatstvo slučilo na glavu.
Mića Popović, dnevnik iz Španije
Džudiskinja Majljinda Keljmendi osvojila je zlatnu medalju u kategoriji do 52 kilograma i tako donela istorijski uspeh za Kosovo – BRAVO Majljinda 🙂
Bolje je biti neprijatelj naroda nego neprijatelj stvarnosti.
Pazolini
“I’ve always lived off my artwork all my life. I’ve lived all over the world. I’ve had fourteen common law wives. I’ve never needed money because I’m talented. Talent is better than money because it’s always with you. Let me give you an example. Back in 1970 I was getting dinner with a Japanese model at the Sao Paulo Hilton in Brazil. This guy from Texas was sitting at the table next to me, and he’s trying to order a steak, but he keeps sending it back to the kitchen. He keeps saying: ‘The steaks are better in Texas.’ After the second time he sends it back, the master chef comes out, and I hear him say in Portuguese: ‘I’m going to kill this man!’ Now being a Galician myself, I know the character of the Latin American people. If a French person says he’s going to kill you, you don’t have to worry. The French are lovers and all lovers are cowards. Trust me—several of my former wives are French. I know this. But when a Latin American tells you that he’s going to kill you, it’s time to leave. So I walked over to the man’s table and bought him a bottle of wine, and I talked with him about Texas. I knew all about Texas because I competed in fishing tournaments there. After a few minutes of talking, I tell the man: ‘If you order one more steak, you’re going to get killed with a machete.’ So he took my advice and he left. The entire restaurant staff came out and started singing to me with tambourines. They brought out free wine and a full spread. They said, ‘Your money is no good here.’ The Japanese model was so impressed. See what I mean? Talent.”
Humans of New York
“Ono što hoću da vam kazem je da Oluje više neće biti, Srbija je dovoljno jaka da brine o svom narodu i nikome više nikada neće dozvoliti takav pogrom”.
Aleksandar Vučić, Zemun, 5. avgust 2106. godine
“Nikada više ustaška vlast neće moći oružanim putem da dođe. Nikada više srpska Krajina neće biti Hrvatska, nego će krajinski Srbi sa svojim sunarodnicima živeti u Velikoj Srbiji.”
Aleksandar Vučić, Glina, 20. marta 1995. godine.
Tokom vremena, 1976. Vim Venders
“Ukoliko se njihova zastava bude vijorila na pobedničkom postolju, pored nje neće biti srpske”, rekao je ministar sporta u tehničkoj Vladi Srbije Vanja Udovičić gostujuči sinoć na RTS-u.
Srpski sportisti su, prema rečima Udovičića, dobili instrukcije da ne treba da se susreću i intimiziraju sa sportistima sa Kosova. Dodao je ipak da će sa sa njima takmičiti ako do toga uopšte i dođe.
Što više o ovome razmišljam, to mi izgleda sve logičnije: svi mi, i cela ova zemlja s nama, verovatno uopšte ne postojimo „u stvarnosti“; mi stanujemo samo u snu jednog čoveka, mi smo izmaštani statisti njegove privatne psihodrame. Ako se sanjač probudi, najebali smo: raspršićemo se kao avetinje, jer to i jesmo. U nešto optimističkijoj verziji: stvarni „mi“ pak negde postojimo, ali ne možemo da dopremo do sebe – opet, zato što smo zarobljeni u snu onog već spominjanog; da bismo se uopšte mogli susresti i spojiti sa svojim realnim egzistencijama, prvo bismo morali da se oslobodimo iz tog psihozatočeništva.
Ne, nisam gutao lude gljive niti farmakološke psihoaktivne supstance, nego samo pokušavam da objasnim (najpre samom sebi) „kako je sve ovo moguće“, a da mi to objašnjenje ne zazvuči sasvim idiotski i izuzetno uvredljivo. Plus depresivno. U tom kontekstu, neka vrsta psihodeličnog tumačenja Ovoga Nečega po čemu tumaramo kao po nekakvoj pustinji realnosti deluje mi kao manje strašno od odviše banalne istine da smo naprosto samoizručeni u ruke jednog pretencioznog diletanta krajnje mračne istorije, smušene sadašnjosti i nevesele budućnosti, te njegovih još neverovatnijih posilnih, batlera, majordoma, ađutanata i adlatusa, inače sve od reda braće i sestara, pošto su svi do jednog i jedne iz istog legla: od Zla oca i Još Gore majke.
Da se razumemo, odavno ja podozrevam da s „našim“ učešćem u stvarnosti nešto fundamentalno nije u redu, ali ono što je definitivno prevagnulo na stranu gornjeg „zaumnog“ tumačenja jesu reči Maje Hidžab Gojković, koja je onu stupidnu i sramnu izložotinu (nemam razloga, osim sasvim formalnih, da za To koristim reč „izložba“) u beogradskoj galeriji Progres, a gde „vise“ radovi svih – ne baš ni tako brojnih – koji su zucnuli nešto protiv Aleksandra Vučića i njegove kamarile, nazvala „konceptualnom umetnošću, nešto poput Marine Abramović“.
Da, ona je to rekla – baš to i baš tako. I sasvim javno i pod svojim imenom: nije bila čak ni skrivena hidžabom. E sad, kontam ja, da živimo u „pravoj“ realnosti, ovako bi nešto bilo sasvim neizgovorljivo i upravo nezamislivo da se izgovori, a čak i ako bi se nekom nastranom greškom u sistemu Uopšte Mogućih Događanja našla neka takva mudrica koja bi to izrekla, tog bi joj trenutka nebo u znak protesta ljosnulo na glavu, čime bi osnovni logički poredak sveta ipak bio iznova uspostavljen. Otuda možda ni mentalna oštećenja koja bismo neizbežno pretrpeli direktnom izloženošću zračenju te izjave ne bi bila trajna. Ovako, bogme… Mrka kapa. Konzervativna procena govori da je oko 16 hiljada triliona moždanih vijuga građanki i građana Republike Srbije starih od 7 do 87 godina trajno i neopozivo uništeno neopreznim i nezaštićenim izlaganjem dejstvu tih reči osobe koja u psihodeličnom svetu u kojem smo zatočeni obavlja funkciju predsednice parlamenta. I kako da se onda ne nadam da taj svet ipak nije „prava“ realnost, nego da je ova negde drugde?! Tja, još samo da nađemo izlaz odavde, pa da begamo!
Sasvim ozbiljno, ovo-u-čemu-živimo odavno je transcendiralo „čisto politički“ problem i postalo je parafenomen psihološke naravi, sa ozbiljnim etičkim, zdravstvenim i dakako moralnim implikacijama. U tom je smislu možda i dobro što je famozna Izložotina napravljena, jer je ona nesumnjivo jasan trag o naravi Ovoga U Čemu Smo, jer nakon nje više niko ne može da se pozove na naivnost i neobaveštenost i nastavi spokojno da tvrdi kako živimo u nečemu što ima makar i konture normalnosti.
Zanimljivo je kako je manje-više svima izmicao jedan apsolutno božanstven detalj: tzv. Informativna služba SNS, koja je navodno priredila ovu Izložotinu (oni koji vole da tvrde da su dobro obavešteni tipuju da su pravi autori profiji iz jedne notorne Agencije za prodaju magle, kopanje nozdrvnih ruda, presipanje šupljina u praznine, rasipanje tuđih para i gubljenje vremena) saopštila je da je u narečenom prostoru izložen samo manji deo (2.523 artefakta, ako sam dobro zapamtio) od „necenzurisanih laži“ o Voljenome i njegovoj bratiji, a da je puni broj tih nepodopština, ne držite me za reč, ali recimo 6.742, tako nekako.
E sad, zamislite ljude koji uredno broje i evidentiraju tzv. negativne sadržaje o nekoj stranci, vladi, predsedniku?! Kako se – a bogme i zašto i čemu? – to uopšte može izbrojati u demokratskom i otvorenom društvu? Kako je ostalom moguće imati iole relevantan uvid u sve što se o bilo kome i čemu govori i piše, utoliko pre što su ovde ubrojani i tvitovi i fejsbuci i svakakva čudesa iz sive zone između privatnog i javnog? Zamislite samo da vam iz američke Demokratske stranke, recimo, zgroženo saopšte da su „O predsedniku Obami objavljena 12.493 negativna medijska sadržaja“, uključujući i onaj kad ga je ugledni mislilac Musavi Džo iz Oklahoma Sitija (preko dana točilac goriva na benzinskoj pumpi) na svom zatvorenom fejsbuk profilu nazvao „napornim seronjom“?! Ne, ne možete da zamislite, naprosto zato što i Obama i njegova „informativna služba“ i građani njegove zemlje stanuju u stvarnosti, kakvoj-takvoj, dalekoj od idealne, ali ipak.
A mi za to vreme glavinjamo beskrajnim zavojitim hodnicima Vučićeve glave (prenakrcanim samo i jedino fotošopiranim autoportretima, bajdvej) panično tražeći izlaz, sve manje se nadajući da ćemo ga naći, pa i tome da još uopšte ima sveta negde napolju, onog pravog, onog u kojem nebesa neizbežno padaju na glavu onima koji prekardaše sa drskim budalaštinama i drugim ritualnim uneređivanjima po pameti i časti umereno razumnih i normalnih ljudi. Vremena je sve manje, nade je sve manje, ali opet, vredi kopati, slutim da Stvarnost ipak nije daleko, ponekad začujem poneki njen odjek, zato se ne treba prepuštati malodušnosti, jer baš bi to voleo onaj koji nas prepredeno ubeđuje da Napolju nema ničega. Naprotiv, Napolju je sve, a Unutra, pravo da vam kažem, nema ničega. Zato toliko i zveči.
Teofil Pančić, Bekstvo iz Vučića
Njih odavno niko ništa ne pita, mogu da ‘nahrane svinje i ne diraju gumbe’ kao Suljo iz vica u eksperimentalnom svemirskom brodu, tj. mogu da kakuckaju po svom i tuđem dvorištu, što obilato koriste, ali ne i da pucaju, čak ni u vazduh. Veća je verovatnoća da će Redžep Tajip Erdogan postati lezbejka kalvinističke veroispovesti koja posvećeno sluša trash metal i onda se kao takva udati za Vladimira V. Putina evoluiralog u brinetu veganku koja svira ritam gitaru u Pussy Riot, nego da se centralni južnoslovenski prostor ponovo nađe u stanju rata koji ne bi bio posve hladan. Nikakve stvarne frke neće biti jer ona sistemski nije moguća, ne postoje nikakve realne i utemeljene pretpostavke za nju, čak ni psihološke, koliko god da se na tome iznova radi. Bombe koje se puštaju u etar, dakle, nisu razorne i ne ubijaju, svakako ne na način devedesetih – one su, međutim, ekološki opasne, jer zagađuju i zasmrđuju. Gadno je živeti uz njih, ali po život je mnogo opasnije prelaziti Kolarčevu ulicu oko podneva. To da ovako smrde uopšte nije čudno s obzirom na njihov hemijski sastav – a bogme i na profil onih koji ih razmenjuju, odatle ne biva vanile i lavande, samo bazdećih supstanci. O čemu je, jebiga, valjalo misliti onda kada smo te puštače nadripolitičkih bombi-smrdulja pokupili s otpada devedesetih i stavili ih u reciklažu, ali sada više vajde od toga nema. Samoosuđeni smo na njih za još nedefinisano dugo vreme, u Srbiji svakako, u Bosni takođe, za Hrvatsku će se ubrzo videti.
Nemogućnost fizičkog ovaploćenja stvarnog sranja koje bi podsećalo na kanibalske događaje iz devedesetih ipak ne znači da se ovim trovačkim mahnitanjem ne treba podrobnije pozabaviti. Mentalna tortura kroz koju prolazimo manje-više svakog leta, a ovog je baš žestoko zaošijana, pokazuje stvarno stanje ne u tzv. regionalnim odnosima, ili srpsko-hrvatskim, ili srpsko-bošnjačkim ili ne znam kojim, nego baš ono što se nastoji prikriti – pravo stanje unutar svake od tih država, patološku sliku stanja tih društava, kidnapovanih i serijski silovanih od dokazano najgorih ljudi koje uopšte ima. A nije problem u tome što ti dokazano najgori uopšte postoje, jer takvog šljama ima svuda, nego što su oni ujedno i dokazano najmoćniji ljudi u tim zemljama; u njih je i moć, i sila, i novac, i institucije (tj. njihove prazne ljušture) i lavovski deo javnog diskursa i štošta još. Zato se ojašenim podanicima i nudi sve radioaktivnije prekoplotiranje i pljuvanje u komšijski tanjir te psovačko nadvikivanje preko ograde; ne bi li podaništvo zaboravilo na mizeriju sopstvenih života, mizeriju koja, uzgred, nišošto nije samo materijalna. I nemojte za sve to kriviti njih, krem našeg ološa, ponovo uzveran u društvene vrhove; ne bi oni bili tu gde jesu da ih većina u svakom od ovih društava (uključujući većinu unutar ‘prosvećene i emancipovane građanske elite’) nije na te tronove iznova popela, ko činjenjem, ko nečinjenjem.
Teofil Pančić, Vreme