U krajnjem kutu svoje dnevne sobe
gdje ne može doprjeti nepozvani pogled
na dnu svojih prepunih vitrina
kriješ slatku fasciklu s natpisom “intima”
.
Međ slikama tebi dragih lica
gdje čuvas svoje spomene i pisma
sve u formi poezije, stiha
nalazi se i moja ljubav tiha
.
To su pjesme nikad objavljene
napisane zbog voljene žene
al’ datumi na njima su stari
već odavno nema novih stvari
.
Jer umjesto poetskih visina
iz mene izlazi samo tuga i gorčina
i misao što se reći ne sm’je
ko te kara nek ti piše pjesme
.
Htio bih da budem gospodin
i izbjegnem reakcije bijesne
ali ću reći kao pravi primitivac
ko te kara nek ti piše pjesme
.
Znam da slušaš moje nove ploče
sa njima se branim od samoće
i ubacim nešto da te štrecne
ko te kara nek ti piše pjesme
.
Elvis Dži Kurtović

Onaj koji je sad sedeo prekoputa gospodina Goljatkina bio je užas gospodina Goljatkina, bio je stid gospodina Goljatkina, bio je noćašnji košmar gospodina Goljatkina, jednom rečju bio je glavom gospodin Goljatkin.

I swore never to be silent whenever and wherever human beings endure suffering and humiliation. We must always take sides.

Elie Wiesel

Of his experience at Auschwitz, he would remember, “Never shall I forget the little faces of the children, whose bodies I saw turned into wreaths of smoke beneath a silent blue sky. Never shall I forget those flames which consumed my faith forever. Never shall I forget the nocturnal silence which deprived me, for all eternity, of the desire to live. Never shall I forget those moments which murdered my God and my soul and turned my dreams to dust. Never shall I forget these things, even if I am condemned to live long as God himself. Never.”

“The opposite of love is not hate, it’s indifference.
The opposite of art is not ugliness, it’s indifference.
The opposite of faith is not heresy, it’s indifference.
And the opposite of life is not death, it’s indifference.”

~ Elie Wiesel, September 30, 1928 – July 2, 2016.

Egon Schiele, Four Trees 1917
oil

U skorašnjoj kolumni Brzogoreća patka napisah da je takozvana demokratska i proevropska Srbija mnogo sklonija deklaracijama, protestacijama, šetnjama i paradiranjima, nego strpljivom radu, a da je prvom sklonija zato što su protestacije, za razliku od ozbiljnog rada, lake kao pero. Malo se prošetaš, malo duvaš u pištaljku, malo mašeš patkicom, napraviš poneki selfi i smatraš da si završio posao i da si trenutnom srpskom tirjaninu, Ocu Vučiću, žestoko natrljao nos.
.
Ocu Vučiću te protestacije bezbeli idu na živce – takav je čovek – ali mogu vam garantovati da zbog toga neće podneti ostavku. Sad će demokratskoevropski dilberi graknuti (i već su graknuli) – ali, čoveče, Vučić ruši Savamalu, on ovo, on ono, što je sve tačno i što uopšte ne znači da takve stvari treba mirno progutati, ja, međutim, demonstrante nisam ni kritikovao zbog toga što demonstriraju, nego zato što su pobrkali lončiće. Na koje to lončiće mislim? Polako, sve po redu. U demokratskim porecima – makar oni bili i ovakvi kakav je u Srbiji – demonstracije su, po definiciji, poslednje sredstvo političkog delovanja. A šta je, možda se pitate, prvo? Prvo sredstvo su izbori. Sad se ja pitam – kud se denuše oni sva ona divna stvorenja čiji su glasovi nekadašnjem DOS-u pribavili mnogo više poslaničkih mesta (176 čini mi se) nego što ih sada ima Vučić?
.
Idemo dalje. Vučić se nije domogao tirjanstva zahvaljujući masovnom izlasku njegovih glasača, nego masovnom neizlasku pozamašnog dela srpskog građanstva i seljaštva koji očima ne može da ga vidi. Sad viđi vraga: propustiš da pribegneš najučinkovitijem sredstvu – izborima – a onda radosno pribegneš poslednjem – demonstracijama – koje nije da nemaju nikakav efekat, ali koje suštinski ništa ne menjaju na stvari, a ponajmanje smenjuju Vučića, na šta nemaju ni pravo, jer je čovek došao na vlast legalnim putem.
.
Basara, Danas

Ali sve to nije tema naše kolumne? Pa šta je onda tema? Tema su sve masovniji protesti građana koji nosaju nekakve žute patkice i kontraprotesti Ocovih talibana koji protestantima poručuju da tu patku uvale svom tatku. Vidim da su čak i famozne pištaljke vraćene u opticaj? Imam li to ja nekakvih zakeranja na tu temu. Imam! Smatram – poučen istorijskim iskustvom – da su takvi protesti najobičnije traćenje društvene energije. Masa protestanata – gledam ih ovih dana po televizijama, bar onim koje se usude da ih “puste” – jeste sve impozantnija, ali masin uticaj i politička moć ravni su nuli, to jest učinku brzogorećeg štapina na čijem kraju nema detonatora. Malo zaiskri, malo zašišti, malo zapišti i – cap – sve završi u onom dimu čije je ime nepristojno pomenuti.
.
Meni bi lično bilo mnogo draže da narastajuća masa protestanata, koju načelno podržavam, pokaže sličan entuzijazam prilikom izbora, izbornih kampanja i organizovanog političkog delovanja. Ali teško je u nedelju ujutru dići dupe pa glasati, a još teže raditi i što je najgore – nema selfija – iako ima mnogo lenjosti i sebičnosti.
.

Basara, Danas

Olja Bećković – Kakva je to Savanova žena?

.

Biljana Srbljanović – To su sve one nove mlade žene koje shvataju da bez velikog novca ovde nema ništa. Nema im budućnosti. One sebi kažu: imam mladost i to telo koje kratko traje, ulažem u to da fizički spremna i uniformisana idem u Savanovu da nađem bogatog muža, oca moje buduće dece koja će biti moj penzioni fond. Te mlade žene imaju jedan cilj – da se dobro udaju i da mogu da prestanu da rade. Onda one postaju konzumenti tog novog bogataškog servisa, dadilje, privatne školice, fensi parkići za decu, to je čitava jedna nova grana uslužne delatnosti koja ima posebnu ponudu za Savanova ženu (Savanova je naravno samo simbol). One se povlače sa tržišta rada, pristaju da budu izdržavane, pristaju da budu servis za naslednike svojih manje ili više imućnih muževa, preziru feministkinje i stvaraju jedan talas povratka u odnosu na onu emancipaciju u kojoj smo se ti i ja rodile i smatrale da su te bitke dobijene, ali i vaspitavaju i podižu decu koja već počinju da se klasno raslojavaju. Ta deca onda rastu odvojena od obične i takav život je pred njima. Sa druge strane imaš Savamala boemke koje nemaju ništa, pa ni gaće cele na guzici i koje znaju da će njihova situacija u životu uvek biti takva da nikada neće biti plaćene za svoju umetnost, da će konobarisati i slikati za jednako malo novca i to će biti tako čitav život, u borbi za golo preživljavanje.
.

NIN, intervju nedelje