Glavni izdavač Crnjanskoga u svetu bio je Vladimir Dimitrijević, osnivač i vlasnik švajcarsko-francuske izdavačke kuće Doba čoveka (L’age d’homme), koji je 1970. godine objavio na francuskom Dnevnik o Čarnojeviću, nakon čega se ovaj roman ubrzo pojavio i na poljskom, mađarskom, češkom, bugarskom i slovačkom. Najveća želja ovog izdavaća bila je da objavi na francuskom Seobe i drugu knjigu Seoba, vrhunska dela ne samo u opusu Crnjanskog već čitave naše književnosti. Ali… prvi pokušaj prevođenja, iako je angažovan vrhunski prevodilac, nije bio ni senka od Seoba. Drugi i treći pokušaj, takođe vrhunskih prevodilaca, isto tako. Kao da je tekst Crnjanskog bio uklet, imao je vrhunsku vrednost samo na srpskom!

Izdavač je bio digao ruke od Seoba, uprkos svojoj jarkoj želji da ih predoči svetu. Jednog dana, niz godina kasnije, uđe iznenada jedan gospodin kod pomenutog izdavača i gotovo s vrata mu preloži, prekorno što to već nije učinio, da hitno objavi Seobe – na letovanju u Jugoslaviji ih je slučajno pročitao i oduševio se. Znam koliko to vredi – odgovorio je izdavač – ali šta vredi kad ne može da se prevede, pokušao sam više puta. – Može, mora da može – uzvratio je posetilac, dodavši pri tom – Ako ne mogu drugi, ja ću da prevedem. – A šta ste dosad preveli? – upitao je izdavač. – Ništa književno, ja sam sudski tumač. Da ne bi uvredio dobronamernog ali po svemu sudeći naivnog gosta, izdavač mu je preložio da prevede jedno poglavlje i donese na uvid. A kad je potom video prevod tog poglavlja, nije mogao da veruje! To je bio Crnjanski u svoj raskoši svoga stila.

Seobe su tako sjajno prevedene dobile nagradu kritike i izdavača kao najbolja strana knjiga objavljena 1986. godine u Fransuckoj. Sudski tumač je postao prevodilački mag – nakon Seoba, na francuski je preveo i Roman o Londonu, Ljubav u Toskani, Kod Hiperborejaca… prešavši potom i na prevođenje Isidore Sekulić i drugih naših pisaca.

Vitomir Teofilović, Politika, 4. jun