Dakle, praveći kompromise i ulazeći u otvorenu saradnju sa populističkom ili ekstremnom desnicom, nova demokratska opozicija je odbranila demokratiju, ali je i definitivno izgubila politiku. Sve to radi jeftine koristi od par glasova više za sebe ili par glasova manje manje za trenutne oponente. olakim svrstavanjem uz one koji relativizuju modernost i odbacuju Zapad, obraz uz Obraz, demokrate su nastavile sa tradicijom pažljivog negovanja zapuštenosti i zaostalosti srpskog društva. Jer, u ime demokratije podržani su ljudi od kojih bi mnogi najradije ukinuli tu demokratiju zarad čvrste, neslobodne, staleški poslagane i zadružno organizovane države. Klerikalci, antimodernisti i antizapadnjaci koji bi vraćali vojni rok i ljude na selo, odbacili obaveznu vakcinaciju i čipovane lične karte, proterivali latinicu, prekinuli saradnju sa Evropskom unijom, ratovali za Veliku Srbiju, progonili sve što im zaliči na homoseksualizam, a ipak skidali gaće pred Putinom. Političko krilo Obraza i patrijahalno mračnjaštvo u borbi za domaćina u kući, muža na poslu, ženu u porodilištu, neposlušne na prinudnom radu, za patrijarha kao cara i vođu navijača kao predsednika. Isti problemi – borba za cenzus i fetiš na Vučića – ne smeju da znače istu politiku. Naime, ukoliko je demokrate nešto i teralo na odbranu izborne volje građana, a slabo, ama baš ništa ih nije svrbelo u pravcu ovako skaradnog nivoa podrške i zajedničkog delovanja sa Dverima. Ništa osim sopstvene kratkovidosti i oportunizma, to jest. Jer će se češanjem tog svrabeža samo dodatno otvoriti i zagnojiti političke rane ovog društva. I da, biopsijski je otkinuto nešto poslaničkih ćelija od naraslog naprednjačkog tkiva. Ali ostaje dilema šta je tu tačno benigno, a šta maligno i opasno. Svojom podrškom Dverima i njihovim političkim interesima, demokrate su opet žrtvovale dugoročnu politiku i društveni razvoj zarad kratkoročnih politikantskih ciljeva. Najzad, prvo valja biti antifašista, a tek onda demokrata.

Aleksej Kišjuhas, Danas, 15. maj