“Hvala što ne dolazite!”
Ivan Tasovac
Mesecna arhiva: November 2015
U avgustu sam proveo par blistavih nedelja u Parizu, Bio je to šesti ili sedmi put da dolazim, na još jedno posve lično, sekularno hodočašće.
Ovog puta, odseo sam u divnom, malom hotelu “Verlen” u Ulici Sent-Maur, u pariškom 11. arondismanu, odnosno kvartu. U pitanju je vibrantno susedstvo koje je ušuškano između kanala Sen Marten, Trga Republike, Bastilje i groblja Per-Lašez, živahno presečeno ulicom Oberkampf, jednom od (mnogih) glavnih mesta za izlazak mladih Parižana i onih koji se tako osećaju. Ceo arondisman je prenapučen kafeima, barovima, “braserijama”, (neo)bistroima, pekarama, kao i restoranima iz svih krajeva planete – francuskim (regionalnim), internacionalnim, afričkim, japanskim, latinoameričkim, kineskim, bliskoistočnim i američkim. I, šmirantski se uživljavajući u ulogu “flanera” (flâneur), svako jutro sam pio kafu u (ovom) kvartu, menjajući jedan simpatični kafe za drugi. Malo posmatrajući prolaznike, a malo listajući digitalne stranice knjiga na tabletu. Dve avgustovske “Fusnote” (130 – “Sapiens protiv čoveka” i 131 – “Usamljena planeta”) napisane su upravo u kafeima 11. arondismana. Zatim sam šetao do mnogih obližnjih pekara po fantastično krckave sendviče, kiš lorene, pite sa jabukom, peciva sa suvim grožđem, te mitološke kroasane. U obližnjem drakstoru sam, pomalo jeretički prema francuskom vinu, kupovao zanatsko ili “kraft” pivo. Kada padne veče, vraćajući se “kući” u hotel nakon celodnevnog tabananja po Parizu, na ulicama “mog” kvarta su me čekale armije mladih, veselih i prezanimljivih ljudi svih mogućih geografskih, etničkih, kulturnih i seksualnih porekla i orijentacija, kako uživaju u muzici, plesu, piću i cigaretama. Ovo je bio moj Pariz, kao i Pariz mnogih drugih koji su imali to zadovoljstvo da ga istinski – žive.
Tri meseca kasnije, upravo taj arondisman ili kvart bio je predmet sinhronizovanih terorističkih napada od strane Islamske države. U petak u pola deset uveče, pored kanala Sen Marten, i na oko 900 metara od hotela u kojem sam odsedao, napadači su otvorili vatru na posetioce kafea Le Karijon i azijskog restorana Peti Kambož, usmrtivši 15 ljudi. U isto vreme i u blizini, napadnuti su gosti italijanskog restorana La Kaza Nostra, uz još pet žrtava. Takođe u ovo vreme, na 15-ak minuta hoda od “moje” ulice iz avgusta meseca, ubijeno je najmanje 19 posetioca restorana La Bel Ekip. Konačno, u masakru u koncertnoj dvorani Bataklan, na bulevaru Volter i na samo 700 metara od ulaza u “moj” hotel, nastradalo je najmanje 89 posetilaca koncerta. Od ukupno 129 žrtava, njih 128 bile su podmuklo i kukavički pokošene baš u ovom neobičnom kvartu (jedna je bila kod Stadiona Francuske). Drugim rečima, meta terorista nisu bili globalno poznatiji prostori poput Ajfelovog tornja, katedrale Notr Dam, Monmartra, Trijumfalne kapije i Jelisejskih polja – oko kojih se takođe motaju i gužvaju horde Parižana i turista. Ne, bila su to mesta gde lokalci žive i uživaju u svojim svakodnevnim životima. I ova činjenica zapravo ponajbolje govori o smislu i o suštini napada na Pariz od 13. novembra.
Malo šta povezuje napade na ovih nekoliko mesta u 10. i 11. arondismanu, osim činjenice da su se žrtve napada – dobro provodile. U restoranu, u kafeu, u izlasku, na muzičkom koncertu. Raniji pažljivo osmišljeni teroristički napadi obično su ciljali jasnu simboličku metu (zgrade Svetskog trgovinskog centra i Pentagona) ili konkretne ljude (karikaturiste i satiričare Šarli Ebdoa). Dok je nakaradna simbolika ovog terorističkog napada pre svega bila udar na – dobar život. Na Joie de vivre. Na radost i zadovoljstvo u hrani, u piću, u razgovoru, u muzici, u životu samom, kao svojevrsnoj sekularnoj religiji francuskog načina egzistencije. Ovo je, međutim, topla voda ili rupa na saksiji na koju malo obraćaju pažnju analitičari, komentatori i profesionalni poznavaoci prilika koji, očigledno, nikada nisu kročili u ovaj deo Pariza. A ni ne mora se previše razbijati glava ili nabijati žulj šetnjom – upravo su ti razlozi eksplicitno navedeni u tekstu kojim Islamska država preuzima odgovornost za napad. Prema zločincima ove paradržave, napadnuti su francuski simboli “perverzije” ili “iskvarenosti”. Pariz je označen kao “glavni grad prostitucije i opscenosti”, pariške ulice kao “aleje poganosti”, a koncert u Bataklanu kao “raskalašna žurka prostitucije”.
Ako izuzmemo ideološko-klerikalni vokabular iz kojeg vrišti seksualna frustracija, u pitanju jesu bile “dobro” odabrane mete, uprkos nasumičnoj paljbi. Napadnut je sam način pariškog života, u susedstvu koje najbolje ilustruje taj i takav život. Jer, kako o mestima koja su napadnuta svedoče lokalci, kafić Le Karijon bio je dobar lokal sa jeftinim pivom, restoran Peti Kambož mesto sa odličnom klopom, picerija Kaza Nostra je spravljala sjajne pice, a klub Bataklan beše vrhunsko mesto za koncerte i žurke. I zato, Pariz nije napadnut (samo) zato što je Francuska nedavno uputila nekakve nosače aviona ka Persijskom zalivu. Već i zato što u Francuskoj devojčice idu u školu, a žene voze automobile. Jer tamo postoje sloboda govora i javnog izražavanja. Jer se slobodno piju vino i pivo, a jede meso i “čistih” i “nečistih” životinja. Jer se tolerišu lake droge i homoseksualci. Jer se zakoni pišu na osnovu kakvog-takvog društvenog dogovora, a ne prepisuju iz “svetih” knjiga od pre par desetina vekova. Jer se vodi ljubav pre braka. Jer se poredak pokušava zasnovati na razumu, a ne na dogmi. I jer se napredak želi videti i ostvariti na ovom svetu, a ne posle smrti. I zato što se u Karijonu, Peti Kambožu i Bataklanu dobro pije, jede i đuska. Zato što se, naprosto, voli život.
I zbog svega toga nije u pitanju rat Francuske i Islamske države, ni sukob civilizacija Zapada i (Bliskog) Istoka (niti civilizacije i varvara), a ponajmanje hrišćanstva i islama. Već večita borba između onih ličnih & političkih, kulturnih i društvenih poredaka koji počivaju na ovozemaljskom i onih koji počivaju na onostranom. U pitanju je sukob između onih koji vole život i onih koji vole smrt. Erosa i tanatosa, u neku ruku. Uostalom, Islamska država i razni džihadisti su već poubijali hiljade i hiljade ljudi zato što su ti ljudi, između ostalog, šopingovali u Bejrutu, bili na letovanju u Egiptu, vozili se metroom u Madridu ili Londonu, išli u školu u Rusiji, išli na posao u Njujorku, crtali karikature, bili Jevreji, pili kafu u Mumbaju, kupovali ribu u Nigeriji, posmatrali Bostonski maraton, sunčali se u Tunisu, a sada i bili u restoranu, kafeu ili noćnom klubu u Parizu petkom uveče. Uostalom, niko to preciznije nije rekao od Osame bin Ladena, u razgovoru sa pakistanskim novinarom nakon napada 11. septembra: “Mi volimo smrt. Sjedinjene Države vole život. To je razlika između nas.” I nije to ništa novo, mnoge ideologije i organizacije u istoriji su volele smrt i upravo ih je to činilo neodoljivo privlačnim. Sledbenici ovakvog pogleda na svet smatraju da su uključeni u dramatičnu borbu koja je nešto više i veće od (njihovog i tuđeg) života, i nalaze zadovoljstvo u tome. Džordž Orvel je još 1940. godine napisao da je fašizam u psihološkom smislu čvršći i snažniji od hedonističke zamisli sveta. Hitler nikada nije ponudio dobru zabavu, već samo borbu, opasnost i smrt – podigavši time poveći deo nacije na noge. Ne smemo zatvarati oči pred emocionalnom privlačnošću ideja i pokreta koji vole i koji seju smrt. Zapaljivo je popaljivo.
S druge strane, džihadisti se jesu prevarili. Rečima komičara i satiričara Džona Olivera: “Ako ste u ratu sa Francuskom oko kulture i životnog stila, u startu ste najebali”. Ili, vanvremenskim i besmrtnim rečima i slikama Žoana Sfara, karikaturiste Šarli Ebdoa, a koje zaslužuju prenos u celini: “Francuska je stara zemlja gde se zaljubljeni grle slobodno. Pariz je naš glavni grad, mi volimo muziku, pijančenje, uživanje. Vekovima su ljubitelji smrti pokušavali da nam oduzmu ukus života. Nikad nisu uspeli. Oni koji vole, oni koji vole život, na kraju su jedini nagrađeni. Prijatelji iz celog sveta, hvala vam za “#MolitveZaPariz”, ali religija nam više nije potrebna! Naša vera ide muzici! Poljupcima! Životu! Šampanjcu i radosti! #ParizJeZaŽivot. Naši neprijatelji su oni koji vole smrt. Ljudi koji su večeras umrli izašli su da žive, da piju, da pevaju. Oni nisu znali da tako objavljuju rat. Ljubitelji smrti, ako bog postoji, on vas mrzi. I vi ste već izgubili, i na zemlji i u raju. Jebeš smrt.”
Pariz je baš zato i moj glavni grad. Središte sopstvenog, ličnog univerzuma prema kojem gravitira ili oko kojeg se vrti i kovitla sve ostalo. Slobodni i kosmopolitski prostor koji je – baš iz tih kafea i salona – izlučio i planeti podario prosvetiteljstvo i sekularizam. Slobodu, jednakost i bratstvo, revolucionarnu frazu koja, iskovana u gvožđu, izbija iz fasade svake škole i univerziteta, ministarstva ili vrtića u gradu. Mesto na kojem se aktivno i strastveno slave i pojedinac i susedstvo, i razum i dobar provod. Telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti, kao jedine stvari sa smislom u kosmičkom besmislu. O kojem su i onako prvi drobili baš filozofi sa pariške Leve obale. Ovaj veličanstveni i životni duh Pariza danas živi upravo u podlo i sramotno ranjenom 11. arondismanu, gde sam imao sreću da živim, šetam se i pišem par avgustovskih nedelja. U pitanju je bio fascinantan i gotovo nestvarni amalgam radničkog i hipsterskog, multietničkog i interkulturnog. Sa malenim i zgodnim kafeima na uglu, jeftinim prodavnicama voća i povrća, vrhunskim zanatskim pekarama, bizarnim dragstorima, fantastičnim restoranima, pun duha, vedrine, smeha i života. Autentičan, kosmopolitski, gusto naseljen i pre svega – živ. I to je ono što teroristima smeta i što ne mogu da podnesu. Ali njihove bombe i mitraljezi neće ugasiti ovo svetlo jednog boljeg sveta u malom. Jednog pojma, ideala i fascinacije za sve dobronamerne ljude sveta. I preživeće kafei, poslastičarnice, restorani, klubovi, pekare, koncertne dvorane i bliska susedstva kao autentično francuski pokreti otpora najnovijem fašizmu i zlu koje ne podnosi život.
I to je lekcija koju svi treba da ponesemo iz Pariza, kao i iz ovih zlih i naopakih događaja. Uredno poslagani stolovi bašti kafea u Parizu su nove linije fronta ili nove barikade: između onih koji vole smrt i onih koji vole život. Ispijanje café crčme u kafeu u Parizu, ali i na bilo kom drugom mestu na svetu, zapravo je čin pobune i čin prkosa. I oduvek je bio, samo se valja podsetiti na to. Pobuna i otpor su i smeh, intimnost, pivo, razgovor, ples, trač, kroasan, poljupci, cigareta, seks, pita od jabuke, pesma, vino, kao i buđavi sirevi pride. Ne zaboravimo na to i vežbajmo te male subverzije telesnog i strastvenog: života vrednog življenja. Pobedili su samo ako nas nateraju da zavolimo smrt. Birajmo grad svetlosti umesto pustinje tame, birajmo život umesto smrti.
Aleksej Kišjuhas, Pariz je život, Danas
Ten years ago I met a girl named Joy
She was a sweet and happy thing
Her eyes were bright blue jewels
And we were married in the spring
I had no idea what happiness and little love could bring
Or what life had in store
But all things move toward their end
All things move toward their their end
On that you can be sure
We don’t see things as they are, we see them as we are.
Anais Nin
Čujem da si digao ruku na sebe,
Ne bi li preduhitrio krvnika.
Posle osam godina izgnanstva, u kojima si
gledao uspon neprijatelja,
Na kraju doveden do neprohodne granice,
Prešao si onu koja se, kažu, može preći.
Carstva se ruše. Vođe bandi
paradiraju kao državnici. Narodi se
više ne vide od oružja.
I tako, budućnost je u tami, a snage dobra su
Slabe. Sve si to video,
Kada si telo podložno mučenju uništio.
Bertold Breht, Povodom samoubistva izgnanika Waltera Benjamina
Sećate li se Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, znače li vam i dalje nešto ta imena, ili su ih prekrili snjegovi i šaš? Ova dva momka bila su pre jedanaest godina na odsluženju vojnog roka u beogradskoj kasarni Topčider (i dolepotpisani je u istoj kasarni proveo svojih četiristo i kusur sivomaslinastih dana, ali bilo je to u neko sasvim drugo vreme), i obavljali su stražarsku dužnost čuvajući izvesni pomalo misteriozni objekat koji „nije za svačije oči“. I onda su volšebno, na licu (stražarskog) mesta – pronađeni mrtvi. Istraga uzroka njihove smrti delovala je traljavo i neubedljivo, a još više njen zaključak, sveden otprilike na to da su se međusobno poubijali, i to iz razloga koje, rekao bih, niko od nadležnih nije ni pokušao da našminka tako da izgledaju kako su makar i izdaleka prošli pored zdravog razuma i elementarne uverljivosti.
Ubrzo je oko njihove smrti ispredeno nešto što je možda teorija zavere, a možda i ona zatomljena istina koju nije zdravo znati, nekmoli širiti: vojnici su likvidirani jer su, svojom nesrećom a tuđom nepažnjom, „videli nešto (ili nekoga) što nisu smeli da vide“. Ne, nisu u pitanju vanzemaljci nego Ratko Mladić, čovek koji je godinama bio „u bekstvu na nepoznatoj lokaciji“, a nemali broj i njegovih obožavalaca i onih koji su mu želeli da se što pre nađe na mukte hrani i stanu u instituciji zatvorenog tipa blizu obale Severnog mora, bio je ubeđen da ga zapravo krije Vojska.
Koliko je bilo istine u tim spekulacijama? Najiskrenije, nemam pojma. A šta mi se čini? I sve, i ništa. Teško je reći da li je stvarno tako bilo, ali je jasno da je sasvim moguće da jeste. A moguće je zahvaljujući veselom postojanju nečega što nazivam kanibalski patriotizam: to je onaj koji nema osobitih moralnih, kamoli tehničkih, problema da jede onu istu ljudsku supstancu na koju se inače poziva. Jednostavnije rečeno, mrtav Srbin tom je patriotizmu često dragoceniji od živog. Živ Srbin (koji nije „u šemi“), naime, može da bude opasan svedok njegovih nepočinstava, zato ga valja ukloniti bez premišljanja.
Ovih nas je dana zapljusnula solidna količina ritualnog zgražavanja nad jednom izjavom poznatog advokata Borivoja Borovića. Kaže, naime, Borović kako je država Srbija, preko odgovarajućih svojih službi, trebalo naprosto da ubije, da likvidira Ratka Mladića – kad se već ovaj nije sam dosetio da se ubije – ne bi li tako sprečila izvesne presude protivu sebe za genocid. Eto, recimo, Slobodan Milošević je baš zgodno umro uoči izricanja presude, dakle, umro je neosuđen…
Lako je skandalizovati se nad ovom izjavom koja je po sebi jedna od skandaloznijih stvari koje smo mogli čuti u poslednjih četvrt veka – a mi smo se barem svačega naslušali i oguglali smo, „standardi“ te vrste su nam baš visoki. A to što jedan advokat, čovek prava, zagovara ubistvo jednog ljudskog bića, pa neka je to i Ratko Mladić, i to s motivom koji Mladićeva nepočistva ne kažnjavanego samo prikriva i suštinski prisvaja, to je moralna perverzija posebne vrste. Ali, nije li Borović samo dosledno izveo konsekvence postulata na kojima je čitava stvar od početka postavljena? To jest, „udruženi zločinački poduhvat“ u kojem je jedan Milošević bio politički nosilac i realizator projekta zlih staraca, a Mladić visoko rangirani izvršilac, ionako je strukturiran na bazično mafijaški način. A kako posluje mafija? Bosovi cene dobrog „pucača“, i obilno ga nagrađuju. U ovoj priči, taj je pucač Ratko Mladić. Ako, međutim, ovaj krene da solira, ili postane odviše nezgodan potencijalni svedok, ili na bilo koji treći način makar i nenamerno ugrozi interese polodavca, može da završi s rupom u čelu, to jest da nastrada tako što će umesto isporučioca postati primalac kuršuma. Tako to radi mafija, i filmska i stvarna, pa zašto tako ne bi radila i država koja uloži svoje resurse u ostvarivanje nečasnih, nedostojnih, nemogućih ili generalno zaumnih ciljeva? Pa posle krene da mete tragove na svaki joj dostupan način.
Druga je sad stvar što u Borovićevoj ideji ima nečega i pravno i osobito politički i istorijski infantilnog. Pa, eno se i Hitler i Gebels ubiše u onoj Vučjoj jami, pa to nije sprečilo osudu Trećeg Rajha i njegovih krvavih vođa… Kakve suštinske veze uopšte ima da li je Ratko Mladić u nekom trenutku mrtav ili živ sa ocenom karaktera Srebrenice, ili čitave „operacije Bosna“, na primer?
Ali, um inficiran principima kanibalskog patriotizma veruje da može da pomete tragove, ne birajući sredstva. Jedina ideja pri tome mu je negiranje stvarnosti, huljsko odricanje od počinjenog, izbegavanje konsekvenci po svaku cenu. Kad, recimo, krene organizovano širenje moralne panike zbog jedne sasvim zdravorazumske i uostalom uveliko okasnele izjave predsednika SANU, to je naprosto to: uverenje da će stvarnost nestati ako se o njoj dovoljno tvrdokorno ćuti. Kada se misli da fizički nestanak izvršioca može da promeni percepciju novije istorije, to je to isto: tvrda vera da prosuto mleko (eh, da je bar mleko, a ne krv!) može u blo kom trenutku biti vraćeno u flašu kao da ništa nije bilo. Samo što to ne biva ni na filmu, kamoli u stvarnosti. Uostalom, nisu li sadašnji vodeći ljudi ove države ne manje od petnastak godina pokušavali to isto, ili to i dalje čine, i šta je rezultat? A šta Borović radi u toj priči, to ne bih umeo reći, ali tako vam je to, nikada nije kasno da se čovek pridruži kanibalima.
Teofil Pančić, Kratka istorija kanibalizma, Autonomija.info
James Leg, Gun club, 31. oktobar
Proveo sam veče pred ogledalom, praveći sebi društvo.
Čezare Paveze, dnevnik. 6. nov ’38.
Teorije zavere nas lišavaju odgovornosti.
Umberto Eko
‘In the Moria camp on Lesvos, I was stopped in my tracks by a child shivering uncontrollably. She was unable to walk or make eye contact – her hands and lips were literally blue. Her mother was nearby, also unable to walk. Minutes later, we found three young men unconscious with hypothermia. The skin on every last child’s hands and feet was completely shrivelled from being in water and mud. Mothers wrapped their babies in rubbish bags trying to keep them dry, and fathers held plastic bags over the heads of their children.
‘The lack of dignity these people were facing was shocking. People who’ve fled Syria, Iraq and Afghanistan, who’ve faced unbelievable violence and poverty, were breaking down in tears at what was happening. The lack of shelter and basic services means people fleeing war and extreme poverty are facing unthinkable conditions. It’s terrifying to think that a child could die after they have arrived in Greece. Europe needs to wake up to what winter means for the thousands of child refugees and migrants.’
.
DOSLEDNI SVETONAZORI: Autor teksta pred Titovim spomenikom
.
O PARTIJI KOJA JE IZAŠLA IZ MENE. O KOMUNISTIMA KOJI SU POSTALI NACIONALISTI. O TOME KAKO SAM 9. MARTA MRZEO I TENKOVE I DEMONSTRANTE. O ISKONSKIM STRAHOVIMA, GAĐENJU, ODLASKU U BEČ, ĆUPRIJI U MOSTARU I TOME DA JE DOM, UPRKOS SVEMU, SAMO JEDAN, DA ĆE OVA ZEMLJA POSTATI ONAKVA KAKVA BI TREBALO DA BUDE, KADA JEDNOG DANA BUDE PODIGLA SPOMENIK NEPOZNATOM DEZERTERU IZ JUGOSLOVENSKIH RATOVA DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA
Dugo sam se kolebao kako da napišem to pismo. Bilo mi je veoma važno da ga precizno formulišem. Sačuvao sam nekoliko varijanti. Posle 25 godina objavljujem u celosti konačnu verziju datiranu 11. aprila 1990. godine.
“Osnovna organizacija Saveza komunista
Mesna zajednica ‘Radoje Dakić’
Limska 15
Beograd
Dragi drugovi,
Rekoše mi da se o meni diskutovalo na OO. Zbog toga smatram svojom dužnošću da vas obavestim da više neću dolaziti na sastanke i da više neću plaćati članarinu.
Do sada sam pet puta napisao pismo u ovom smislu i uvek ga nanovo pocepao. Ne postupam lakomisleno i nepromišljeno.
Nemam utisak da napuštam svoju Partiju. Moje je osećanje da je ona napustila samu sebe, da više ne postoji. Ne bi bilo komunistički – kako ja to shvatam – da negde sedim i ne samo da se ne slažem, nego se svim svojim bićem opirem blaćenju svojih ideala, pre svega Tita.
Ne verujem da ću ponovo doživeti osnivanje KPJ. Ali u nju bih se ponovo učlanio.
Prepuštam sekretarijatu OO da postupi prema Statutu, skine me sa evidencije ili me isključi.
Knjižicu sa Titovim likom nemam nameru da vratim.
Želim vam mnogo uspeha i tužno vas pozdravljam.”
Danas dodajem samo da je posle tog mog pisma u Srbiji osnovano čak šest partija koje sebe nazivaju komunističkim, na čelu jedne od njih stoji Titov unuk, Joška Broz, ali one ni po čemu ne liče na onu KPJ na koju sam mislio kad sam istupio iz stranke na čije je čelo dospeo Slobodan Milošević, koga sam i lično poznavao. Posle KPJ nisam se više ni u kakve partije učlanjivao.
Pitam se, dok ovo pišem, zašto su mi usred razorene Nemačke leta 1945. godine bili antipatični Amerikanci, koji su me spasli, a simpatični Rusi, kojih su se svi plašili? Ne znam, ali bilo je tako. Zašto sam se pre sedamdeset godina opredelio za SKOJ, za komunizam Titovog smera? Zašto sam 1948. znao da sam za Tita, a ne za Staljina? Zar je moglo da bude drugačije kad sam sa šesnaest i po godina izašao iz pakla logora đavolski samosvestan, pobedonosno? Valjda nije moglo. This was my way. Sa tog stanovišta posmatram i tok poslednjih dvadeset i pet godina.
Posle mog razlaza sa Slobinom, svakako ne više mojom partijom, pre četvrt veka, sve je počelo da se razvija još mnogo gore nego što sam se plašio. Nisam verovao da će doći do raspada moje zemlje, do ratova u njoj, do atmosfere u kojoj sam mislio da treba da je napustim.
RASPAD: Kao sekretar predsedništva Saveza književnika Jugoslavije od 1982. do 1988. godine, posmatrao sam neminovan raspad mojih ideala pred naletima nacionalizama. U početku mi se držanje kolega, među kojima je prednjačio Miodrag Bulatović, učinilo komičnim, pa tragikomičnim, na kraju opasnim. U stilu je njegovih romana, o kojima se više pričalo nego što su se dobro prodavali, što je umro relativno mlad kao poslanik Slobine Socijalističke partije Srbije, koju sam ja napustio. On, bajagi uvek, ne apolitičan nego antipolitičan, u neonacističkoj partiji! Nikad ne treba zaboraviti da je puno ime i prezime Hitlerove partija bilo “Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija”. Reči “socijalističko” i “radničko” u vizitkarti ne znače ama baš ništa.
Tri puta uzastopno biran sam za sekretara predsedništva Saveza književnika Jugoslavije. Po statutu samo se predsednik birao na godinu dana i uvek iz drugog društva ili udruženja, znači, pet republičkih i dva pokrajinska udruženja bila su ravnopravna. Četvrti put sam mogao da računam na glasove Slovenaca, Hrvata, Bosanaca, Makedonaca i Kosovaca, dakle na tesnu većinu. Moje matično, srpsko udruženje stavilo mi je do znanja da cene i mene i moj rad, ali da me ne žele više, nego Adama Puslojića. U poslednjem trenutku, na samom izbornom predsedništvu, povukao sam svoju kandidaturu. Znao sam da će Savez književnika Jugoslavije da se raspadne. U tome nisam hteo da učestvujem. Nisam znao da će isto tako da se raspadne Jugoslavija.
Poslednji kongres SKJ se nikad nije završio, formalno je samo prekinut kad je delegacija Slovenije napustila sednicu. Slobodan Milošević je predložio da se rad nastavi kao da se ništa nije dogodilo, ali zbog toga su otišle delegacije Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Neću ovom prilikom da analiziram taj po meni sudbonosni događaj, ali zapamtio sam da su neki Slovenci plakali izlazeći iz sale, dok se Sloba za to vreme samozadovoljno smejao.
.
NACIONALSOCIJALISTIČKA OBMANA: S. Milošević na Gazimestanu
.
U svom “poslovnom dnevniku” 1. januara 1990. sam pored ostalog zapisao: “Posmatram iz lože raspadanje Jugoslavije i njene komunističke partije gotovo samo kao novinarsku temu. Ideali su se rasplinuli – ili su odloženi za sledeći vek kada neću biti prisutan.”
Fudbal me nikada nije naročito zanimao. Pošto ni za jedan klub nisam navijao, svakog ponedeljka sam mogao da zavitlavam kolege čiji su ljubimci izgubili, pa sam znao da su fudbaleri i njihovi navijači mnogo važniji od pisaca i njihovih čitalaca. Trebalo je da se održi utakmica Dinamo–Crvene zvezda u Zagrebu. Navijači Zvezde krenuli su iz Beograda pod rukovodstvom meni tada još nepoznatog Željka Ražnatovića sa nadimakom Arkan. Umesto utakmice došlo je do prave bitke navijača dva kluba, intervencije policije, suzavca, helikoptera, kraja jugoslovenske fudbalske lige. Ali još nisam shvatio da je moja zemlja definitivno u agoniji. Opstanak države Jugoslavije se bez jedne vodeće partije mogao zamisliti, ali bez zajedničke fudbalske lige nikako.
DEVETI MART: Priznajem da značaj demonstracija devetog marta 1991. nisam odmah shvatio. Ideje Vuka Draškovića (nacionalizam, odnos prema ravnogorskom pokretu itd.) bile su dijametralno suprotne mojim stavovima i idealima, dok je Dušan Mitević, čija je smena ili ostavka bar formalno bila glavni zahtev mase, bio moj prijatelj iz omladinskih dana. Iako je bio šef “TV-Bastilje”, ja ga nisam identifikovao sa Miloševićem, kome po mom mišljenju zaista nije palo teško da ga se otarasi. Mitević je nešto kasnije, dovodeći Milana Panića za predsednika vlade, predlažući tada Slobi da prihvati mesto direktora neke kalifornijske banke, zaista dokazao da nisu stajali na istim pozicijama.
.
PROPALE ILUZIJE I NEZAMISLIV ZLOČIN: Deveti mart u Beogradu…
.
Desetog marta sam otišao u centar da vidim kako stoje stvari, počeo sam ponešto da shvatam tek kada sam naišao na kordon policije koji je bio voljan da i mene otera batinama. Posle sam prolazio Terazijama, protutnjali su tenkovi, tenkovi “moje armije”. Tog časa sam iz dubine duše mrzeo obe strane, ova čelična čudovišta, naravno, koja su se pokrenula protiv civila kao što sam ja, ali istovremeno sam mrzeo demonstrante koji su me naterali da mrzim vojsku. Kontradikcija? Kako da ne. Šizofrenija? Možda.
Oružani raspad zemlje sam na televiziji posmatrao gotovo paralisan. U Sloveniji se teritorijalna odbrana pretvorila u slovenačku oružanu silu, a ostatak jugoslovenske vojske je ostao bez vode, električne struje i hrane u kasarnama. Četvrtina sastava je dezertirala. Posle desetak dana – “rat” je trajao od 27. juna do 6. jula – sve je bilo gotovo, ali ja mislim da je Sloba inače nameravao da se otarasi Slovenije. Rat u Hrvatskoj bio je teži, mnogo teži, ne, neću ga opisivati, samo da sam sa terase stana na Voždovcu slušao buku kolona tenkova koji su zlokobno tutnjali autoputem u pravcu zapada, posmatrao helikoptere koji su nad nama kružili pre nego što će sa ranjenicima sleteti na Vojnomedicinsku akademiju.
JAHAČI APOKALIPSE: Rekao bih i da se rat vodio između teritorijalnih odbrana i JNA. Teritorijalna odbrana je osnovana 1969. godine da bi u slučaju rata postala “neregularna vojska ili veći broj gerilskih skupina”. Sa nekadašnjim načelnikom generalštaba Viktorom Bubnjem sam kao prevodilac bio u Švajcarskoj, a njegov cilj je pored ostalog bio da prouči kako švajcarski rezervisti kod kuće čuvaju oružje, oruđe, opremu, pa čak i vojna vozila. Posle sam prevodio i njihove pravilnike za naše ministarstvo odbrane. Sve je to bilo potrebno radi organizacije teritorijalne odbrane. Vrh Jugoslavije se ipak nije usudio da puške, mitraljeze, municiju, bombe, pa i džipove i topove poveri na čuvanje i održavanje pojedincima, ali su sve to preuzele opštine. Pokazalo se da “opštine” nisu bile “projugoslovenske”, nego “proslovenačke”, “prohrvatske” itd. To što je bilo namenjeno da u nekom velikom ratu odbrani opstanak Jugoslavije, u “malim ratovima” raznelo je zemlju.
.
…i novembar 1991. u Vukovaru
.
Zabeležio sam 1. januara 1992:
“Osećanje prolaznosti se pojavilo zbog toga što smo u ratu. Da, u ratu. Sada su realni jahači apokalipse na našim drumovima i ulicama. Šta mi vredi što znam da je neko ovako za vreme Tridesetogodišnjeg rata zašiljio guščije pero i beležio neki svoj očaj, koji je posle toga izgubljen kao što će biti i ove reči…”
Određena godišta su mobilisana. Voleo bih da neko u ime te generacije poslate, na primer, u Vukovar, napiše veliki roman. Ne znam koliko je mladića otišlo u te ratove iz ubeđenja ili sa stavom da ne treba da se “izvlači”, koliko ih je uspelo da se oslobodi “preko veze”, da se sakrije ili da pobegne u inostranstvo?
Svoj stav mogu lako da formulišem. Tvrdim da ćemo biti srećna zemlja kad se podigne spomenik nepoznatom dezerteru sa početka devedesetih godina prošlog veka. U Beču je Spomenik dezerterima Drugog svetskog rata podignut tek oktobra 2014. godine. Znači li to da imamo vremena? Doduše, moram da naglasim da postoje ogromne razlike, dezerterima svih vojski u velikim ratovima pretila je smrtna kazna.
PRESAĐIVANJE KORENA: U to vreme sam se viđao sa mnogim diplomatama. Smatrali su da sam zanimljiv sagovornik, a uvek sam voleo da brbljam. Glavna tema bila je uvek šta će biti sa Jugoslavijom. Diplomate moraju da pišu izveštaje. Znao sam to i iz sopstvenog iskustva. Novinari zavide diplomatama, jer je to što oni pišu bajagi važnije, “zvaničnije”, a diplomate često zavide novinarima jer se njihovi tekstovi objavljuju, oni su poznati, a autori depeša ostaju anonimni, čak ne znaju da li je njihova saznanja iko pročitao. Ja sam u životu radio i jedan i drugi posao. Da li sam zavideo samome sebi? Pre će biti da sam se ponekad smejao samome sebi, ali mislim da sam uvek bio disciplinovan i radio što se tražilo od mene.
Novembra 1991. godine u Beču je održan međunarodni kongres PEN-a, koji se na tipično austrijski način završio balom u prelepoj sali gradske većnice. Na zidovima su se nalazile zastave svih zemalja čiji su PEN-centri bili zastupljeni, pa tako i jugoslovenska trobojka sa crvenom petokrakom. Rekao sam tada: “Ovo je poslednja prilika da je vidimo javno!”
Od 30. marta do 19. maja 1992. ponovo smo bili u Beču, prvo mesec dana kao gosti austrijskih književnika, zatim smo još tri nedelje ostali u iznajmljenom stančiću u jednom pansionu. Ispitivali smo da li možemo da se preselimo u taj grad. Tada sam zapisao u svoj dnevnik:
“Toliko sam nervozan, u neizvesnosti da li da odemo iz Beograda, da ne znam kako da se držim, nemam snage ništa ozbiljno da radim, čak ni da čitam. Prezirem sebe zbog toga.” Često sam tada mislio na izreku da se mlado drvo može presaditi na drugo mesto, ali da se staro drugde više neće primiti.
Posle povratka me telefonom zvao književnik Raša Smiljanić. On je u to vreme u “Politici” objavljivao, po mom mišljenju, nacionalistički intonirane tekstove. Rekao mi je da zna iz iskustva da “Nemci umeju i da promene ponešto u tome što objavljuju”, i zbog toga me pitao da li je to učinjeno takođe i u članku o stanju u Jugoslaviji i Srbiji koji sam objavio u časopisu nemačke socijaldemokratije Neue Gesellschaft (“Novo društvo”). Rekoh da ništa nisu promenili, objavljeno je tako kako sam napisao.
Raša: “Onda moram da te napadnem u ‘Politici’!”
“Uradi šta moraš, Rašo!”
Sutra me zove opet:
“Ja tebe ne mogu da napadnem!”
Shvatio sam i shvatam da je to zapravo sa njegove strane bio veliki znak prijateljstva. On je prema meni uvek bio fer. A ja sam bio toliko tvrd da nisam više mogao da se družim sa nacionalistima. To nije demokratski, znam. Svačiji stav treba da se poštuje. Ali ja prosto nisam umeo.
SVE GO SAVLE DO PAVLA: Kad smo poslednji put bili u poseti kod Ivana V. Lalića 2. jula 1991. godine – naravno da nismo znali da je to poslednji put u životu – toliko smo na kraju vikali jedan na drugog da su nas naše žene, Branka i Dragana, jedva smirile.
Lalić, za koga sam mislio da mi je najbolji prijatelj u Beogradu, ostao je za mene tajna. On nije bio zaveden glupim režimskim frazama i mitovima. Isuviše je bio ne samo inteligentan nego, kao jedan od najvećih, ako ne najveći pesnik svoje generacije, čovek sa neobično finim antenama. Gde su se i kada pokvarile? Govorio je engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski. Čitao na svim tim jezicima. Mogao je da sazna šta se događa u svetu, šta je istina. Ali on je najednom bio uveren samo u svoju “srpsku” istinu. Decenijama je bio “dobar komunista”, vredan član partije, ambiciozan rezervni oficir one vojske, koja je nesumnjivo bila “Titova narodna armija”, za razliku od mene, koji sam bežao od nje, zabušavao gde god sam mogao. Da li je svo to vreme lagao? Lagao sve nas? Lagao i sebe? Ili se promenio kao Savle postavši Sveti Pavle na nekakvom svom putu za Damask? Ili je izgubio kompas posle smrti svog starijeg sina, koji se usred oluje utopio u Jadranskom moru vozeći jedrilicu koju mu je otac kupio? Ne znam. Nikad neću saznati. Navodim slom našeg višedecenijskog prijateljskog odnosa kao karakterističan za vreme koje je počelo pre dvadeset i pet godina.
Mnogo kasnije sam pitao čoveka koga sam odlično poznavao, sa kojim sam mnogo sarađivao, koji je bio visoki funkcioner u Titovo vreme, a još viši u Slobino:
“Jesi li ti ranije lagao ili sada lažeš?”
Nije se čak ni naljutio, nego nasmešio:
“Tada sam lagao.”
Bio je to privatan razgovor, zbog toga neću da napišem njegovo ime, ali prepoznaće se ako slučajno pročita ovaj tekst.
UVOĐENJE VIZA: Nisam zabeležio kojeg je tačno dana Nemačka donela odluku da se za građane Jugoslavije uvedu vize. Dan ili dva posle toga bili smo na večeri kod austrijskog otpravnika poslova, Kočija – ime sam zapamtio jer je neobično, Koči, ne Kočiš, što je često prezime u Mađarskoj. Ja sam rekao da će isto učiniti Austrija, a on da je to nemoguće, neće nikada. Nekoliko dana posle toga Austrija je ipak donela odluku da Jugosloveni ne mogu da uđu u tu zemlju bez viza. Smesta sam mu telefonirao i dodao da sad hitno mora da nam da vize preko reda. Odgovorio je da naravno hoće, da dođem sutra, ali ne na glavna vrata, jer se pred njima već stvara neopisiva gužva, nego na sporedni ulaz sa Kosančićevog venca i da se pozovem na njega.
Zabeleška u mom dnevniku glasi samo: “10. VII. Austrijska ambasada / Zamenio marke na pijaci. Svesno nisam radio ništa”. Međutim, nije bilo tako jednostavno. Pred glavnim ulazom bilo je više od hiljadu ljudi, ali na sporednom takođe već stotinak. Bezobrazno sam se probijao, na samoj kapiji bila su dva naša čoveka bezbednosti, a pred njima hirurg, profesor Isidor Papo, koji se bunio: “Morate me pustiti, ja sam general!” “Ti si niko i ništa!”, reklo mu je obezbeđenje.
Papo je besno ili očajno otišao tako brzo da nisam stigao da mu se obratim, nego sam momcima rekao oštro, kao da imam pravo da naređujem: “Pozovite smesta nekog od Austrijanaca.”
Poslušali su. Dođe neki konzularac. Rekoh njemu ko sam i da me gospodin Koči čeka. Odvede me kod njega. Dobijem vizu. Ja mu odmah ispričam: “Ovi vaši su upravo oterali profesora Papa!”
Smesta su telefonirali profesoru i, naravno, i on je dobio svoje vize preko reda. Mislim da je taktički pogrešio. Rekao je da je general, ali nije se ponašao kao general. Ja sam se ponašao kao poručnik i to je delovalo na pse čuvare prerušene u ljudska bića. Da je Papo rekao da je vodeći hirurg, gorile na kapiji Evrope – u što se pretvorio sporedni ulaz austrijske ambasade – bile bi učtivije. Uzgred: viknuti na male činovnike i policajce uvek pali, to ću kasnije više puta uspešno primenjivati i na austrijske i nemačke carinike, policajce ili portire.
ODLAZAK U BEČ: Čeda Mirković mi je 26. oktobra ponudio da se učlanim u Socijaldemokratsku partiju, koju je on osnivao. Verovao je da mogu da mu pomognem da uspostavi vezu sa nemačkim socijaldemokratama. Odbio sam, pokušao da mu objasnim da on nema pojma šta je socijaldemokratija, a da se ja osećam “titoistički”, ne socijaldemokratski. Koju godinu posle toga me u svoju novu partiju zvao i Zoran Lilić, kasnije i Nebojša Čović. Mora da u meni postoji nekakva greška kad su potencijalnog istomišljenika u meni viđali međusobno toliko različiti političari. Naknadno mi je čak pomalo smešno.
Ne pišem istoriju, kao što to pokušava Predrag Marković, ovde ne pišem ni istorijski roman, kao što inače pokušavam, zapisujem samo kako se sećam nekih trenutaka, kako sam ih telegrafski beležio u sveskama koje sam zvao “poslovnim dnevnicima” ili u autobiografskom tekstu koji se sad već proteže na preko 1450 stranica pod naslovom “Zbrda-zdola”.
Drugog novembra 1992. godine utovarili smo sve što smo mogli u mali crveni ford i krenuli za Beč. Ja sam to shvatao kao bežanje, ali ni pred kim nisam koristio tu reč. Nama u “Slobolendu” nije pretilo ništa kao mojima 1941. godine u Bečkereku, ali negde u mojoj svesti ili podsvesti duboko je bilo ukorenjeno da ne smem da učinim grešku svog oca i da “ostanem”. Sveti Frojde, blagoslovi! Taj neopisivi strah od “ostajanja”, nagon da “bežim”, danas, posle toliko godina, tumačim kao traumu ratom prekinutog detinjstva. Javno to nikada nisam priznavao. Govorio sam da je normalno ako umetnik ima više prebivališta. Nikad sebe nisam nazivao emigrantom. Vezu sa zemljom zadržao sam sve vreme.
Pokazaće se da nisam bio sasvim u pravu, meni verovatno ne bi zapretilo ništa, ali mnogima drugima i te kako jeste. Svakako nisam pogrešio što sam otišao, jer sam literarno odmah prihvaćen u Austriji.
Uredili smo stan, moglo se živeti, ali da bih spustio lenger tako duboko, kao na Voždovcu, trebalo bi na istom mestu provesti više od dvadeset godina. Kad smo stigli, zapisao sam da za to u ovom životu nemam više vremena. Ponekad me je hvatao očaj. Otada su prošle 23 godine, u Beču se na ulici pozdravljam sa mnogim komšijama, poznajemo se sa kelnerima i prodavačicama, ali “lenger” nije istinski zahvatio austrijsko dno.
Razmišljao sam da li da svaki dan pre podne odem u kafanu i da tamo čitam sve moguće novine, pomalo i pišem, možda sredim da mi kafana bude druga adresa. Da mi bude Stammcaffee – nešto što je nemoguće prevesti jednom rečju, jer kod nas nikad ništa slično nije postojalo – to je kafana u kojoj imaš svoj stalno rezervisan sto, svi prijatelji i poslovne veze znaju da si tu u određeno vreme kao da ideš u kancelariju ili atelje. Nekada su mnogi pisci u Beču, ali i u Budimpešti, imali takve kafane, gotovo kao radno mesto, čak i kada bi imali odlične, velike stanove. Nisam to ostvario.
Često sam bio zajedno sa Milom Dorom i Bogdanom Bogdanovićem i govorio da ništa ne volim više od toga, jer sam u njihovom društvu najmlađi. Od kada su se oni preselili nekamo drugde sa ovog sveta, ni u kom društvu nisam najmlađi, a Beč mi je postao prazniji.
Pisao mi je “Jad Vašem” iz Jerusalima na hebrejskom jeziku. Morao sam faksom da to pošaljem svojoj sestri od ujaka, Ani Šomlo, u Netaniju da mi prevede, ali odgovorio sam na nemačkom jeziku: “Nemojte da mislite da mi je neprijatno što vam pišem na nemačkom, gospodin koji je izmislio vašu zemlju takođe je isključivo pisao na tom jeziku.” Tada još nisam znao da je Teodor Hercl, osnivač cionizma, u svojoj knjiziJevrejska država, štampanoj 1896. godine, predlagao da u budućoj državi Jevreja nemački bude službeni jezik, jer, kako tada napisa, “…niko od nas na hebrejskom ne bi umeo da kupi ni voznu kartu na železničkoj stanici”.
LALA–TRANS: Rat u Bosni sam pratio iz Austrije. Kada sam na televiziji video kako su hrvatski artiljerci savršeno precizno srušili ćupriju u Mostaru, ja sam zaplakao, nezaustavljivo jecao, kao nikada od ranog detinjstva, nisam mogao da se saberem. Posle sam se stideo. Plačem zbog mosta, a ne zbog tolikih ljudi koji su gladovali, smrzavali se, koji su izgubili sve, koji su silovani, ranjavani, ubijani… Beležim kako sam doživeo. Taj prizor bio je za mene očigledno simbol cele naše tragedije.
U vreme kada nisu saobraćali ni avioni, a kasnije ni vozovi zbog porušenih mostova preko Dunava, nekoliko puta smo se vozili kombijima firme koju smo zvali – ili se stvarno tako zvala – “Lala-trans”. Vozili su od kuće do kuće, ali društvo je bilo raznoliko. To nije bila jedina kombi-linija, a sve su izbegavale autoput kroz Mađarsku, da ne bi plaćali putarinu, jurili okolo-naokolo seoskim putevima, pa bi se tu čak i utrkivali, međusobno prestizali u nepreglednim krivinama.
Pošto smo prešli srpsku granicu, gazda “Lala-transa” je obišao rampu za naplatu našeg dela autoputa “Feketić–Subotica–Feketić via Feketić” i na pogodnom mestu preko polja i nasipa bravurozno izleteo na asfalt, kad tamo policijski oficir diže ruku. Naš vozač promrmlja: “Samo nam je to trebalo…”, ali policajac, mislim da je bio kapetan, svakako po činu iznad poslova naplaćivanja kazne, samo je molio da ga povezemo do Beograda. Bilo je to u vreme kad je Sloba još uveliko bio na vlasti, jer sam bio zaprepašćen kako ga je taj ipak ne baš maleni šraf njegove vlasti ogovarao, grdio, čak psovao pred nama. I po tome sam osetio da se bliži kraj tog režima.
Drugi put dolazeći iz Srbije, uveče prelazimo austrijsku granicu kod Nikelsdorfa bez problema. Kombi prepun putnika, ima nas dvanaestak. Oko deset kilometara posle granice zaustavljaju nas policajci i carinici i žele naknadno da izvrše kontrolu. Ljudi me guraju napred jer jedini dobro znam nemački. Pokazujem austrijski pasoš, činovnik svejedno nemilosrdno pita da li imam nešto da ocarinim. Ja strogo uzvraćam:
“Da li ste čitali Hajneovu Zimsku bajku?”
Carinik zbunjen, valjda ne zna ni ko je bio taj Hajne:
“Nisam. Zar je trebalo?”
“Naravno!”
“Zašto?”
Objašnjavam mu da veliki nemački pesnik u toj poemi cariniku kazuje da sve što je opasno nosi u glavi. Austrijskom kerberu je očigledno neprijatno. Ne zna kako da reaguje. Moje je iskustvo da sitniji nemački i austrijski činovnici – policajci, carinici, kondukteri, portiri – zaziru od ljudi koji govore jezikom intelektualca, valjda strepe jer se nikad ne zna ko od takvih negde gore poznaje nekoga – pa ne vole sa njima da stvaraju probleme. Upalilo je, rekao je obraćajući se svima: “Vozite!”
Nismo gubili vreme na otvaranje kofera sa ko zna koliko boca rakije, na švercere opasnije robe moji saputnici nisu ličili. Autoritet kod njih mi je svakako porastao.
DOM: Ne sećam se kad sam počeo da čitam “Vreme”, prve brojeve sam propustio, važno mi je postalo kad sam već bio u Austriji. Nikako nisam hteo da propustim nijedan tekst Stojana Cerovića. Bio sam zapanjen kad sam proverio – poslednjih godina sam u “Vremenu” objavio 71 članak, eseje, sećanja. Našao sam dom za svoje misli.
Posle dvadeset i pet godina zatvaram jedno poglavlje. Dvadeset i tri godine sam govorio da živim “…i u Beogradu i u Beču”. Napustio sam bečki stan, ne zbog toga što se slažem sa stanjem u svojoj zemlji. Nikako! Ne osećam ni trunke onog što mnogi moji bučni sugrađani nazivaju patriotizmom, ali samo se ovde osećam kao kod kuće. Pogled sa terase mog stana na Voždovcu pada na Hram Svetog Save, a nimalo nisam pobožan, na Klinički centar, bolje da ne mislim o tome da li me tamo čeka samrtnički krevet, na autoput koji podseća na gužvu, na stadione Partizana i Crvene zvezde, na čijim tribinama nikada nisam bio, ali kad se sve sabere: to je to. Nemam boljih reči: To je to.
Ne znam šta će biti sa ovom zemljom i sa ovim svetom u toku sledećih dvadeset pet godina. Za mene se više ništa ne menja. Svakog jutra se pitam je li juče ili sutra.
Ivan Ivanji, Kada su drugovi postajali Srbi, Vreme, 29. oktobar
Religion doesn’t make kids more generous or altruistic, study finds!
.
Here’s a discovery that could make secular parents say hallelujah: Children who grow up in nonreligious homes are more generous and altruistic than children from observant families.
A series of experiments involving 1,170 kids from a variety of religious backgrounds found that the non-believers were more likely to share stickers with their classmates and less likely to endorse harsh punishments for people who pushed or bumped into others.
The results “contradict the common-sense and popular assumption that children from religious households are more altruistic and kind toward others,” according to a studypublished this week in the journal Current Biology.
Worldwide, about 5.8 billion people consider themselves religious, and religion is a primary way for cultures to express their ideas about proper moral behavior — especially behavior that involves self-sacrifice for the sake of others.
It’s often taken as an article of faith that religion promotes altruism. If that is true, then “children reared in religious families should show stronger altruistic behavior,” wrote the members of the research team, which was led by University of Chicago neuroscientist Jean Decety.
To see whether this was indeed the case, Decety and his colleagues recruited children from seven cities around the world: Chicago; Toronto; Amman, Jordan; Izmir and Istanbul in Turkey; Cape Town, South Africa; and Guangzhou, China. All of the kids were between 5 and 12 years old.
Among them, 24% were from Christian households, 43% were Muslim, 2.5% were Jewish, 1.6% were Buddhist, 0.4% were Hindu, 0.2% were agnostic and 0.5% were classified as “other.” In addition, 28% of the kids came from families described as “not religious.”
The researchers showed each child a collection of 30 stickers and told the kids they could keep the 10 they liked best. Then the researchers told their young subjects they wouldn’t have time to play the sticker game with every student in the school, so some kids wouldn’t get any.
The children responded by sharing some of the stickers with their classmates — and the kids from secular households shared more stickers than their religious counterparts. When the researchers examined the three biggest groups of kids, they found that the generosity scores for Christians and Muslims were essentially the same, and that the scores for nonreligious children were 23% to 28% higher.
The researchers also found that the more religious the family, the less altruistic the child. This pattern held up for all religions in the study.
The researchers also noted that the relationship between religiousness and altruism was more pronounced among the older kids (those between the ages of 8 and 12). That was notable, they wrote, because older children had more years of religious experience under their belts than younger children.
In another part of the experiment, the researchers showed the kids a series of scenarios involving bumping, pushing or other types of “interpersonal harm.” They they asked the kids to rate the meanness of the offenders.
Muslim kids judged the offenders most harshly, followed by Christian kids and then secular kids. Accordingly, the children from Muslim families endorsed harsher punishments than kids in the other two groups, who were essentially tied on this score, according to the study.
These results seem to fly in the face of the idea that religion is necessary to lead a moral life — a notion “so deeply embedded that individuals who are not religious can be considered morally suspect,” as the study authors put it.
The findings “call into question whether religion is vital for moral development,” the researchers concluded. They don’t seem to think so; separating religion from morality, they wrote, “will not reduce human kindness — in fact, it will do just the opposite.”
The study was funded by the John Templeton Foundation, which supports scientific research on spirituality and other “big questions.”
LA Times, November 7
In the end, we will remember not the words of our enemies, but the silence of our friends.
This is a man’s world
This is a man’s world
But it would be nothing, nothing
Without a woman or a girl
You see, man made the car
To take us over the road
Man made the train
To carry the heavy load
Man made the electrolight
To take us out of the dark
Man made the boat for the water
Like Noah made The Ark
This is a man’s, man’s, man’s world
But it would be nothing, nothing
Without a woman or a girl
– Nisam toliki stručnjak za sadašnji trenutak jer sam prilično dugo izvan te igre, mada redovno podnosim projekte na konkurs. Meni treba prilično malo novca da snimim film, ali želim da radim ono što želim a ne ono što u tom trenutku može da se radi. U ono vreme je bilo poželjno da se snimaju antiratni filmovi, da se pokaže da smo mi protiv rata. U isto vreme vodimo rat i samo se pravimo da ga ne vodimo. Nisam to želeo da radim.
* Da li smo konačno završili sa tim ratnim i antiratnim trendovima?
– Nažalost to još nije završeno i treba se vrlo bojati da ne dođe do ponovljenog rata i ponovljenog razaranja ukoliko ova vlast ne prelomi u pravcu Zapada i prestane da koketira sa nekom putinizacijom i glorifikovanjem Putina. Ja sam jedan zaista prozapadni čovek i smatram da Srbija mora da napravi odlučujući korak.
* Da li vidite sebe kako izlazite na referendum ukoliko bi ga bilo?
– Vidim. Ja sam jako protiv neizlaska na izbore, nisam bio za bele listiće, smatrao sam da je to idiotizam. Čak sam se bio uključio prvi put u neku kampanju, ne zato što sam bio zaljubljenik u Borisa Tadića, nego zato što mi je bila besmislena ta logika čaršije – nećemo mi da glasamo za manje zlo!? Pa naravno da ću da glasam za manje zlo, u čemu je problem!?
Iz intervjua Olje Bećković sa Slobodanom Šijanom, NIN, 22. oktobar