U knizi Danijela Goldhagena “Hitlerovi dobrovoljni dželati”, opisujući ulogu “običnih” Nemaca u holokaustu, autor izdvaja nekoliko nophodnih stavki u mehanizmu koji dovodi do društvenog, a zatim i fizičkog istrebljenja Jevreja, koje meni deluju kao da su prepisane jučerašnje vesti iz Madjarske. Goldhagen kaže da se najpre počinje 1. verbalnim napadima, kojima se od Jevreja stvaraju “društveno mrtva bića”, ona koja nisu isto što i ostali učesnici života, zatim slede 2. fizički napadi i 3. zakonske mere koje omogućavaju izolaciju 4. prinudna deportacija i primoravanje na iseljavanje 5. fiizčko odvajanje po getima, kampovima, žicom ogradjenim sredinama 6. izgladnjivanje, iznurivanje, nepružanje medicinske pomoći, nakon čega jedini put vodi ka holokaustu.

Da bi ovo bilo moguče izvesti, nisu dovoljne samo naoružane policijske jedinice koje “samo izvršavaju naredjenja” potreban je konsenzus društva, koje potiče iz dubokog i čvrstog ubedjenja da je Drugi (izbeglica) biće nižeg ranga, pa su time i sva njegova prava, njegova sama ljudska priroda, neminovno abolirana. Kada ljude držiš u logorima opasanim žiletima zavarenim u žicu, gde čekaju u neljudskim uslovima od kojih samo pokušavaju da se spasu, zatim izazivaš povremena stampeda u kojima izbeglice mahito i u strahu trče a da ni nemaju gde da pobegnu, onda je normalno da neka Petra Laszlo uz desetine svojih istomišljenika, u koje ubrajam i one koji samo nemo posmatraju slučaj, sapliće oca sa detetom u naručju i šutira devojčicu u stomak. “Na sistematsko i nemilosrdno ubijanje hiljada nenaoružanih, bespomoćnih jevrejskih muškaraca, žena i dece, Nemce nisu nagnale privredne teškoće, sredstva prinude totalitarne države, društveno politički pritisak, niti nepromenjljive psihološko sklonosti, već predstave o Jevrejima koje su u Nemačkoj bile sveprisutne” i taj slučaj imamo i danas: kamermanka sa maskom na licu (valjda da ne udiše bakterije koje izbeglice izdišu i da se ne uguši od njihovog mirisa), naočigled policije koja prema njoj ne reaguje i njenih kolega, koje takodje ne reaguju, vrši gnusan čin koji prevazilazi fizičku ozledu jednog muškarca i troje dece: ona trajno povredjuje ne samo njihovo dostojanstvo, već i dostojanstvo svoje profesije, svih prisudnih ljudi koji postaju nemi saučesnici, njene zemlje a implicitno i same Evropske unije, koja veće nedeljama odbija da sankcioniše klasično fašističko ponašanje vlade svoje članice, koja se obavezala na neka sasvim drugačija pravila.

Sama činjenica da ona dva kamermana pored nisu uhvatila Petru Laszlo i odmah predala najbližem policajcu, da je privede i spasi da ne upiša od batina tu u toj prašini u koju je bacila onog čoveka sa detetom, strašan je udarac i obeshrabrenje u čitav ljudski rod. Zamislite da je situacija bila obrnuta i da je Petru u stomak šutnuo neki Sirijac, a zatim dete saplelo da padne? Da li bi ostali novinari to samo mirno posmatrali i da li se policija ni onda ne bi umešala? To što su ćutali i snimali, govori samo da ni oni nemaju časti, baš kao i svi koji, sa najviših pozicija Evrope, i dalje prećutkuju ove dogadjaje.

“Obični ljudi” i svojim nečinjenjem postaju saučesnici zločina, masovnog egzodusa ljudi koji samo pokušavaju da ostvare osnovno ljudsko pravo – pravo na život. “Tumači ovog razdoblja čine ozbiljnu grešku kad odbijaju da poveruju da su ljudi bili kadri da iz ubedjenja ubijaju čitave populacije – a naročito one koje su po svakoj objektivnoj proceni bile bezopasne. Istorija, od drevnog doba do danas, obilato svedoči o lakoći sa kojom ljudi mogu da zatiru živote drugih, pa čak i da uživaju i njihovim smrtima” kaže Goldhagen. Ono što se dogadja u Madjarskoj je savremeni doprinos istoriji beščašća, a, što je još gore, Petra Laszlo, fašistička govnara, jedino je lice Evrope danas. I u nju, uprokos samočestitanjima za pojedinačne požrtvovane akcije pomoći mokrim i promrzlim ljudima u blatu picinog parka, koji i dalje ćekaju pomoć zvanične države – itekako spadamo i mi.

Biljana Srbljanović