U školi su nas ocenjivali od 1 do 5. Postoji mnogo načina da se neka grupa ocenjuje, ali je svima najbliži ovaj školski gde nastavnik ocenjuje grupu đaka. I šta je poenta ocenjivanja? Da se znanje, talenat i trud koje đaci iskažu tokom godine adekvatno opiše – na taj način što će se oni razvrstati po zadatim kriterijumima od 1 do 5. Smisao merne skale je da grupu razvrsta po principu gausove krive, gde treba da bude najviše prosečnih pa sve manje ka jedinici ili petici, i zato je opis ocene 3 – dobar, a ne loš. Trojka predstavlja sredinu, prosek, ono čega je naviše i šta je uobičajeno. Poenta je u merenju razlike i ona se uvek odmerava iz sredine grupe ka rubovima, ka malom broju najboljih i najlošijih. Ovo naravno ne pišem zbog škole već zbog politike, kao i uvek. Ako poput grupe đaka imamo grupu političara jedini smisleni način da se bavimo njima, a moramo da se bavimo njima jer se oni bave nama na presudan način, dakle ako želimo da se bavimo njima i da utičemo na one koji utiču na nas, onda moramo da tu grupu ljudi ocenjujemo. Kao i u školi ili pri bilo kakvom ocenjivanju ili merenju moramo da utvrdimo prosek i da iz tog proseka započnemo merenje. Jer su ti političari jedini koje imamo, oni su naši političari sada i ovde i mi ne možemo da sanjamo da bi bilo super da nam je premijer Džon Lenon već jedino neko sa spiska na biračkom listiću i njih moraš da oceniš i da zaokružiš onog kome si dao najbolju ocenu. Ali skalu za davanje ocena ne formiraš na osnovu sna o Džonu Lenonu kao premijeru te ne možeš prema njemu da baždariš merni instrument, već treba da oceniš svoj razred u kome je tvojih 16 političara. I šta god da misliš o sebi i o njima, nije pametno a ni moralno ispravno da o sebi misliš da samo Bog zna za 5, ti za 4, a njima svima jedinice. I to je slučaj tih čuvenih slavnih strogih profesora, zapravo tužnih pozera. Jadna bića koja žive svoju veličinu degradirajući đake. Njih 150 studenata profesor obori na ispitu, strogi nastavnik matematike podeli sve jedinice. Što se mene tiče takav profesor ili nastavnik ne bi sledeće godine radio. A naši su beli listići ti strogi profesori, za njih su svi političari – sedi, nedovoljan, 1. Uvek u životu moraš da ocenjuješ nečiji posao, trud, rad i talenat u kontestu drugih ljudi koji se u tom istom trenutku bave istim poslom, da ocenjuješ tako što između njih stvarnih, konkretnih kreiraš gausovu krivu i upoređuješ jednog sa drugim u okviru vrednosnog sistema koji si prethodno definisao. A to šta si sebi definisao kao važno mora da bude merljivo na jasan način. Niko nije dovoljno dobar da ja njemu dam svoj glas. Ma nemoj.. super, kako si ti uzvišen, inače doručkuješ sa Robertom Muzilom, a večeraš sa Tomasom Manom. Kada bismo naše političare ohrabrivali, umesto da im se rugamo i smejemo, možda bi sutra oni bili bolji. Pitam se kako je raditi neki posao a da te publika nonstop omalovažava i ruga ti se, šta god da radiš i koliko god da se trudiš. Ja bih se trudio neko vreme pa bih rekao jebite se, Dakle, podrška ovim i ovakvim, kakvi god da su, samo ako su bolji od nekih drugih. I uz podršku oni će biti mnogo bolji, više inspirisani, zainteresovani.. ja ne razumem da neko tako može da odmahne i odbaci čitavu klasu ljudi, kaže ovi su svi bezvredni. Ovi slikari danas su ništa, slikarstvo je bilo kad je slikao Mone, ovi reditelji su plitki, Džon Ford je bio veliki, to je bio film… samo je Dostojevski pisac, ništa posle njega nije napisano da valja. Tako i naši beli listići sa svojim predragocenim glasom, stave ga u kovčežić i zakopaju duboko u zemlju, da ga niko nikad ne nađe. I onda se pitaju, a zašto nama vlada Aleksandar Vulin, a vidi što ovaj Zoran Babić ne ume da govori… znaš, ti si ga izabrao, jer si ti taj profesor koji je svima podelio jedinice, pa se autentični jediničar u svom prirodnom okruženju bolje snašao, pa je sad tu gde je, a ti si tu gde si.