Svakog jutra pređem ulicu da u prvom kiosku kupim novine. Znala sam da je režim 5. avgust proglasio danom žalosti, ali su me ipak neprijatno zapahnule novine u boji umrlice. Zapahnulo me je to crnilo, a još više prenete reči režimskih glavešina od prethodne večeri.

Šta se to desilo, pa smo se odjednom toliko ražalostili nad Srbima progananim iz Hrvatske? Koliko ja mogu da vidim – ništa, izuzev što je Vučić rešio da nastavi „tuk na luk“ politiku sa Hrvatskom. Kad vi pompezno slavite dvadeset godina „Oluje“, čak ste izmislili i vojnu paradu, mi ćemo vam uzvratiti pompeznim prolivanjem naših krokodilskih suza nad stradalništvom srpskog naroda. Vi nama proslavu, a mi vama dan žalosti. I sve to je samo retorika i pena, kojima se neprekidno draže osiromašeni i uništeni građani Srbije.

Ovo prepucavanje preko leđa hrvatskih Srba traje od početka oružanih sukoba u Hrvatskoj. Oni su bili unapred žrtvovani u političkim i ratnim igrama Miloševića i Tuđmana. Čitave armije intelektualaca i književnika išle su po Krajini i pričale bajke o velikoj Srbiji; još više je bilo službenika državne bezbednosti i penzionisanih generala, pa i mafijaša, koji su sasvim konkretno pripremali tamošnje Srbe, huškali ih, delili im oružje (Arkan je bio uhvaćen u takvoj raboti) i oterali krajiške Srbe u rat. I jednoj i drugoj strani hrvatski Srbi su poslužili za podizanje nacionalističke temperature i stvaranje novog čoveka: umesto socijalističkog radnika, dobili smo etnički osvešćenog ratnika, koji slepo sledi vođu u borbi protiv neprijatelja, do istrebljenja. Na osnovu argumenta koji polazi od intencije samih političkih vođa u ondašnjoj Srbiji, u slučaju Srba iz Hrvatske može se tvrditi da su oni bili prevareni i izdani. Kad ih je Tuđman proterao, uz dogovor sa Miloševićem i Karadžićem, oni su bili izbačeni iz srpstva i velike Srbije. Srpska Krajina imala je samo strateški značaj u vojnim planovima obe strane – i Srbije i Hrvatske. Te teritorije Milošević nije imao nameru da brani. To je razlog zašto se vlast u Srbiji ni onda, kao ni sada, nije pobrinula za izbegle Srbe i što im ni na pamet nije padalo da ih tretira kao civilne žrtve rata. Čak se nisu potrudili da nađu nestale i u miru ih sahrane. Zato sada Vučić potresnim glasom izmišlja njihova imena.

Nosioci sadašnje vlasti u Srbiji – Vučić, Nikolić, Dačić, Vulin – po logici svojih namera, propagandom rata i ćutanjem kad su Srbi iz Hrvatske prognani, danas se s pravom mogu nazvatiprevarantima koji su obmanuli srpski narod u Hrvatskoj. Zaista je to „prvi put u našoj istoriji“ da oni koji su izdali Srbe u Hrvatskoj i kojima do njihovog stradalništva nije bilo stalo ni koliko do crnog ispod noktiju, ovolike suze rone. Umesto da se taj 5. avgust proglasi danom velikeprevare, prevaranti su ga nazvali danom žalosti.

Da se to ne bi videlo, ovog puta je RTS pripremio šmirantski i lažni naučni film o Srbima u Hrvatskoj, dok je sam pad Krajine bio zabašuren i ostao je u drugom planu. Pre nekoliko godina, RTS i filmska produkcija lista Vreme koju je vodio Filip Švarm, napravili su zaista potresan film. Sećam se da sam sama sedela kod kuće i gledala taj film. Znala sam dosta, ali uvek saznate mnogo toga kad gledate događaje u verodostojnom filmskom prikazu. Osećala sam se užasno i bila na ivici suza. Kakva prevara tog naroda! Tada je kao glavna priča prikazano kako su se Milošević i Tuđman dogovorili o sudbini hrvatskih Srba. Svako je imao svoju računicu, a ti ljudi se ni u čiju nisu uklapali. Desilo se upravo ono što smo mi, tada okupljeni u mirovnim organizacijama, Beogradskom krugu, Građanskom savezu Srbije i listu Republika, od samog početka predviđali. Kada sam nekoliko dana posle operacije „Bljesak“ otišla u Pakrac sa Jelenom Šantić (slavna mirovna aktivistkinja) i Urošem Komlenovićem (novinar Vremena), da vidim šta se dogodilo sa tamošnjim Srbima i jednom našom volonterkom, Šešelj me je napao ovim rečima: „Šta ona traži sa Tuđmanovim Srbima, kad je ta teritorija izgubljena“. Da, Srbi su postali Tuđmanovi Srbi, pošto više nisu držali „srpske zemlje“. Bili su izbačeni iz srpstva i velike Srbije. Ni oni koji su ostali u Hrvatskoj, ni oni koji su prognani nakon „Oluje“, ni oni ubijeni, državu Srbiju nisu interesovali.

Svi ti najmračniji likovi nedavne srpske prošlosti, uključujući i radikale, znali su da se sprema operacija „Oluja“ i kada će početi, a znali su i da će kolona prognanih krenuti prema Srbiji. I stigli su na granicu, u Sremsku Raču, gde smo upravo videli svečano obeležavanje progona Srba. Tada, pre dvadeset godina, ne samo da te ljude niko nije dočekao, već im je bio zabranjen ulaz u Beograd. Terani su u sela, mahom na napuštene salaše po Vojvodini, a tek po neko ko je imao porodicu, probio se u Beograd. Na granici ih je blokirala policija, a mi iz mirovnih organizacija i drugi građani i građanke (bila je tu i Svetlana Lukić, urednica današnjeg Peščanika), otišli smo u Sremsku Raču, da odnesemo hranu, mleko za decu i sve što smo mislili da im može ustrebati. Milošević nije imao tri čiste da ih pusti u Beograd, plašio se nemira, da će se građani i opozicija dići na noge i pitati – „Ej, gospodo, šta je ovo, sram vas bilo?!“

Ništa odvratnije nisam mogla čuti od reči koje je sinoć izgovorio Vučić: „Da kažem glasno i pokajnički što te reči izgovaramo sa dvadeset godina zakašnjenja: dobro došli Srbi. Dobro došli Krajišnici. Dobro došli svojoj kući. Stigli ste u vašu Srbiju.“

Da li se ljudima prognanim pod najtežim okolnostima može reći dobro došli svojoj kući, kad su izgubili svoju kuću i sve što su imali? I da su stigli u svoju Srbiju, kad oni nisu želeli da dođu u nju? Ova dobrodošlica posle dvadeset godina zvuči mučno, ne samo zato što je neiskrena, nego i zbog vidljive namere da se i ova prilika iskoristi da se nacionalno raspamete osiromašeni građani Srbije, čije su plate i penzije brutalno opljačkane. Nije se setio kad je trebalo, pa se seća sada, posle dvadeset godina, kad isti razlog zbog kojih se onda nije setio, sada dobro dođe kao nacionalistička propaganda. Možda je to najlepše sažeo jedan tviteraš, inače književnik, u rečenici za pamćenje: „Ne mogu sada zvona da zvone tako glasno koliko su glasno ćutala pre dvadeset godina“.

Vesna Pešić, Kasno je za zvona, Peščanik, 05. avgust