Dobrica Ćosić, Bog da mu dušu prosti – prvozastupljeni u Latinkinoj knjizi raznoraznih srbijanskih elita – poput mnogih ovdašnjih subćosića, velikosrba o tuđem trošku, nije mislio tako. I ne samo da nije mislio nego je onoliko huškao na krvoproliće. Ko biva, vi ste tu privremeno, dok se majčica Srbija ne proširi i ne uzme vas pod svoje okrilje. Sledstveno, rovarite, opstruirajte, naoružavajte se, čekajte da kucne čas. Pomenuti prekorečni Srbi su, inače, na pomenutim teritorijama bili autohtono stanovništvo, ne neki uljezi i – kad malo bolje razmislim – bolje bi uradili da su se oslonili na sopstvenu pamet umesto što su, kao omađijani, slušali nebuloze moravskih čokalija i papričara, nadaleko poznatih po prevaranstvu. A eto, nisu! Pouzdali su se u patku da majka Srbija misli o njima.
Kako je matuška Serbija mislila o Srbima s “one strane Drine”, o tome se možete obavestiti, ne iz “piščevih” lažljivih zapisa, nego iz knjige prote Dragomira Ubiparipovića “Ratni dnevnik sarajevskog sveštenika”. Ostao je, da ne dužim, čestiti prota sa svojom pastvom u sarajevskom karakazanu, u kome se zadesilo, ne računajući Smajlovićku, nekih 70.000 Srba. Kojima je Karadžić prilikom deobe humanitarne pomoći, poglavito hrane (43 odsto pripadalo Srbima) tu pomoć – iz “strateških” razloga – ladno oduzimao i posle je unovčavao i trošio po beogradskim kockarnicama..
S. Basara, Danas