Jedna od omiljenih knjiga u mojoj mladosti. Divni Vladimir Pogačić.

Survivor of the Hiroshima atomic bomb, Shigeki Tanaka won the Boston Marathon in 1951. The crowd were silent.

Kako kao kolumnist uglednoga političkog lista i čovjek koji se bavi različitim društvenim fenomenima vidite aktualni politički trenutak Srbije?

Sa ovom je vlašću Srbija dobila čvrstu ruku (šta je samo druga reč za samovolju) koju je toliko priželjkivala i pod kojom se mazohistički dobro oseća. Stvari u strukturnom smislu zaista podsećaju na Srbiju početkom 1990-ih, odnosno na period uspona i velike popularnosti Slobodana Miloševića. Naravno, analogije se mogu povlačiti i sa Erdoganom, Orbanom i sličnim kreaturama. Naime, politika je iznova zadobila karakter pojavno demokratske vlasti, koja je zapravo okupljena oko centralne, autoritarne figure mesijanskog tipa i njenih poltrona, da ne kažem apostola. A sve to uz traljavu opoziciju u mnogim ‘kombi’ strankama okupiranima sopstvenom taštinom. Neke su druge stvari, naravno, dramatično različite: to su, pre svega, hvalevredni pokušaji integracija u nekakav razvijeni i moderni svet, umesto nekadašnje (auto)izolacije. Uz mimikriju golog nacionalizma ili transformaciju nacionalističkih mitova u one kapitalističke, o nekakvom rastu i razvoju u okolnostima pljačkaškoga, državnoga kapitalizma. To je, da ne budem previše ciničan, izvesni napredak. Ali zato je tu i društveni kontekst drastično oskudnih resursa, hroničnog siromaštva novčanika i duha, kao i živog nasleđa rata, nacionalizma i etničkih zločina. Sve (me) to onespokojava, pre svega zbog potencijala za uspon ekstremne, odnosno fašistoidne desnice. Devedesetih je jedan način vladanja uronjen u ideološko blato nacionalizma pokrenuo Srbiju na agresiju ka susedima, a danas je okreće ka sebi samoj. Jednostavno je: ništa ne valja, treba srušiti sve ovo i krenuti ponovno. Srbija ide dođavola, a ja sam već tamo i čekam.

Strah od modernizacije

Prije nekoliko tjedana rehabilitiran je Draža Mihailović; u jednoj raspravi koja je prethodila tome govorili ste o ‘palanačkom fašizmu’, ali i ‘palanačkom antifašizmu’. Kako, u tom kontekstu, vidite različite revizije povijesti i ‘popravljanja’ prošlosti?

Pod ‘palanačkim antifašizmom’ mislio sam na neborbeni, neostrašćeni i posve tolerantni antifašizam, u formi različitih umetničkih performansa, diskursa o ljudskim pravima, pozicioniranja u ulogu večite žrtve i sličnih narativa. Umesto toga, treba nam antifašizam koji je militantan, borben i beskompromisan, a čiji uzor i nasleđe imamo u sopstvenoj savremenoj istoriji – jugoslovenske partizane. U tom kontekstu valja tumačiti i rehabilitacijuDraže Mihailovića i reviziju istorije Drugoga svetskog rata i socijalističke Jugoslavije. U ukidanju toga kosmopolitskoga i – za današnje, već višedecenijske okolnosti – politički subverzivnog nasleđa, Draža Mihailović je zapravo prava mera, stvarni idol ili ikona tranzicione Srbije. Njegovu rehabilitaciju treba posmatrati u jednom strukturnom i političkom kontekstu, a ne samo estetskom smislu raznih paravojski devedesetih po Hrvatskoj i Bosni ili turističkih memorabilija po Kalemegdanu. Dakle u kontekstu jedne politike i slike društva koje je kukavičko, neugledno, uskogrudo, nacionalističko, banditsko i zločinačko prema slabijima od sebe. Njegova rehabilitacija logički sledi iz onoga šta Srbija jeste: u tom smislu, on je ‘sjajan’ odabir iz prošlosti, uz istovremeno zatiranje sećanja na istinski bolju, ali i ideološki suprotnu prošlost za današnje vlasti. A to je prošlost relativno moderne, hrabre i bogate zajednice ravnopravnih naroda, kakva je, u velikoj meri, bila socijalistička Jugoslavija. U tome je suština te rehabilitacije, odnosno revizije istorije.

Konzervativizam srpskog društva često je pod vašom lupom: iz vaših se tekstova može zaključiti da je kod desničara etnički neprijatelj srpstva ustupio primat neprijatelju patrijarhata. Koliko je to zapravo strah od previše slobode i modernizacije?

Sve su to recidivi ili refleksije reakcionarne i konzervativne ideološke matrice tipične za 19. vek: domaćin u kući, vođa navijača kao monarh, Bog kao premijer, Srbija kao edenski vrt. I, potpuno se slažem sa vama, to je opasna trampa slobode za bezbednost ili sigurnost, a izvor joj je u strahu od modernizacije. I to ne od modernizacije shvaćene u politikološkom ili hladnoratovskom smislu, nego modernosti i moderne kao izraza jedne šire prosvećenosti i emancipacije, tj. bazično prosvetiteljske ideje o slobodi, jednakosti i bratstvu svih ljudskih bića. A sve je to zbog infantilnog straha ljudi od samih sebe ili sumnje u sopstvenu snagu i moć. Dakle zbog opasnoga gutanja žvake o sopstvenoj nesavršenosti, manjkavosti ili kvarljivosti, poverovali smo u to da je neophodno da nas (a naše žene i omladinu posebno!) za ruku vode razne očinske figure, idoli i bogovi. ‘Neprijatelji srpstva’ više nisu dovoljno atraktivni za javni diskurs, ali zato na istom mentalnom đubretu raste korov o neprijateljima naših žena i dece. I to samo zato šta nikako da ukapiramo da te žene i deca nisu ‘naši’ (kao šta to nisu ni ‘srpske zemlje’), već svoji.

Pisali ste dosta i o prosvjeti, jednom i o tome kako je priča o poremećenom sistemu vrijednosti i padu vrijednosti obrazovanja – budalaština. Koji su vam argumenti za to?

Pre sam aludirao na frazu ‘poremećen sistem vrednosti’ kao dežurno traljavo objašnjenje, deus ex machina za sve i svašta u ovdašnjoj popularnoj analitici; malo koja fraza mi ide više na živce od te – liči na objašnjenje, a zapravo je šuplje, neplodno i netačno. Zašto se deca drogiraju? Zašto žene nose minisuknje? Zašto vozači bahato parkiraju? Poremećen sistem vrednosti? A ko je arbitar za ono šta je ‘poremećen’ a šta ‘neporemećen’ sistem vrednosti – Biblija, komšiluk, dežurni moralisti? Istopolni brak takođe remeti viševekovni sistem vrednosti o tome šta brak jeste, pa ne treba da imamo problem sa tim ‘remećenjem’. Ne znam ko je prvi skovao tu besmislenu frazu (voleo bih da ga upoznam), ali ona se zapamtila i širi se kao virus. Dakle premeštanje objašnjenja u domen (sistema) vrednosti je problematično zato šta zanemaruje mnoge druge uzroke stanja u kojem se nalazimo. Pomalo jeretički i namerno kontroverzno tvrdim da je sve okej sa našim sistemom vrednosti, i samo sam u tom smislu navodio primer obrazovanja. Možda grešim, ali roditelji još gube živce ako deca dobivaju jedinice u školi ili godinama ne završavaju fakultete – zapravo, više nego ikad pritiskaju učiteljice i nastavnike za veću ocenu, zar ne? A i postotak visoko obrazovanih, iako nizak u poređenju sa evropskim zemljama, na istorijskom je maksimumu. Sistem obrazovanja je traljav i u krizi, ali vrednost obrazovanja nije. Drugim rečima, o ‘poremećenom’ (tj. izmenjenom) sistemu vrednosti bi se moglo govoriti kad bi roditelji, komšiluk i mediji učili decu da ne treba da idu u školu, da treba da lažu i kradu, da budu lenji, da ne treba da paze sa kim odlaze u krevet itd. Nisam siguran da je to slučaj. I zato su neke bazične vrednosti sasvim dobro, hvala na pitanju; druge stvari ne valjaju. Društvene okolnosti čine da ponekad dejstvujemo nasuprot prihvaćenim vrednostima rada, školovanja, znanja, pravde i poštenja, ali će i najveći lopov reći svom detetu da nije lepo ukrasti. Ili će ga pohvaliti, ako dobije peticu u školi. Uostalom, uvek sam govorio da lično verujem jedino u telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti. Možda sam ja poremećen…

Utešne teorije zavere

U knjizi ‘Evolucija i prirodna selekcija: od Anaksimandra do Darvina’, kojoj ste koautor, opisujete intelektualni i društveni kontekst koji dovodi do razvoja ideja o evoluciji i prirodnoj selekciji, kao i otpora tim idejama. Koliko takvog otpora ima danas i koje je njegovo porijeklo?

Teorija i činjenica evolucije putem prirodne selekcije jedno je od najvećih, ako ne i najveće otkriće čovečanstva o samome sebi, sa ogromnim posledicama po razumevanje prirode i čoveka u njoj, to jest čovekovih karakteristika, želja i ponašanja. Reč je o teoriji koja je (mnogo više od teorije gravitacije, naprimer) snažna, čvrsta, elegantna, dokazana te apsolutno nesporna i neproblematična u naučnom smislu. Ali uprkos tome, postoje glasni otpori i popularna percepcija o nekakvoj kontroverzi, o nekakvim stavovima ‘za’ i ‘protiv’, kao da je moguće ili suvislo biti za ili protiv dokazanih naučnih činjenica poput atoma ili mikroorganizama, radijacije ili magnetizma. Uzroka tome ima sijaset i većinom su društvene prirode. Prvo, tu je prosto neznanje: kada je reč o evoluciji, mnogi i dalje govore o ‘opstanku najjačih’ (iako je reč o opstanku najbolje adaptiranih, šta je važna razlika) ili da je čovek ‘nastao od majmuna’ (a čovek, šimpanza, bonobo, gorila i ostali imaju zajedničkog pretka, kao šta ga imaju i sa šaranom, slavujem, bubašvabom i zelenom salatom). I popularne slike evolucije čoveka stavljaju na vrh nekakve lestvice ili ga uzdižu kao sve manje pogrbljenog u onoj sekvenci rasta, šta sve promašuje poentu. Ljudi i danas ne znaju ili ne shvataju da čovek nije jedina ljudska vrsta koja je živela na Zemlji. Drugo, tu su otpori od strane crkve i kreacionista, koji se (sa razlogom) suprotstavljaju evoluciji, kao šta su se nekada suprotstavljaliKoperniku i Galileju, jer ona protivreči njihovom narativu o postanku, poreklu i ulozi čoveka. I treće, možda i najvažnije, priča o evoluciji čini da se osećamo nelagodno: ona svedoči o tome da je čovek samo još jedna vrsta životinje, jednako (ne)obična i jednako posebna kao i sve druge. Evolucija je istinski vratila čoveka prirodi, ali prirodi koja je relativno nezainteresovana za njega. Drugim rečima, ukazala je na to da čovek nije predmet nekakvoga posebnog stvaranja, promisli ili namere, nego samo još jedna neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi, da            parafraziram Bertranda Rasela. A to je opasna ideja, jer svi vole da se osećaju posebno. Zato je jednoj tako sjajnoj, ali i bazično prostoj ideji trebalo toliko mnogo vremena da se jasno formuliše i izrazi, uprkos hrabroj i bogatoj predistoriji o kojoj pišemo – tek 1859., objavljivanjem ‘Porekla vrsta’. I zato je evolucionista Darvin i revolucionar.

Pisali ste o lokalnim verzijama teorija zavjere koje se hrane antiamerikanizmom: kažete da ljudi rado suspendiraju zdrav razum i kritičko mišljenje, jer duboko u sebi žele vjerovati da netko kontrolira svijet. Je li svijet zaista nekontroliran?

Naravno da je nekontrolisan! Svet izgleda tačno onako kako bi izgledao da je nekontrolisan, nekoordiniran ili haotičan – kao kakofonija gomiletine lidera i liderčića kratkog roka trajanja. Ekipe sa svojim uskogrudim interesima, u okolnostima mnoštva neanticipiranih i nasumičnih događaja, od ekonomske krize do ISIS-a. Glavni problem sa teorijama zavere je preterana i neutemeljena vera u snagu političkih i ekonomskih elita da bilo šta iskontrolišu. Dođavola, ni jedan Votergejt nije uspeo da se sakrije. Verujte, svet bi izgledao kao pristojnije mesto za život da njime zaista upravlja šačica mračnjaka iz Brisela, sionskih mudraca iz Vašingtona ili reptila sa Marsa. Utešno je misliti da neko strašilo ili babaroga imaju totalnu kontrolu nad našim sudbinama: prvo, to znači da nije sve tako nasumično, opasno i rizično kao šta jeste i drugo, zato šta onda ne moramo da preuzmemo odgovornost za svoj život i tu sudbinu. I još ispadamo prividno skeptični i buntovni, dakle ‘3 u 1’, na štetu logike i zdravog razuma. To je intelektualno i moralno lenja, ali i veoma privlačna mentalna pozicija. Karl Sejgan je to najbolje rekao: iza svake iracionalnosti i pseudonauke stoji dete koje sisa prst i skriva se iza majčine suknje. Isto važi i za teorije zavere. Kad eksplodira bomba u metrou i stradaju nevini ljudi koji neodoljivo podsećaju na nas same, lakše je pomisliti da je to ciljano isplanirala i organizovala naša vlada, mater joj…, nego da su to uradila tri tinejdžera neispražnjenih testisa u ime (pokazivanja) svoga boga. Jer to onda ipak znači da nije sve tako nasumično i opasno, nego da postoji neka veća shema stvari, da neko ipak upravlja našim životima i da, ako hoćete, univerzum nije tako hladan, besmislen i nezainteresovan.

Zadovoljavamo se škartom

Pomalo ste ironični prema idejama profesionalnih zagovarača ‘pozitivnog mišljenja’, koji propagiraju teoriju po kojoj jednostavno ne treba misliti na loše i ružne stvari. Vi kažete obrnuto: previše razmišljanja o tome da ne treba razmišljati o negativnim stvarima čini da razmišljamo samo o njima?

Da budem iskren, nadam se da sam prilično (a ne pomalo) ironičan i kritičan prema tom teroru sreće i pozitivnog mišljenja. Postoji niz naučnih studija koje upućuju na to da nas ‘pozitivno mišljenje’ može ozbiljno osujetiti, spotaći, pa i unakaziti. Posebno ako se propisuje kao lek za određena stanja ili bolesti. Reč je o jeftinoj i detinjastoj ‘uradi sam’ psihologiji, koja nudi laka rešenja za teške probleme. A svet i njegovi problemi neće nestati ako zažmurimo, naprotiv, mogu se samo umnožiti ako se sa njima ne suočimo. Iako spasa nema, pre ćemo ga pronaći u pesimizmu i očaju. Naime, mislim i da je sama ‘pozitivnost’ ili ‘sreća’, odnosno da je ona bez pratećeg smisla jedno prozaično, isprazno i plitko iskustvo. Istinski odrastao svet ima pametnija posla od osećanja nekakve banalne sreće: mukotrpan rad, sticanje znanja i, dabome, svetsku revoluciju.

Što su, po vama, dugoročni ključni problemi srpskog društva?

Uz ambivalentan stav prema modernizaciji, time i neodoljivu privlačnost parohijalnosti, samozaljubljenosti i uskogrudosti nasuprot kosmopolitisma, ključan je problem upravo odsustvo dugoročnosti. Neko će to nazvati ‘stabilnošću’, ali nije reč o tome – društvo je intrinzično nestabilno i mora da bude nestabilno. Da ilustrujem: pre par nedelja mi je procurio bojler i potopio kupatilo i komšiju ispod mene. Bojler je naprosto, po prirodi stvari, nestabilan, kao i kvalitet novosadske vode. Međutim, poenta je u dugoročnosti, odnosno u tome da li se isplati da kupujem novi, vidim li sebe u istom stanu na srednji i dugi rok i, posledično, hoću li kupiti škart ili kvalitet da mi greje vodu. Isto je i sa problematikom srpskog društva. Usled sveprisutne kratkoročnosti, zadovoljavamo se škartom, jeftinim i lakim rešenjima – od nacionalizma do keš-kredita. Da se razumemo, u pitanju je racionalan izbor u takvom kratkoročnom kontekstu, ali zbog toga trajno životarimo, umesto da kvalitetno živimo.

“One day you wake up and you’re 45 years old. When I was young, I thought I’d be a CEO by now. I thought I’d put in 100 hours a week for as long as it took, and nothing would stop me. But then I had a family. And things changed. Expenses grew and I had less time to devote to my career. Recently I’ve been between jobs. I thought I’d have a nice retirement and education fund by now. I thought I’d have peace of mind. But now it’s starting to look like I’m going to have to work until I die at my desk.”

Amel Tuka, mladić iz Kaknja u BiH, pretrčao je 800 metara za 1,42,51. Najbolji rezultat u svetu ove godine. 4-i najbolji u istoriji evropskog trčanja. Ko je ikada gledao makar jedan sat u životu neko atletsko takmičenje zna kakav je to rezultat. Otprilike kao 9,79 na 100 metara.

ruke su mi bile slani pijesak
sanjao sam te
ruke su mi bile na oltaru mnoge godina
zaronjene stijene plaču
svjetlost počinje
tihim mijenjanjem mojih pobuda

.
kao i jučer
iza zavjese
možda na mom licu nađes tragove sjećanja
možda ne razumiješ,
ali volim te
.

krenuo sam u dubinu sobe s jasnom namjerom
da materijaliziram nemoguće snagom poruke
razuzdanost histriona blisko odzvanja
neka drugi broje križeve

.
kao i jučer
iza zavjese
ono što me stalno plaši zvuči poznato
možda ne razumiješ,
ali volim te

.
otkud osjećaj da gubiš pouzdano zaleđe
umjetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš
možda tvoja slutnja vara
možda umišljam
htio bih da budeš sretnija

.
kao i jučer
iza zavjese
igrat ću pred tobom opet ulogu pjesnika
možda ne razumiješ,
ali volim te

.
gledaj kako konci aluzije prodiru u svijest
ni tjeskoba kao nijemi svjedok ne vrijedi suviše
stajao sam na peronu ljeta gospodnjeg
moglo je biti prošlo stoljeće

.
kao i jučer
iza zavjese
zamisli da brdo slika putuje svemirom
možda ne razumiješ,
ali volim te

John Le Tour

As far as I can tell, Light Sleeper was Schrader’s attempt to fashion an American Pickpocket (as was, perhaps, the underrated Gigolo). Bresson is one of his heroes and his Pickpocket is a story of a decent-minded criminal who simply seeks a way out. The titular character cruises through the city almost in perpetual shadow, continually unnoticed, so he can ply his trade. And Willem Defoe in Light Sleeper is much the same way. A delivery boy for an unlikely drug kingpin played by Susan Sarandon, Dafoe seems to almost flit from one Manhattan apartment to another, listening to his client’s drug-fueled rants. Beyond that, he barely seems to exist. He lives like a monk, in a Spartan apartment than features only a mattress and a boombox. His attempts at reconciliation with a heroin-addicted ex-wife goes nowhere. Slowly through the course of the film he realizes that he has no control at all over his situation; the only way for him to alter his own trajectory is to act, to reject the passivity with which he has lived for so long. And while tha act costs in his freedom, in Schrader’s view, it also provides him with a second chance.

Komentar devojke na Humans of New York – “I grew up very religious, and I was taught to think that people with alternative lifestyles were just ‘confused’.” podsetio me je na ovaj film. George C. Scott, poslovni čovek iz Grand Rapidsa, brižni otac i uzorni Kalvinista bez sumnji u božiju promisao završi tražeći svoju odbeglu ćerku po pornografskim ćumezima Los Anđelesa. Iz jednog u drugi krug pakla vodio ga je njegov dobri Bog. Nije bilo lako za gledati.

Mi predložili pre neku god. LGBT i OSI aktivistima da organizuju zajedničku Paradu. Prvi nam rekli da je to “fejk” a drugi “nikad sa pederima”

Lični stav, via twitter

* OSI – osobe sa invaliditetom

Song of Childhood
By Peter Handke

.

When the child was a child
It walked with its arms swinging,
wanted the brook to be a river,
the river to be a torrent,
and this puddle to be the sea.

.

When the child was a child,
it didn’t know that it was a child,
everything was soulful,
and all souls were one.

.

When the child was a child,
it had no opinion about anything,
had no habits,
it often sat cross-legged,
took off running,
had a cowlick in its hair,
and made no faces when photographed.

.

When the child was a child,
It was the time for these questions:
Why am I me, and why not you?
Why am I here, and why not there?
When did time begin, and where does space end?
Is life under the sun not just a dream?
Is what I see and hear and smell
not just an illusion of a world before the world?
Given the facts of evil and people.
does evil really exist?
How can it be that I, who I am,
didn’t exist before I came to be,
and that, someday, I, who I am,
will no longer be who I am?

.

When the child was a child,
It choked on spinach, on peas, on rice pudding,
and on steamed cauliflower,
and eats all of those now, and not just because it has to.

.

When the child was a child,
it awoke once in a strange bed,
and now does so again and again.
Many people, then, seemed beautiful,
and now only a few do, by sheer luck.

.

It had visualized a clear image of Paradise,
and now can at most guess,
could not conceive of nothingness,
and shudders today at the thought.

.

When the child was a child,
It played with enthusiasm,
and, now, has just as much excitement as then,
but only when it concerns its work.

.

When the child was a child,
It was enough for it to eat an apple, … bread,
And so it is even now.

.

When the child was a child,
Berries filled its hand as only berries do,
and do even now,
Fresh walnuts made its tongue raw,
and do even now,
it had, on every mountaintop,
the longing for a higher mountain yet,
and in every city,
the longing for an even greater city,
and that is still so,
It reached for cherries in topmost branches of trees
with an elation it still has today,
has a shyness in front of strangers,
and has that even now.
It awaited the first snow,
And waits that way even now.

.

When the child was a child,
It threw a stick like a lance against a tree,
And it quivers there still today.

Sinoć u 20:30h u Kinoteci Nebo nad Berlinom. Moj omiljeni, najdraži, najlepši film. Od kada sam ga prvi put gledao, do danas. Pometnja koji je u meni izazvao pre 30 godina nikada nije prošla. I kad ga sinoć ponovo gledam duša mi se cepa na pola kao kad Bog razdvaja nebo i zemlju. Mislim na život od početka do kraja, na anđela koji čezne za ljudskim životom, da napusti vanvremeni svet u kome sve vidi, da bi umesto toga samo bio, da oseća, da dodirne vruču šolju kafe i duva u prste, da kaže ovo ili ono ili ne kaže ništa, da voli, da brine, da pati.. da doživi ono što ne može kao anđeo, za šta mora da postane čovek, a to postaje u čežnji za Merion, devojkom na trapezu cirkusa Alekan… i mislim na Handkea koji je napisao te dirljive snove anđela, opisao igru dece, prošaptao tihe uzdahe žena i muškaraca iza zagledanih očiju.. i pitam se kako je mogao kako je mogao da sve to zna i sve kaže u tim dugim šuštavim monolozima. Kada sam izašao iz bioskopa tumarajući napred i nazad potresen i zanesen sretoh Dragana i počnemo priču o filmu naravno.. i hodamo ka centru, dođemo do Trga i nastavimo ka Terazijama.. i dok prolazimo pored hotela Moskva pogledam udesno i za stolom u bašti sedi Handke. Stanem i gledam i kažem sebi i Draganu, ovo je Handke.. ne mogu da verujem, a on kaže, ne nije… udjem u baštu u priđem mu i pitam ga.. Vi ste Peter Handke.. on me gleda i kaže.. da. Držim otvorenu šaku na grudima i kažem da ne mogu da verujem da sam ga sreo, moj omiljeni pisac i pričam kako sam upravo gledao film i počinjem o njegovim anđelima, koliko mi znače sad, i koliko mi je bilo važno od početka, još od ’87.. i ne samo Nebo nas Berlinom več i Levoruka žena i Kratko pismo za dug rastanak, romani moje mladosti. Pita me da li sam sad gledao film, baš sad, kažem da.. upravo izašao iz kinoteke i hodam ulicom i mislim o njemu, smeje se i priseća se polako svojih anđela, priča o Brunu Gancu kako proba ukus svoje krvi kada je postao čovek. i opominje sebe da treba da ga ponovo gleda. Nisam hteo da ga zadržavam, pozdravili smo se i ja sam otišao. Gledati u Beogradu u petak uveče omiljeni film koji je napisao najveći pesnik mog sveta i sresti ga pola sata kasnije i pričati o njegovom filmu.

Dave: Open the pod bay doors, HAL.
HAL: I’m sorry, Dave. I’m afraid I can’t do that.
Dave Bowman: What’s the problem?
HAL: I think you know what the problem is just as well as I do.
Dave Bowman: What are you talking about, HAL?
HAL: This mission is too important for me to allow you to jeopardize it.

Nažalost, takav incident se mogao očekivati.  Tema je naravno ono što se poslednjih dana dešavalo povodom i oko Srebrenice, ali je konkretno pitanje bilo vezano za napad na premijera Vučića. Razloga ima više, a prvi i osnovni je što u percepciji porodica žrtava, pretpostavljam i najvećeg broja Bošnjaka, sve ono što se dešavalo pre Vučićevog dolaska u Srebrenicu bilo je, zapravo, negiranje tog zločina. Srbija je molila da Rusija stavi veto na englesku rezoluciju. Ovde je počelo licitiranje da li se u Srebrenici dogodio genocid ili ne, i maltene je postignut konsenzus da genocida nije bilo već je reč samo o zločinu. Ovde se izjavljivalo da su srpske žrtve mnogo veće, a da se na njih niko i ne osvrće; govorilo se da je rezolucija smišljena da bi se ukinula Republika Srpska i, naravno, kada se još na to doda hipoteka koju taj čovek nosi, dakle njegovo učešće u ratu u Bosni i Hercegovini – jer prema Šešeljevim izjavama on je bio na Jevrejskom groblju, a zna se da je radio na televiziji na Palama – onda se prosto moralo očekivati da se u toj masi tako nešto dogodi. To jeste veliki propust obezbeđenja i zaista je loše što se to desilo, ali se moglo očekivati.

Sad se govori kako će to veoma loše uticati na proces pomirenja u regionu.

Ovaj slučaj možda najbolje ilustruje kako Srbija shvata pomirenje i odnos prema Bosni i Hercegovini. Odlazak u Potočare jeste dobar gest, ali šta se sve dešavalo u vezi s tim događajem. Konačno, skup “Sedam hiljada”, organizovan na inicijativu 40 nevladinih organizacija, koji je trebalo da predstavlja i izraz protesta zbog odnosa srpskih vlasti prema Srebrenici i gest solidarnosti sa žrtvama, zabranjen je pod izgovorom da treba da se očuva mir, jer su neke ultradesne organizacije i Šešelj u isto vreme i na istom mestu zakazali svoje skupove. Policija je trebalo njih da onemogući pošto je njihova namera bila samo da spreče akciju “Sedam hiljada”. Šešelj je imao miting usred Beograda, pa se ništa nije dogodilo. Ovako, policija je stavila u istu ravan one koji uredno prijavljuju jedan skup i one koji hoće da ga ometu. Zar mislite da ljudi u Bosni i Hercegovini to ne vide. I još jedna stvar, to je suština, ne možete se vi izvinjavati pod vašim uslovima, tako što ćete vi odrediti kako ćete se izviniti. Naprotiv, morate da se izvinite na način koji je ubedljiv za porodice žrtava i one koji se osećaju ugroženim od tog genocida. To je isto kao da je Nemačka rekla – mi ćemo se izviniti, ali morate da znate da je do Holokausta došlo zbog rasne teorije koju nismo mi stvorili… Ovde je, dakle, reč o svojevrsnoj patologiji društvenog života: vi hoćete da se mirite i pružate ruku, a onda, na primer, zbog protivljenja srpskih vlasti u Bosni i Hercegovini, Tači ne može da dođe u Srebrenicu jer mu se ne daje viza. Kakvo je to mirenje? I, konačno, kakvo je to mirenje gde nema Dodika niti ikoga iz Banjaluke? Jer, upravo na toj teritoriji, pretpostavljam, žive mnogi ljudi koji su bili vojska bosanskih Srba. Sve je to slika regiona, mučna i mračna, ali i slika Beograda i Srbije.

Srbi za sebe inače misle da su, što bi se reklo, duševan narod, baš zato što je u svojoj istoriji neretko bio žrtva.

Možda je najveća deformacija našeg društva nedostatak njegove empatije, njegovog saosećanja sa žrtvama. Srebrenica je prvorazredna prilika da vidite koliko je naše društvo postalo u suštini bezosećajno. Želim u tom kontekstu da kažem jednu stvar. Juna 1942. godine Nemci su, na osnovu inače pogrešne informacije da je pružalo podršku atentatorima na Hajnriha, gaulajtera Moravske, doneli odluku da unište češko selo Lidice. Došli su, izdvojili 173 muškarca iznad 15 godina i streljali ih tu na licu mesta, a žene i decu poslali u logore; oko 80 odsto dece ubijeno je u logorima i većina žena, selo je razoreno. Ne postoji Čeh koji ne zna šta šta se dogodilo u Lidicama. A vi ubijete 8.000 Bošnjaka – za četiri dana, leševi zakopani buldožerima, sekundarne, tercijerne grobnice… – i niste svesni da je to postalo deo kolektivnog pamćenja bošnjačkog naroda. Neće biti Bošnjaka koji neće znati šta se dogodilo. Vi imate priliku da pokažete da vam je žao zbog toga, da ste zgranuti time što je urađeno, da osuđujete ljude koji su to uradili. Umesto toga, ulazite u pseudoistorijske rasprave ko je vama kada učinio nesreću, kao da će ta nesreća za koju ste odgovorni biti manja ako je neko drugi u prošlosti učinio nesreću vama. Pretvarate to isključivo u političko pitanje. Konačno, imate vlast koja uopšte nije u stanju da otvoreno kaže da to osuđuje. To pokazuje da vi niste kritični prema devedesetim, da zapravo i ne odbacujete rezultate tih devedesetih. Ovo je tipičan rezultat politike devedesetih – nemate nikakvo saosećanje za nesreću drugih.

Jesu li drugi i drugačiji?

Kada se u Srbiji danas govori o tim stvarima zaboravlja se da su dva najveća književna dela o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu napisali Ivan Goran Kovačić, Hrvat koji je napisao Jamu, ubili su ga četnici, i Skender Kulenović, koji je napisao Stojanku majku Knežopoljku, danas bi rekli Bošnjak. Sećam se, gledao sam jednu emisiju, govorio je Branko Ćopić, kaže: “Bio je rat, jutro, vojska se spremila da ide dalje, a onda je Skender, potresen stravičnim prizorima koje su juče videli, zamolio da pročita pesmu koju je napisao”. I onda je pred celim strojem pročitao svoju pesmu. Hteo sam da kažem da mi nemamo nijednu pesmu nekog našeg pesnika o stradanju u Srebrenici, nemamo nijednog Goju našeg koji će govoriti o stradanju u Srebrenici, kao što je čuveni španski slikar učinio kroz svoje Kapričose. Nijedan naš umetnik se za to ne interesuje. Naši umetnici oplakuju samo naše mrtve, oni su potpuno indiferentni prema tuđim mrtvima. Karl Jaspers filozof, psihijatar prvo, svoj najveći uticaj ostvario je posle Drugog svetskog rata kada je napisao knjigu o nemačkoj krivici. Mi nemamo svog Jaspersa koji će nešto reći o krivici i odgovornosti srpskog naroda. Naprotiv, najugledniji naš književnik je Dobrica Ćosić, koji je taj rat ideološki osmislio i koji ga je opravdavao do svoje smrti, koji je umesto o etničkom čišćenju govorio o humanom preseljenju, koji je govorio o tome da treba konsolidovati državu bez obzira na cenu. Naše društvo je u tragičnoj situaciji. Najveći deo naše intelektualne i umetničke elite potpuno je indiferentan prema tuđem stradanju, potpuno. Ja ne vidim da je ovde neko od naših umetnika, značajnih stvaralaca, istinski potresen zbog stradanja Bošnjaka.

Sa druge strane, Srbija prihvata evropske vrednosti, naš zvaničan cilj je ulazak u EU. 

Mi smo društvo zakasnele tranzicije. Kod nas je demokratska tranzicija počela više od decenije nakon pada Berlinskog zida. To treba uvek imati na umu. A povrh toga, sada se nalazimo u vrlo paradoksalnoj situaciji da se ljudi koji su bili nosioci antievropske politike danas predstavljaju kao nosioci evropske politike. Pre svega tu mislim na premijera Vučića. To je izazvalo veliku nedoumicu u Srbiji: koliko, naime, političar može da se menja, da li se suštinski menja i šta znači vratiti moralni kredibilitet za demokratske promene. Na ta pitanja ja sam, odmah da kažem, više puta dao odgovor koji je bio prilično negativan. Vlast u Srbija danas, zapravo, nije suštinski proevropska, nego je to neka vrsta lukavstva, ona Evropu bira zato što praktično nema drugu mogućnost.

A podela Vučić – Nikolić, da li je ona po vašem mišljenju stvarna?

Potpuno je jasno da je Srpska napredna stranka podeljena. Nikolić je nosilac proruske opcije. Njega niko ne zove na Zapad, on ni u kakve posete ne ide, to je već formirano mišljenje o njemu. Sa druge strane, Aleksandar Vučić je, i formalno i po mnogim svojim postupcima, okrenut Zapadu; videli ste fascinaciju posetom Angele Merkel. On zbilja kaže: možemo mnogo da učimo od Nemaca, ali istovremeno, sa druge strane, daje krajnje konfuzne i razočaravajuće, da ne kažem nešto teže, izjave o Srebrenici. Nemačka je postala demokratska država upravo zato što se suočila sa svojom nacističkom prošlošću. Nemate ozbiljnog političara, od Adenauera do danas, koji bi u Nemačkoj branio nacistički režim, niti ono što se tada dešavalo. Ne pravim nikakvu direktnu analogiju, ali želim da istaknem da samo društvo koje je kritično prema prošlosti može da se zove demokratsko. Dakle, Vučić od Nemačke uzima privredno čudo, ali ne uzima njen odnos prema prošlosti. U svakom slučaju, Srbija je danas došla do tačke kada se vidi da je naše društvo potpuno dezorijentisano, kada su demokratski kapaciteti ekstremno slabi i kada, istovremeno, imamo ekonomsku bedu.

Pomenuli ste Rusiju, njen uticaj jača.

Što se tiče orijentacije na Rusiju, ona je istorijska. Ne radi se tu o partijskim vezama, nema u Srbiji političkih stranaka, bar ne značajnijih, koje se oslanjaju na neku rusku, najviše je proruska bila Demokratska stranka Srbije koja je danas praktično nestala sa političke scene. To je nešto drugo, to je isti koncept društva i položaja pojedinca u društvu. To je narodnjaštvo, ideja da je narod nosilac suvereniteta, da je politički pluralizam zapravo štetan, da postoje opšti narodni interesi i da je narodna volja jača od volje pojedinca. Zato Srbija ima razumevanja za Rusiju i Rusija za Srbiju. Tu se radi o jednom shvatanju društva i politike. U Srbiji se političke stranke i politički pluralizam i pravo pojedinca shvataju kao nešto nametnuto sa Zapada. Ovde se polazi od toga da političke razlike uništavaju zdravo biće naroda i da ste vi koji se protivite, na primer, spoljnoj politici Srbije, u stvari neprijatelj naroda, a ne samo neko ko ima drugu koncepciju kakva Srbija treba da bude.

Kada je reč o suočavanju sa prošlošću, ne može se zaobići suđenje za ubistvo premijera Đinđića, odnosno odbijanje da se istraži politička pozadina tog ubistva.

Kad je Koštunica došao na vlast, ljudi koji su hapšeni za vreme Sablje, Aco Tomić, bivši načelnik vojne bezbednosti, i Rade Bulatović odmah su dobili ogromnu finansijsku odštetu; to je bila jasna poruka. Setite se zatim da je Koštuničina vlada pokušala da spreči to suđenje, prvo da ukine sud, a onda je promenjen i tužilac, tako da je to bila jasna opstrukcija. Onda imate potpis jedne serije intelektualaca, doduše sve Koštuničinih političkih prijatelja, da se on ne sme zvati ni na razgovor, iako je, recimo, Toni Bler kao premijer 12 sati bio na razgovoru zbog jedne afere. Sve to šalje poruku da u Srbiji postoje građani prvog i drugog reda i nemojte misliti da policijski islednici, tužioci i sudije tu poruku ne razumeju.

Kako tumačite to da Nati Mesarović, sudiji u tom procesu, nije dato da postane advokat?

Advokati su postajali ljudi sa najstrašnijim profesionalnim biografijama pre toga. Pola državne bezbednosti svojevremeno su postali advokati. To je klasičan revanšizam, osveta zbog pokušaja reforme sudstva koja nije uspela zbog ogromnih otpora, pri čemu su neki bili fundirani, dok su drugi zapravo predstavljali odbranu pozicija, veza i kroz dugi niz godina izgrađenih klijentelističkih odnosa. Ona je rekla da piše knjigu o procesu Zoranu Đinđiću, to sam video u jednom intervjuu, veoma me zanima šta će biti u njoj.

Jedan od fenomena savremene Srbije, koji je čini se povezan sa ovim o čemu smo do sada govorili, jeste porast nasilja u društvu i porodici, naročito nad ženama. Kako to objašnjavate?

A nad decom, a nad životinjama? Najbolje je pogledati tu raspravu oko toga treba li fizički kažnjavati decu. Ako ne možete ni da zamislite koncept vaspitanja u kojem se deca fizički ne kažnjavaju, onda imate jedno zapušteno društvo puno nasilja. Iz te rasprave moglo se videti koliko se ovde nasilje smatra zapravo prirodnim. Mi jesmo društvo nasilja, imali smo ratove u kojima su činjeni nečuveni zločini. Deca su na televiziji gledala odsečene glave. U Muzeju primenjenih umetnosti ranih devedesetih direktorka Isakov je napravila izložbu slika leševa iz Vukovara. To su bile najstravičnije slike. Na tu izložbu su dolazile škole. Kad smo mi digli glas protiv toga, direktorka muzeja je rekla da će ta izložba, dok je ona živa, tu ostati. Onda je ipak neko zaključio da deca ne treba da idu na takve priredbe. Kroz sve to prošlo je naše društvo i odmah da kažem, da ne bude zabune, ako tražite jednu reč da se opiše to stanje – mi smo jedno duboko traumatizovano društvo. Čemu je doprinelo i ono bombardovanje 99. godine. Navešću vam jedan primer: ovde kad u gradu pukne guma na automobilu, svi skoče kao opareni. Drugde bi samo okrenuli glavu, ovde ljudi neprekidno očekuju da se nešto rđavo desi, traumatizovani su. I sad, umesto da smanjujete taj nivo, da smanjujete traume, da radite sa traumom, ne mislim u nekom terapijskom smislu, to se radi samo individualno, nego da gradite društvo koje će počivati na osmehu – znam da ovo zvuči neverovatno staromodno, ali sam uveren da je tako – na nekom optimizmu koji je realan, na pokazivanju alternativnih modela ponašanja, na brizi za decu, vi u suštini reprodukujete nasilje i bezosećajnost.

O odbijanju da se suočimo sa prošlošću ubedljivo govori i rehabilitacija Draže Mihailovića.

Rehabilitacije predstavljaju pokušaj da se ponovo napiše istorija. To nije nikakva slučajnost, to je vrlo svestan i sistematski pokušaj, koji se već dugo sprovodi, polako ide preko udžbenika, pa onda preko sudskih presuda, sada će ići i sa restitucijom. U tom pokušaju se zapravo relativizuje Drugi svetski rat, položaj zaraćenih strana i učešće na tim stranama, iako je istorijska istina o Drugom svetskom ratu napisana. Od sto knjiga koje govore o Drugom svetskom ratu na prostoru bivše Jugoslavija, 97 će imati vrlo slične zaključke. Ima izuzetaka, kao što je svojevremeno Nora Belof, engleska istoričarka pročetnički nastrojena, govorila da su pravi antifašisti bili četnici, zbog čega je i dobila veliki prostor u našim medijima devedesetih. Ali, to ne da nije većinsko mišljenje, nego je ekstremno manjinsko mišljenje. Ovde je osnovna teza da Srbi nije trebalo da učestvuju u tom ratu i da su stradali zato što su se borili. To je, u stvari, veličanje nacionalne izdaje. Jedan od ljudi koji je dao krupan doprinos ovom izvrtanju istorije je, na primer, Dejan Medaković, bivši predsednik Srpske akademija nauka i umetnosti u dva mandata, koji je u 100 najznamenitijih Srba stavio Milana Nedića. To je potpuno isto kao da Francuzi u 100 najznamenitijih Francuza stave maršala Petena koji je, uzgred budi rečeno, u Prvom svetskom ratu bio veći heroj nego Nedić. Ovde se apsolutno izbegava da se kaže da je vlada Milana Nedića već do kraja avgusta 41. donela sve rasne zakone koje je imala i Nemačka. Znači, u Srbiji su vladali rasni zakoni potpuno isti kao u Nemačkoj. Evo jedne ilustracije. Oficiri bivše jugoslovenske vojske u zarobljeništvu bili su smešteni u posebne logore i nisu ubijani, jer je Hitlerova Nemačka ipak poštovala Ženevsku konvenciju. U tom času Nedić piše nemačkim vlastima i moli da se Jevreji izdvoje da ne bi loše uticali na srpske oficire. I oni bivaju razdvojeni, na molbu Nedićeve vlade, dakle. Ovde se falsifikuje istorija, ovde se Nedić prikazuje kao patriota i četnici kao pravi oslobodioci. To je povezano sa pričom o Srebrenici. Ne radi se tu samo o nedostatku empatije i raspravi o tome je li bio genocid ili ne i šta uopšte znači ta reč i slično, reč je zapravo o nedostatku prave analize i stvarne kritičnosti prema devedesetim. Srbija to isto radi i sa Drugim svetskim ratom. To vrlo loše govori o našoj eliti, ne treba za to kriviti obične ljude, ovde sad razgovaramo o našoj intelektualnoj eliti koja je trula, koruptivna, antizapadna, neobrazovana i koja sistematski pokušava da falsifikuje istoriju sopstvenog naroda.

PRAVA SREBRENICA

Prava Srebrenica je pod zemljom. Srebrenica više neće biti grad nad zemljom i verovatno da je profesor Bogdan Bogdanović živ on bi o tome mnogo bolje od mene znao da govori, on je bio opsednut ratom sa stanovišta uništavanja gradova, uništavanja stanovništva. Napisao je konačno tri ratne knjige, kako on to zove. Prava Srebrenica je pod zemljom, ona više nikad neće biti nad zemljom i to je nažalost spomenik tim ljudima, ali i svima nama.

Žarko Korać, Razgovarao: Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. jul 2015.

Doktor Stokman. Banjski lekar koji je obznanio da je banjska voda otrovna. Lekar koji je objavio na sav glas da se ljudi truju onim za šta misle da ih leči. Zbog te izgovorene istine, izgubiće posao i ugled. I svoju će porodicu dovesti na rub egzistencije. Čovek opijen vrlinom. O njemu ćemo pripovedati. Čovek opijen vrlinom. O tome je reč.

Pa se sve nešto pitam, zašto bi Smajlovićka i njen tabloid bili izuzeti od te građanske obaveze. Smajlovićka smatra da bi to bilo baš bogougodno zato što se ona – na ćirilici – “bori” protiv jednog, sve podržavajući drugi imperijalizam, i ne da reč da se kaže na neprijatne stvari iz naše (relativno) bliže prošlosti. Kad je već tako, moraću da pribegnem Smajlovićkinoj poetici. Ako to viševekovno piskaralo uzima sebi pravo da matorog čoveka, srpskog pisca, čije su knjige prevedene (i čitane) na više jezika nego što glodurka zna da postoje, nazove “mukicom”, mukica će sebi dati za pravo da glodurku nazove bosanskom prdarom. Tačka.

Svetislav Basara

Pitanje u anketi u Mađarskoj: “Da li se slažete sa Vladom Mađarske da umesto emigranata podršku zaslužuju mađarske porodice i deca koja će se roditi?

“Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti”.

Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.

“Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće”.