Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u mabasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

“Ma jeste, čujem primedbu, lako je pisati protiv Nikolića, ajd’ zucni ako smeš nešto protiv Vučića.”

Tu već stižemo do srži problema.  Nije ona, srž, u Vučiću, odnosno nije samo u njemu. Već u atmosferi. Prvo ću par reči o atmosferi, a onda ći se vratiti na Vučića.

Vučićofobija. To je strah od premijera koji je atmosferom počeo da se širi od trenuka kada je ovaj proglasio borbu protiv korupcije i kada je uhapsio neka zvučna imena. Takođe, od trenutka kada je borba protiv bivšeg režima počela da se odvija u tabloidima koji su je prihvatali zdušno, a onda plen ostavljali isto tako iznenada i bez vidljivog razloga kao i kad su ga  se dohvatili. Neki kažu da je iz svega stajao Vučić. Ta tvrdnja u sebi sadrži potcenjivanje Vučića. Iz aviona je jasno koliko su neka od tabloidnih čerečenja bila štetna upravo po njega samoga.

Antivučićizam. Pajtićevo “I to je Vučić”, izrečeno na mitingu u Beogradu za vreme nabrajanja negativnih pojava, potvrđuje da se politika opozicije svela na stvaranje negativnog fetiša koji služi kao paravan za nedostatak opozicione politike i njeno nesnalaženje u vremenu i prostoru. “I to je Vučić” znači “Vučić je kriv za sve” i znači “sve što Vučić radi jeste loše”. To je odraz u ogledalu tvrdnje “za sve je kriv bivši režim” i za društvo podjednako loš politički koncept. I sad, ako je “sve Vučić” , i ako je “Sve što je Vučić loše”, dedukcijom se dolazi do zaključka da imati opozicionu politiku znači izmisliti nešto novo što se po svemu razlikuje od onog svega što je Vučić tj. od onoga što on zagovara i radi. Ova fallacia onda vodi iz greške u grešku. Vučić je za EU, ajde mi koji smo oduvek bili evroentuzijasti malo da budemo skeptici i da izmislimo “srpsko srpski” put u EU u koju nećemo ići puzećke. Ili, ajde da iz šešira izvučemo Kardelja i da njime zamašemo ispred nosa građanima umornim od izazova demokratije podsećajući ih na čarolije vremena kad smo svi imali za pasulj, fiću i letovanje. I kad kao nije bilo kriminala. I kad su radile fabrike, a radnici imali siguran posao, bolovanje i penziju. Ova logička greška iznedriće, bojim se, nove montipajtonovske programe i stranke jer populizam, kada stvari uzme pod svoje, nema granica u izmišljanju nečeg što je completely different i što mnogo dobro zvuči pogotovo ako se ne zamaramo sitnicom da toga više nema nigde na Planeti.

Sad se vraćam na Vučića. On je sam. Ima protiv sebe predsednika, deo stranke, deo Vlade, dobar deo medija, tajkune, intelektualce i strance koji mu se ljubazno osmehuju i tapšu ga po ramenu. Ima protiv sebe atmosferu koja je u srpskim uslovima sklona histeriji i formirana je neodgovornim trabunjanjem elite. Ima opoziciju, onu glasniju pseudolevičarsku i onu tihu kvazidesničarsku. Ima protiv sebe EU umornu od proširenja kojima je importovala svaki put nove probleme. I ima više puta izrečenu želju da upravo on bude taj koji će Srbiju dovesti do ulaznih vrata Unije.

Kako da se u tim uslovima ponaša osoba koja ne želi da postane ambasador? Šta da radi normalan čovek? Šta da radiš, čitaoče, ti?

Nebojša Krstić, b92