I ove godine u Novi Sad odlazim svestan da je, iako još uvek naš najvažniji pozorišni festival, Sterijino pozorje odavno izgubilo značaj koji je imalo u velikoj jugoslovenskoj državi. Ta nekada važna smotra je umesto promovisanja onoga što je u umetnosti važno, umesto podizanja lestvice i uspostavljanja modernih svetskih teatarskih standarda, u međuvremenu svedena na pravljenje otužnog godišnjeg preseka pozorišne stvarnosti, na puko konstatovanje ko je te sezone napravio najviše u odnosu na veoma sumnjive kriterijume ovdašnjeg teatarskog života. Danas se teza o Srbiji kao regionalnom centru značajnog pozorišta izvlači iz tradicije velike Jugoslavije i Beograda kao glavnog grada SFRJ. Nestankom te države i tog grada, nestao je i značaj na koji se pozivamo. To važi kako za pozorišne škole, tako i za sve prazniji i neinventivniji teatarski svet koji svoje bitisanje zasniva na principima samodovoljnosti,  nedodirljivosti, neprovetravanja, nehvatanja ukoštac sa modernim pozorišnim tokovima. Uprkos svemu – iako se, naravno, utisak koji sledi ne odnosi na vredne i valjane ljude – Srbija i dalje insistira na učešću u nekakvim paraolimpijskim igrama, ponašajući se kao samoproglašeni, propali olimpijski šampion. Nažalost, takvo stanje je gotovo nemoguće popraviti. Zato što ni u postojećem pozorišnom sistemu, a ni u vrhovima vlasti – koja, inače, o kulturi ne zna ama baš ništa – nećete naći volju da se taj mehanizam pomeri sa mrtve tačke. Zato bi možda najbolje bilo konačno ga isključiti sa aparata. S druge strane, nema sumnje da na stanje u teatru utiče sveopšta apatija društva; pitanje je samo da li je to glavni razlog zašto pozorište ćuti. Ili ima još nešto?

.
Šta vi mislite?

.

Mislim da ima još nešto.

.

Šta?
.
Kukavičluk! Celo društvo, time i pozorište, suviše je lako preživelo sunovrat svih kriterijuma, pomanjkanje građanske hrabrosti, pa je ovo što poslednjih godina gledamo na beogradskim pozorišnim daskama pored ostalog i puki odraz opšte bezvoljnosti društva. Reditelji i glumci iste su kukavice kao i građani, koji se plaše da izađu na ulice i glasno kažu šta im smeta. Budući da sam već pomenuo sunovrat vrednosti… Ako na jednu stranu stavite imena upravnika beogradskih teatara od pre četvrt veka, kakvi su, recimo, Velimir Lukić, Vida Ognjenović, Jovan Ćirilov, Ljubomir Muci Draškić, Borka Pavićević, a s druge one koji se danas nalaze na njihovim mestima, siguran sam da će vam, kao i meni, biti nepodnošljivo neprijatno. I to na isti onaj način na koji će vam biti neprijatno kada jednoga dana shvatite da je deo vašeg života prošao dok su u Srbiji na vlasti bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. I tu mnogo ne pomaže pravdanje da niste sami za njih glasali. Hteli – ne hteli, u našim biografijama ostaće da smo jednom pristali na to da o našim sudbinama odlučuje nekakav polusvet. Što je najgore, građani ove zemlje manje-više dobrovoljno pristaju na ulogu statista u ovoj vrsti ibijevštine.

.
Ne mislite da ste prestrogi?

.

Ne, ne… Narod koji iole poštuje određene intelektualne i moralne kriterijume odbio bi da proguta ono što mu se kroz medije svakodnevno servira. Ili bi barem otvoreno pokazao da sumnja u iluziju i laž zvanu naš trenutni život. Poslednjih godina često srećem ljude koji su veoma besni i koji, čim uđu u svoje dnevne sobe, postaju veliki heroji. Ta najezda Tviter revolucionara, Fejsbuk Če Gevara, to je, znate…

.
Da, ali to su isti oni građani koji su 1996/97. tri meseca demonstrirali protiv krađe lokalnih izbora; isti koji su izveli 5. oktobar 2000.

.

Nisu isti.

.

Kako nisu?

.
Nisu! Građani o kojima govorite nestali su tamo gde je nestala i građanska Srbija. Paradoksalno, u vreme nakaradne vlasti Slobodana Miloševića u Srbiji ste imali neuporedivo veći opozicioni potencijal: Građanski savez, Beogradski krug, Helsinški odbor za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju, slobodne medije… Najzad, imali ste kontinuitet pobune: od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. nije prošlo mesec-dva, a da nije organizovan neki protest, demonstracije, neka akcija…

.
Ljudi su umorni, razočarani…

.
Ali su se i rasuli. Emigracija danas ne podrazumeva samo nekontrolisani odlazak mladih ljudi – tog, inače najboljeg srpskog izvoznog proizvoda – nego i rešenost cele jedne generacije sredovečnih da zauvek napuste ovu zemlju. Ako ste mladost potrošili u pobuni koja se izrodila ni u šta, a narednih dvadeset godina proveli u nadanju da će se možda ipak nešto promeniti, onda valjda imate pravo na mirnu polovinu ili poslednju trećinu svog ionako već uludo straćenog života. „Neće biti bolje/Nikad, nikad bolje, nikad biti neće“, napisao je Vladislav Petković Dis. Kako to da se od momenta kada su napisani ovi proročki stihovi gotovo ništa nije promenilo? Zašto nam Radoje Domanović danas deluje kao da je kolumnista nekih dnevnih novina? Zbog čega je Branislav Nušić tako aktuelan? Da li bi narod koji na sopstvenim greškama do te mere ništa nije naučio zaista imao razloga da nestane?

.
Pretpostavljam da komediju Branislava Nušića „Dr“ niste režirali slučajno?

.

Rad na komadu „Dr Nušić“, baziranog na drami koju ste spomenuli, poklopio se sa prošlogodišnjom otužnom prigodnicom – obeležavanjem stotinu i pedeset godina od rođenja velikog pisca…

.

Zašto otužnom?

.

Zato što se savremeno srpsko pozorište, ali i društvo uopšte, potrudilo da Branislava Nušića nekako svede na “komedijaša”; na pisca od koga je najbolje braniti se takozvanom nušićevštinom – lakom komedijom koja u sebi nema ničeg od Nušićeve autentične hrabrosti i sklonosti ka prevratništu. S druge strane, nas koji smo radili na toj predstavi – uključujući, naravno, i pisca songova Marka Šelića Marčela – interesovao je jedan drugi Nušić: pisac koji je robijao zbog svojih političkih stavova, koji se nije plašio vlasti i koji je imao hrabrosti da to javno i kaže. Komedija „Dr Nušić“ opisuje međuratne srpske bogataše koji su svoja bogatstva stekli na nesreći Prvog svetskog rata i koji, neuki kakvi jesu, sebi i svojoj deci sada na sve načine pokušavaju da obezbede fakultetsko obrazovanje i društveni status. Od trenutka kada smo napravili predstavu, u Srbiji se dogodio čitav niz skandala sa lažnim diplomama i doktoratima – od predsednika Tomislava Nikolića do ministara, gradonačelnika, lokalnih funkcionera vladajućih i opozicionih stranaka. Kupovina znanja postala je naša svakodnevica.

.

Šta će tim ljudima te silne lažne diplome i doktorati kada građani i bez „dr“ vide koliko su pametni, obrazovani, ugledni, otmeni, uspešni?

.

Zato što veruju da će na taj način izlečiti svoje duboke komplekse i frustracije. Zahvaljujući njima, ova zemlja pokazuje da joj nije potreban nikakav ozbiljan školski sitem, u šta nas, uostalom, svakoga dana uspešno uverava i resorni ministar. Našim životima, nažalost, vladaju loši đaci; našom državom – ponavljači. Ne, ne, nisu svi ponavljači. Premijer je, recimo, bio odličan student. Doduše, sudeći po „sastavima“ u kojima se smelo poziva na Miroslava Krležu i Tomasa Mana, jasno je da ima pasaža gde na času i nije baš bio naročito pažljiv. Eto, to je taj naš kvazi-Volter; sveznalica, frankenštajnsko čudovište obrazovanja! Čovek mora imati ogromnu intelektualnu i moralnu snagu da bi u takvom svetu ostao normalan i priseban; da bi nastavio da uči i radi, budući svestan da živi u društvu koje se doslovno moralno raspada. Baš zato su preostali dobri đaci, odlični studenti i mladi naučnici fenomen vredan dubokog poštovanja.

.

Istim problemima bavili ste se i u predstavi „Slučajevi/ Lost in Serbia“, koju ste prošle godine postavili na sceni Dadova.

.

„Slučajevi/ Lost in Serbia“ presek je strašnog stanja u kome se danas nalaze mladi ljudi. U komadu su prikazani njihova nezadovoljstva, frustracije, svest o besmislu koje ih okružuje. I to na svakom koraku: od porodice i škole do društvene zajednice ili crkve. Te generacije godinama su učene da su Hrvati „ustaše“, muslimani „balije“ i „Turci“, a Albanci „ubice“, „zlotvori“, „Šiptari“; trovani su lažima o drugim narodima, o drugim religijama, o manjinskim grupama. Ta deca su naprosto naučena da mrze. „Mrzim“ je tako postao refren i naših i njihovih života. Radeći nekoliko meseci na predstavi „Slučajevi“ i osećajući najčistiju ljubav i lojalnost prema deci koja su mi pomogla da napravim taj komad, shvatio sam da sve što mogu da im u ovom momentu poželim jeste da odavde što pre odu. Nažalost, ova država je nas roditelje dovela do toga da od sebe oteramo čak i vlastitu decu. Ima li šta strašnije?! Lično, poslednjih nekoliko sezona uglavnom radim van Srbije, što se pokazalo kao veoma lekovito, u smisli da sve o čemu se u Beogradu toliko sporimo postaje normalno čim čovek pređe granicu.

.
Ako je odlazak rešenje, znači li to da ste i sami jedan od onih „Fejsbuk i Tviter revolucionara i Če Gevara“?

.

Ne znači. Tokom poslednjeg boravka u Beogradu napravio sam predstavu „Dogvil“, u kojoj sam, pišući songove, na sav glas rekao što mislim o ovoj zemlji. Na taj način sam, čini mi se, napravio dobar pakt sa sopstvenom savešću na temu „rekao sam im“. To što ta predstava ima gotovo tribunski efekat i što na neki način katarzično deluje na one koji se još nisu predali, dokaz je da smo ipak uspeli da kažemo neke tačne stvari o „lošoj beskonačnosti“ u kojoj živimo.

.

Dobro, rekli ste – i?

.

Ništa! Nekada sam verovao da to što govorimo i igramo može da pokrene mase, da je u stanju da mnogo toga promeni.

.

Više ne verujete?

.

Ne verujem da bilo koja pozorišna predstava, knjiga ili film može da utiče na kolektivno otrežnjenje. Što opet ne znači da sam odustao od verovanja u to da je pozorište, kao i svaka prava umetnost, mesto apsolutnih vrednosti – apsolutne pravde, lepote, ljubavi, čestitosti, poštenja… Uprkos svemu, toga će uvek biti.

.

Hoće li biti „Dogvila“?

.

Hoće. Bez obzira na to što bi prostor u kome se ta predstava igra – govorim o „Mikseru“ – mogao biti srušen u cilju izgradnje suludog, megalomanskog projekta kakav je „Beograd na vodi“. Uzgred, nisam jedini koji „Beograd na vodi“ komparira sa Germanijom, tim pokušajem Adolfa Hitlera da od nacističkog Berlina napravi novi Vavilon. Izgradnjom tog arhitektonskog čuda Firer je želeo da na konkretan način demonstrira moć nove nemačke nacije koja se rađa iz poraza Prvog svetskog rata i propasti Vajmarske republike.

.
S tim što je Albert Šper, kome je taj zadatak bio poveren, ipak bio ozbiljan arhitekta.

.

To nije sporno. Samo hoću da kažem da je u oba slučaja reč o političkoj grandomaniji i nečemu što politički i zakonski spornu odluku nameće kao opšte merilo ukusa. Doduše, u konkretnom slučaju, budući da je jasno da su životi građana već toliko uništeni da oni nemaju snage da se bune ni kada su direktno ugroženi, vlast polazi od cinične pretpostavke – zašto bi se onda bunili zbog „Beograda na vodi“?! Sve u svemu, bojim se da nečinjenjem počinjeno da uništavamo ne samo istoriju nego i geografiju ovog prostora.

.

Zar geografija, ona malo šira, jugoslovenska, devedesetih godina prošloga veka već nije temeljno uništena?

.

Jeste, naravno. Nakon milion ljudi na Gazimestanu, prirodno je da danas govorimo o kolektivnoj odgovornosti. Za sve što se dogodilo devedesetih, za sve što smo proizveli drugima i sebi, sami snosimo odgovornost. Jer taj strašni režim Slobodana Miloševića nije bio samorodna diktatura; taj čovek nije tek tako uzurpirao vlast, napravio puč i nas nedužne, humane i lepo vaspitane petnaestak godina gurao u ratove i držao nas u tiraniji. Slobodan Milošević je sve vreme bio legitiman predsednik koga su birali upravo ovi građani. Što, naravno, mnogo više govori o nama. I to na isti način na koji o nama govori i aktuelna vlast.

.

Šta govori?

.
Ova vlast je mera naše pameti, našeg ukusa, morala, naše političke svesti. Kada se iščuđavamo njihovim nakaradnim postupcima, zapravo se čudimo sebi. I to sebi neukima, sebi primitivnima, sebi koji smo ih izabrali takvom ogromnom većinom… Libreto za operu „Rigoleto“ Ðuzepea Verdija zapravo je tekst „Kralj se zabavlja“ Viktora Igoa. Verovatno taj naslov nabolje opisuje trenutnu situaciju moći: naš kralj se zabavlja. I onda kada gradi megalomanske „Beograde na vodi“; i kada podiže helikoptere koji ljude vode u smrt; i kada plovi na čamcu okružen desetinama novinara dok se oko njega građani dave u poplavama; i kada se spontano nađe na auto-putu i juri otmičare; i kada vadi decu iz snega… Sve je zabava – ta prostačka predstava, taj rijaliti! Oni su Kardašijanovi našeg društva i naših života! Sa sve povremenim vađenjem iz rukava bauka Miroslava Miškovića koji kruži Srbijom.

.

Kao nekada „bauk komunizma“?

.

Baš tako. Sve bi čak moglo biti i podnošljivo – promenite kanal, šta možete – da ta stalna želja za što većom gledanošću ne počinje da uzima živote. E, onda je vreme da neko tom petparačkom političkom rijalitiju, koji se, budući da je bez sadržaja i suštine, hrani skandalima, jednom konačno kaže „dosta“. Eto, to je ibijevština o kojoj sam već govorio… Znate, kada je radikalni omladinac Aleksandar Vučić sa svojim tadašnjim idolom Vojislavom Šešeljem pokušao da iz Kuće cveća izbaci Josipa Broza Tita, to smo, umesto kao njihovu želju da jednoga dana sami legnu na to mesto, čitali kao jednu i nizu nakaradnih političkih opcija. Ljudi koji su se na taj način ponašali devedesetih sada polažu cveće na mesto gde je ubijen Zoran Ðinđić; govore o socijalnoj pravdi, o komunizmu, pomirenju, o antifašizmu… Iako u svojim džepovima i dalje skrivaju kame. Da se ne događa nama, sve bi verovatno bilo mnogo zanimljivije.

.

Kada ste zapravo postali tako ogorčeni? Ili mi se učinilo?

.
Kada?! Ma koliko se inače trudio, čovek naprosto ne može biti srećan u društvu koje je kolektivno nesrećno. Tu ne pomaže lični uspeh, lični trijumf… Okruženi smo nezadovoljnim ljudima, nesrećom, sirotinjom, raspadom svih vrednosti… Pre nekoliko godina u Ateljeu 212 smo, zahvaljujući predstavi „Zoran Ðinđić“ Olivera Frljića, dobili pakao ne samo od onih od kojih smo ga i očekivali – krugova bliskih crkvi ili nacionalnoj desnici – nego i od nekada najbližih saradnika Zorana Ðinđića, ljudi koji su veleizdali sve ono što je taj čovek predstavljao. Opšta osuda Frljićeve predstave dokaz je raspada srpskog društva o kome sam govorio, a koje nije spremno na bilo kakvo suočavanje sa vlastitom odgovornošću za počinjeno. Pokušavajući to da ispravim – iako, kažem, u tu vrstu „ispravki“ više ni sam ne verujem – pozorištem nastavljam da se bavim iz na neki način čisto sebičnih razloga.

.
Kojih?

.

Jedini motiv mog intenzivnog pozorišnog rada jeste odbacivanje bilo kakve vrste nelagode ili lične sramote kada se ujutro pogledam u ogledalo i zapitam ko sam kao čovek ili šta je trebalo da uradim, a nisam.

.

Da li zbog takvog stava, zbog te vrste angažovanosti, neki pozorišni kritičari o vašim predstavama znaju da kažu da su zapravo puki politički pamfleti?

.

Takozvana čista umetnost na koju se ti ljudi pozivaju dovela je do toga da je publika proterana iz teatara, a pozorišni život uništen. Skrivajući se iza teze o čistunstvu, svi su se odjednom našli u nekakvim sigurnim zabranima iz kojih radije biraju da ćute, da ne kažu bilo šta ako baš ne moraju. Umesto glasnosti, odabrali su lažni larpurlartizam, i to u društvu koje ubrzano propada. Kada pogledate jalovi kulturni i pozorišni život ove zemlje, prestrašenu elitu, jadnu i uništenu opoziciju, strahotu od političke pozicije, jasno vam je da taj tužni presek svih dijagonala daje isto – ogromnu nulu, poraz celokupnog društva. Uprkos kritikama koje navodite, uprkos ogorčenosti koju primećujete, ja, eto, donekle i dalje verujem da postoje istorijski trenuci kada pozorište mora da govori na sav glas. Ta glasnost je naprosto naša obaveza.

.

Kako je raditi u zemljama regiona? Lakše ili…

.

Manje-više isto. Verujem da angažman nije determinisan mestom u kome živite. Tim pre što su moja ideološka matrica, nešto sa čim se najradije identifikujem, učesnici Španskog građanskog rata; ta proleterska internacionala koja se, bez obzira na to kojoj naciji pripadala, borila za uspeh velike civilizacijske ideje. Kada pogledate iz kojih su sve zemalja u Španiju stizali ljudi koji su u tom ratu i poginuli, dobijate najbolju sliku neverovatno hrabre i moralno snažne mlade pameti čovečanstva tog vremena. Tadašnji praški student, kasnije i veliki Titov ambasador Ivo Vejvoda, koji se, kao i mnogi Jugosloveni, tridesetih godina prošloga veka priključio Internacionalnim brigadama, svedočio je kako su u Albeseteu, tog njegovog prvog jutra, u trpezariji za doručkom svi borci u jednom momentu skočili na noge i „uzdignutih pesnica“ na pedeset jezika počeli da pevaju „Internacionalu“. Neverovatna scena! Iako, naravno, niko normalan ne želi da bilo čija deca više ikada odu u neki od besmislenih ratova, ponekada pomislim kako bi u današnjem svetu možda ipak bilo dobro imati neku veliku i snažnu ideju za koju bi vredelo poginuti. Mlade generacije odavno ne znaju za bilo šta slično; najmanje za onu univerzalnu i veličanstvenu ideju kakva je ideja antifašizma i solidarnosti među narodima. U tom smislu, kada god razmišljam o svom angažmanu pozorištu koje nije vezano za jedno društvo ili jednu državu, uvek mi je u glavi ta internacionalna zajednica slobodnih ljudi, nepotkupljivih, hrabrih i spremnih na sve. Na taj način gledam na pozorište, na život, na svet.

.

Kokan Mladenović, intervju Newsweek