Žikica Simić psiholog, publicista i radio voditelj kultnih emisija “Tajanstveni voz” (Studio B) i “Dole na uglu” (B92) dobitnik je nagrade “Tanja Petrović” za izuzetan doprinos afirmaciji kulture i umetnosti za 2014. godinu. Posle 30 godina angažmana u afirmaciji rokenrol muzike ovo je prvo zvanično priznanje kao verifikacija njegovog rada, dok sa druge strane, potpuno bizarno – Žikicinim emisijama uz koje su stasavale generacije preti gašenje.

.

– To je možda i znak da treba da se povučem jer obično nagrade dođu na kraju – kaže kroz osmeh Žikica Simić na početku razgovora za “Blic TV magazin”. Nikada nisam dobio ni jednu nagradu i zato sam citirao Radomira Mihailovića Točka koji kada je primao nagradu za “Vizantijsko plavo” rekao: “Ne znam šta da kažem, nikada nisam dobio nikakvu nagradu”. Tako sam i ja bio zatečen tom situacijom baš u ovo neko vreme kada tim mojim emisijama ustvari preti neka budućnost da se više i ne emituju. Tako da mi je ta nagrada baš iznenađenje.

Plašite li se za sudbinu vaših emisija na radiju?

.
– Ja sam malo ambivalentan što se toga tiče i ne plašim se čak i ako ih ukinu jer radio se transformiše kako vlasnički tako i strukturalno i mislim da format radijske emisije bar kad su u pitanju komercijalne radio stanice polako nestaje. To se sve sada pretvara u kontinuirano emitovanje muzike sa pojedinačnim prekidima za vesti. Ja prihvatam ovo vreme, običaji se menjaju i šta sam radio – radio sam, trideset godina je trajalo. Malo sam se umorio od mikrofona i reči su počele da me napuštaju, počinjem da osećam neki zamor pa mi u tom kontekstu to nije ništa strašno. Muzika će i dalje da ostane kao moja velika ljubav. I najveće radijske emisije su trajale jedan određeni vremenski period, sve ima neki svoj kraj.

.
Kako može da se pomogne da ipak nastavite svoju misiju?

.
– Ja sam nagovestio na svom fejsbuku mogućnost da će te emisije da nestanu i onda se napravila neka frka, što mi ne odgovara. U principu ne volim nikakve frke oko sebe, pa ni te vrste kada su svi hteli nešto da kažu, da mi pomognu. A najviše mi smeta što su ljudi pokušali da to ispolitizuju, jer mislim da tu nema nikakve politike. Jednostavno tako stoje stvari, tok događaja je takav i ja ga prihvatam rekao bih sa nekom ravnodušnošću.

Smatrate li da je takav tok stvari u skladu sa statusom koji danas ima, odnosno nema, rokenrol?

.
– Rokenrol je krajem šezdesetih godina prošlog veka bio na vrhuncu i tada je zaista imao jednu relevantnost koja je neponovljiva. Mislim da se vrlo retko dešava da neka umetnička forma bude toliko važna u određenom periodu, kao što je rokenrol bio važan tada. Kasnije on sve više gubi na važnosti i postaje proizvod, a sa ekspanzijom novih medija postaje sasvim nešto drugo, menja i svoju prirodu. Ja sam ostao fiksiran za to vreme kad je rok bio jako važan i mislim da danas i treba da ostane na margini.

.

.
Sve ove godine ste paralelno radili i kao psiholog u zatvorskoj bolnici. Jeste li upućivali pacijente u svet rokenrola?

.
– Nisam ih upućivao na rokenrol. Postoji ta muzikoterapija, ali ja se time nisam bavio. Meni je taj posao u tim posebnim okolnostima pomogao da razumem rokenrol na jedan suštestveniji, bolji način. Bukvalno što su glavni junaci rok pesama i filmova koje volim zapravo ljudi koje sam upoznavao kao svoje klijente, da ne kažem pacijente i onda mi je to bilo pogodno da uočim kako se neke životne sudbine sa kojima sam se susretao i koje su zaista surove i teške  elaboriraju, kako se pretvaraju u neke sjajne pesme i filmove. Taj posao sa tom vrstom klijentela mi je to omogućio.

Ne čini li vam se da je stvarnost ipak surovija od tema iz pesama?

.
– Naravno, stvarnost je drugačija i surovija. U pesmama je sve romatizovano, ulepšano i upravo zahvaljujući tome možete da vidite kako se odvija taj umetnički proces u glavama velikih rok muzičara. Put od strašne stvarnosti do lepog umetničkog proizvoda. Kada čujete pesmu Henka Vilijamsa “Lost highway” u kojoj peva kako je skitnica koji živi sam, kako je bio u zatvoru i to sve fenomenalno zvuči kad slušate, ali kad sve to vidite u životu, shvatite da to nije tako lepo.

Ima li danas dovoljno koncerata po vašem ukusu?

.
– Ja nisam ljubitelj tog stadionskog roka i nekih iživljavanja, ali volim da idem na koncerte i tamo se dobro se osećam. Na žalost, mislim da nema mnogo dobrih koncerata kod nas, ali vidim da je za ovo proleće najavljena neverovatna ponuda. Voleo bih i da odem na koncert Vana Morisona u Beču u junu, on je jedan od mojih rokerskih heroja i zbog njegovih pesama sam zavoleo tu muziku. Na žalost, sve je to mnogo skupo, a mislim da je apsolutno nemoguće da ga neko dovede u Beograd. Sad skoro sam bio na koncertu Dr. Džona u Ljubljani i bilo je fenomenalno. “Artan Lili” sam gledao u “Božidarcu” i bila je tolika gužva da nije moglo da se uđe, bio sam u bioskopu “Zvezda” na koncertu benda “Crvi” koji mi se takođe dopao, i naravno, redovno gledam ove domaće “amerikana” bendove.

Žikica Simić, Svemu dođe kraj pa i mojim emisijama