Fitilj nam je postao predugačak, jer kako drugačije razumeti torturu gomile novinara koji pišu po naređenju i ulizički, što je po difoltu strašno dosadno. Dnevne novine „čitam“ tako što okrećem jedan list za drugim bez zadržavanja. Stignem do kraja i pravac kanta za đubre. Ponekad zastanem, zgražajući se nad otrovnim sadržajem u glavnim dnevnim listovima, kao da ih lično Mladić i Putin uređuju. Sem otrovne propagande o velikom Putinu i „duplim aršinima“ koji se nad Srbima primenjuju, sve što javnost interesuje obavijeno je dubokim velom tajne. Sve što hoćemo da znamo redovno završi kod javnog tužioca koji se zove Miljko Radisavljević. A on ne sme da istražuje nijedan politički osetljiv slučaj bez dozvole sa najvišeg mesta. Kad se unapred odredi da istrage zapravo neće biti, onda je tu Miljko da zamajava i zataška stvar.

Tako je kod njega stigao nesrećan slučaj pada vojnog helikoptera, kada je stradalo sedam osoba. Stigao mu je taj slučaj, ali on nema kapacitet da se njime bavi, jer je njegova uloga, kao i misteriozne Zagorke Dolovec (ona je republički tužilac), već odavno uništena političkim orgijanjem. On je tužilac koji ne sme da postavi pitanje ni Gašiću, ni Lončaru, a Vučiču, ma hajte molim vas. Niti mu tako nešto pada na pamet. Obaška što se o tome ko je i po kojoj proceduri izdao komandu da se angažuje vojni helikopter sve znalo i bez Miljka. Premijer je preuzeo odgovornost rekavši smenite mene, jer je znao da njega niko ne sme ništa da pita i poziva na odgovornost. Tako je čitava stvar stigla do spasonosnog Miljka Radisavljevića, tamo gde će istina biti zakopana da se više nikada ne pronađe. To je postala uobičajena „procedura“. Kad ne znaš šta ćeš, zakopaj stvar u najdublju jamu u kojoj će istina zauvek ostati. Miljko je naša crna kutija koja nikada neće biti preslušana. On taj predmet nije ni dobio; on je samo navodno u njegovim rukama i tobože se on čeka, zato što se nikada neće dočekati.

Svom srećom, proradio je sistem koji funkcioniše u svim autoritarnim režimima. Svi znaju sve, iako se tajne strogo čuvaju. Što ih više čuvaju, sve se više znaju! U Rusiji ubijen Nemcov, brzopotezno je odigrano hvatanje lažnih ubica, ali svi znaju ko ga je ubio. Taj paradoks autokratija sve je prisutniji u Srbiji. Dok Putin uspeva da izmisli priču i uhvati „ubice“ dok kažeš keks, Srbija je mala i po tome što za takve poslove nije sposobna. Naša BIA je tek praunuče KGB-a. Vlast ne ume da izmisli priču o helikopteru, pa je emigrirala u crnu rupu kod Miljka Radisavljevića. Dok on ne istraži slučaj, ni mukajet. Čak ni Predsednik države ne sme usta da otvori, iako je on komandant Vojske Srbije i po službenoj dužnosti mora tačno znati šta se dogodilo s vojnim helikopterom. Do juče je protivzakonito naređivao tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću da ne kopa po Srbiji, a sad iako zna i treba da zna, to krije od javnosti, dok mu ne odobri Miljko Radisavljević! A svi znamo da je on samo grobar istine. Kad on dobije zadatak da istinu zakopa, nema joj pomoći. Eh, kad bi on bio nadležan i za štrajk prosvetnih radnika, gde bi Verbiću bio kraj. Al’ ne može sve kod Miljka.

Kada ne može da se otvori nijedna tema kao ova, kada nema debate ni o čemu, kada se sve važno od javnosti skriva, strašno se brzo dozvoljene teme od ponavljanja izližu. Čak se izlizalo sve što je u vezi sa EU, pa njihovi činovnici deluju kao neki teški gnjavatori koji dolaze ovde samo zbog svojih velikih plata. O domaćim temama da i ne govorim. Koga više briga za rekonstrukciju vlade i da l’ o tome iko normalan više čita, koga briga šta priča i koga grdi Zorana Mihajlović, koga briga da li će Dačić ostati u vladi i ko će biti potpredsednici u njegvoj stranci, i koga briga što neko preti Vučiću likvidacijom. I to je postala sasvim normalna stvar. Toliko je Vučić veliki i značajan čovek i toliko se svim „moćnicima“ zamerio, da nema ko neće da ga likvidira. Nije više samo Mišković, pridružio mu se ni manje ni više nego Apis i njegova Crna ruka! Da se malo osveži stvar. U srećnim zemljama nije normalno da se neprekidno priprema likvidacija najvišeg organa vlasti, a kod nas je to svakodnevna zabava uz jutarnju kaficu. Sam Apis je iz groba ustao da juri Vučića i nas malo zabavi! Da bi stvar dobila na ozbiljnosti, policija kaže kako je po tom pitanju udružila snage s austrijskom policijom, a to nije prvi put, da s njom pojačava stvar.

Ali ima i jedna ozbiljna stvar koja se tu namestila. S likvidacijom se namerno meša rušenje, kao da je to jedna te ista stvar. Evo, u Francuskoj su se svi politički faktori digli da ruše Olanda, u Britaniji takođe, svi se spremaju da ruše Kamerona. Republikanci u SAD ne rade ništa drugo već skoro osam godina nego ruše Obamu. E kod nas nije tako. Jedan ima da vlada večno, nema on da se ruši! Zato se stalno likvidira, da ne bi bio srušen! Pošto smo videli kako stoji stvar s likvidacijama, da vidimo kako stvar stoji s rušenjem.

Dovoljno je da se okupi stotinak ljudi, eto ti rušenja. Odmah određeni bataljoni (dobro plaćeni i uhranjeni) kreću u dejstvo da se i sama pomisao da više nemamo Vučića na vlasti uguši u korenu. Imala sam prilike i sama da se uverim u to. Pošto sam tako formatirana da podržavam skupove protiv vlasti, otišla sam na skup na koji je pozvala nevladina organizacija Podrži i odbrani. Nas nekoliko se zainatilo da dođemo, i gle, iako su mnogi obećali da će sigurno doći, skupila se mala grupa ljudi, baš i nije za neku pohvalu. Neki od organizatora su pokušali da drže govor, ali nije bilo ozvučenja, i sve se pretvorilo u to da smo malo stajali pored nekih transparenata, i brzo se razišli.

Za mene je taj skup bio šušanj miša u rupi, ali vlast kao da je čula urlanje divljh zveri. Od jutra je Vučićević urlao s TV Pinka, o neprijateljima vlasti, plaćenicima i izdajnicima koji se tog dana okupljaju da ruše vlast. Studio B, tj. Studio Bot je objavio sramnu „reportažu“ o tom događaju, koristeći botove, tj. članove SNS-a, koji su izigravali slučajne prolaznike. Taj događaj sa botovima-prolaznicima je već opisan ovde, a Marko Somborac je nacrtao kako prolaznici-botovi, umesto famoznog sendviča jedu čitavu veknu.

Kad sam videla koju frku je Vučić naredio zbog ovog anonimnog i malog skupa, pomislila sam, eh da nas je bila samo koja stotina više i pod zastavom opozicije, pa to bi bilo ni manje ni više nego državni udar. Pomislih, pa ovo je lakše nego što izgleda! Jeste, ali je prevencija zastrašujuća. Prisetimo se samo Miljka. U to se najviše ulaže, više nego ikad, otuda one igranke o likvidaciji i rušenju. Otuda same tajne i crne kutije, mada one imaju i drugu namenu. Nemoj slučajno da vam nešto padne na pamet! A slučajno uvek nekome nešto padne na pamet. Od toga odbrane nema.

Vesna Pesic, Prevencija radi punom parom, Peščanik.net, 29.03.2015.