Koliko su te stvari „koje nisu spomenute” uticale na vaš stav prema stvarnosti, prema umetnosti?

Umetnost je jedino što stvarno razumem, kao izraz ljudske duše. Mada i ponašanje životinja razumem kao i umetnost. Kad se pogledam s nekim psom na ulici, kad se malo gledamo i posle odemo, osećam kao da sam pročitao neko književno delo. Često od tog psa dobijem mnogo više nego od neke knjige. Ova situacija govori mi nešto što me pomera, ponekad. Iako se bavim rečima, razumem da su reči ograničavajuće, i u nekoj meri, često vode ka nesporazumima. Voleo bih da naučim da sviram. A pošto to stvarno želim, onda ću i naučiti. Imam električnu gitaru, pojačalo i slušalice.

U kolumnama pišete: „Ako se plašiš da izgubiš posao, daj otkaz, ako se bojiš batina – potuci se.” Ali, većina se plaši poslodavca, banke, vesti, straha samog. Smeta li vam to?

Smeta mi kada se plašim. Plašim se ponekad, i to hoću da ukinem. U velikoj meri i jesam prevazišao strah, ipak, još malo mi je ostalo. Prilično sam miran po tim pitanjima. Drugim ljudima želim da prestanu da se plaše u potpunosti, kao što to želim i sebi. Ipak, drugi mi često smetaju, ali to je moj problem. To znači da nisam sve lepo razumeo, kao što i nisam. Ali trudim se.

Pored pisanja, radili ste i druge različite poslove. Da li je savet –pusti da se stvari dese, iz romanesknog „Priručnika za rukovanje samim sobom” deo i vašeg životnog puta?

Jeste. Nema šta drugo da se radi, nego da se pusti. Ne može čovek ništa da drži, ako to nije predviđeno za držanje. Radio sam različite poslove, jer sam se rodio i odrastao i živim u ovom svetu koji traži da se imaju prihodi. Ja sam samo pokušavao da ih ostvarim. Neke sam poslove voleo više, neke manje, dok nisam naučio da treba da radim ono što volim, uporno, najbolje što mogu, a da će prihodi doći kao prirodna posledica, kad su već neophodni. Čovek samo može da se uskladi sa svemirom, i da bude dobar prema sebi i prema drugima, a sve drugo su svemirska posla. I to, naravno, nisam ja smislio, to su rekli, napisali, naslikali ili odsvirali mnogi pametni ljudi, na različite načine. Mnogo puta sam čuo ovu ideju mislim da sam je konačno i usvojio.

Uporno posmatrate Beograd, njegovu svakodnevicu i ljude. Šta je to što vas u ovom gradu iznova fascinira?

Uporno živim u Beogradu, i uporno ga i posmatram. Da živim u nekom drugom gradu, ili u šumi, isto bih posmatrao. Zanima me okruženje, pa ga posmatram i opisujem, samom sebi, i drugima. Takav sam, dok ne napišem, ne znam šta sam video, niti šta mislim o tome. I to sam negde čuo, ili pročitao, ali sam se pronašao u tome, pa vam zato tako kažem.

Beograd se menja, mada se meni ne sviđa u kom smeru to ide. Kada izađem iz sigurnog kruga svog izabranog okruženja, osećam se kao stranac u ovom gradu. Ali, kao i uvek, većina je ta koja se pita. Odnosno, oni koji utiču na većinu. Osim na sebi, moramo da radimo i na većini, na načine koji su meni u velikoj meri nepoznati.

Ivan Tokin, razgovor