Yanis Varoufakis, Smirite strasti

U Nemačkoj je nedavno prikazan video u kojem ja, pre nego što sam postao ministar finansija Grčke, pokazujem srednji prst Nemačkoj. Reakcija koje je usledila je pokazala potencijalne strašne posledice ovog navodnog gesta, posebno u ovim burnim vremenima. Zaista, tako nešto se ne bi dogodilo pre finansijske krize 2008, koja je razotkrila sve mane evropske monetarne unije, okrenuvši ove zemlje jedne protiv drugih.Yanis Varoufakis, Smirite Strasti

U Nemačkoj je nedavno prikazan video u kojem ja, pre nego što sam postao ministar finansija Grčke, pokazujem srednji prst Nemačkoj. Reakcija koje je usledila je pokazala potencijalne strašne posledice ovog navodnog gesta, posebno u ovim burnim vremenima. Zaista, tako nešto se ne bi dogodilo pre finansijske krize 2008, koja je razotkrila sve mane evropske monetarne unije, okrenuvši ove zemlje jedne protiv drugih.

Kada grčka vlada početkom 2010. više nije mogla da otplaćuje dugove prema francuskim, nemačkim i grčkim bankama, bio sam protiv njenog pokušaja da dobije ogromni novi zajam od evropskih poreskih obveznika kako bi otplatila dugove. I to iz tri razloga.

Prvo, novi zajam nije služio spasavanju Grčke već je bio cinično prebacivanje gubitaka privatnih banaka na teret najranjivijih građana Grčke. Koliko evropskih poreskih obveznika koji su finansirali ove zajmove zna da je više od 90% od 240 milijardi evra koje je Grčka pozajmila otišlo finansijskim institucijama, umesto grčkoj državi i njenim građanima?

Drugo, budući da Grčka nije u stanju da otplati postojeće zajmove, bilo je sasvim jasno da će politka štednje uslovljena „programima pomoći“ razoriti grčki BDP i učiniti javni dug neodrživim. A kada grčki građani više ne budu mogli da otplaćuju svoj ogromni dug, onda će nemački i evropski poreski obveznici ponovo morati da uskoče i pomognu. (Bogati Grci su, naravno, svoj novac već prebacili u finansijske centre poput Frankfurta i Londona).

I treće, obmanjivati ljude i parlamente predstavljajući spasavanje banaka kao čin „solidarnosti“, istovremeno ne učinivši ništa za građane Grčke uz povećani pritisak na građane Nemačke – neizbežno je vodilo ka ugrožavanju kohezije evrozone. Nemci su se okrenuli protiv Grka, Grci protiv Nemaca, a dok su se i druge zemlje suočavale sa ekonomskim teškoćama, Evropa se okrenula protiv sebe.

Činjenica je da Grčka nije imala pravo da pozajmljuje novac od nemačkih ili drugih evropskih poreskih obveznika u trenutku kada je njen javni dug bio neodrživ. Pre nego što se odlučila da uzme kredite, trebalo je da pokrene proces restrukturiranja duga i proglasi delimični bankrot na dug prema poveriocima iz privatnog sektora. Ali tada nije prihvaćen ovaj „radikalan“ argument.

Isto tako, trebalo je da evropski građani zahtevaju da njihove vlade odbiju svaki predlog kojim bi se privatni gubici prebacili na njihov teret. To međutim nisu učinili, tako da je uskoro otpočeo program pomoći Grčkoj sa svim pratećim posledicama.

Rezultat je bio najveći novcem poreskih obveznika finansiran zajam u istoriji, uz uslov da Grčka uvede strogu politiku štednje zbog koje su njeni građani izgubili četvrtinu svojih prihoda, čime je otplata privatnog i javnog duga postala nemoguća. Humanitarna kriza koja je usledila i koja još uvek traje dobila je tragične razmere.

Pet godina posle prvog programa pomoći, Grčka je i dalje u krizi. Netrpeljivost među Evropljanima je na vrhuncu, dok su Grci i Nemci potonuli u međusobne optužbe i otvorene sukobe.

Otrovna igra optuživanja od koristi je samo neprijateljima Evrope i mora da prestane. Samo tada Grčka, uz podršku evropskih partnera koji zagovaraju ideju ekonomskog oporavka, može da usmeri sve svoje snage na sprovođenje delotvornih reformi i politike podsticanja rasta. Ovo je ključno kako bi Grčka ponovo mogla da otplaćuje svoje dugove i ispuni obaveze prema svojim građanima.

U praksi to znači da sporazum od 20. februara sa evrogrupom o četvoromesečnom odlaganju otplate dugova pruža izuzetnu priliku za napredak. Baš kao što su to predložili grčki lideri na neformalnom sastanku u Briselu prošle nedelje, sporazum bi trebalo primeniti odmah.

Dugoročno posmatrano, evropski lideri treba da rade zajedno da bi reformisali monetarnu uniju, koja bi onda promovisala zajednički napredak, umesto raspirivanja nezadovoljstva. Zastrašujući zadatak. Ali uz zajednički rad i poneki gest dobre volje sve je moguće.

Tekst je originalno objavljen na Project Syndicate. Ovo je dopunjena verzija preneta sayanisvaroufakis.eu.

Social Europe, 25.03.2015.

Fitilj nam je postao predugačak, jer kako drugačije razumeti torturu gomile novinara koji pišu po naređenju i ulizički, što je po difoltu strašno dosadno. Dnevne novine „čitam“ tako što okrećem jedan list za drugim bez zadržavanja. Stignem do kraja i pravac kanta za đubre. Ponekad zastanem, zgražajući se nad otrovnim sadržajem u glavnim dnevnim listovima, kao da ih lično Mladić i Putin uređuju. Sem otrovne propagande o velikom Putinu i „duplim aršinima“ koji se nad Srbima primenjuju, sve što javnost interesuje obavijeno je dubokim velom tajne. Sve što hoćemo da znamo redovno završi kod javnog tužioca koji se zove Miljko Radisavljević. A on ne sme da istražuje nijedan politički osetljiv slučaj bez dozvole sa najvišeg mesta. Kad se unapred odredi da istrage zapravo neće biti, onda je tu Miljko da zamajava i zataška stvar.

Tako je kod njega stigao nesrećan slučaj pada vojnog helikoptera, kada je stradalo sedam osoba. Stigao mu je taj slučaj, ali on nema kapacitet da se njime bavi, jer je njegova uloga, kao i misteriozne Zagorke Dolovec (ona je republički tužilac), već odavno uništena političkim orgijanjem. On je tužilac koji ne sme da postavi pitanje ni Gašiću, ni Lončaru, a Vučiču, ma hajte molim vas. Niti mu tako nešto pada na pamet. Obaška što se o tome ko je i po kojoj proceduri izdao komandu da se angažuje vojni helikopter sve znalo i bez Miljka. Premijer je preuzeo odgovornost rekavši smenite mene, jer je znao da njega niko ne sme ništa da pita i poziva na odgovornost. Tako je čitava stvar stigla do spasonosnog Miljka Radisavljevića, tamo gde će istina biti zakopana da se više nikada ne pronađe. To je postala uobičajena „procedura“. Kad ne znaš šta ćeš, zakopaj stvar u najdublju jamu u kojoj će istina zauvek ostati. Miljko je naša crna kutija koja nikada neće biti preslušana. On taj predmet nije ni dobio; on je samo navodno u njegovim rukama i tobože se on čeka, zato što se nikada neće dočekati.

Svom srećom, proradio je sistem koji funkcioniše u svim autoritarnim režimima. Svi znaju sve, iako se tajne strogo čuvaju. Što ih više čuvaju, sve se više znaju! U Rusiji ubijen Nemcov, brzopotezno je odigrano hvatanje lažnih ubica, ali svi znaju ko ga je ubio. Taj paradoks autokratija sve je prisutniji u Srbiji. Dok Putin uspeva da izmisli priču i uhvati „ubice“ dok kažeš keks, Srbija je mala i po tome što za takve poslove nije sposobna. Naša BIA je tek praunuče KGB-a. Vlast ne ume da izmisli priču o helikopteru, pa je emigrirala u crnu rupu kod Miljka Radisavljevića. Dok on ne istraži slučaj, ni mukajet. Čak ni Predsednik države ne sme usta da otvori, iako je on komandant Vojske Srbije i po službenoj dužnosti mora tačno znati šta se dogodilo s vojnim helikopterom. Do juče je protivzakonito naređivao tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću da ne kopa po Srbiji, a sad iako zna i treba da zna, to krije od javnosti, dok mu ne odobri Miljko Radisavljević! A svi znamo da je on samo grobar istine. Kad on dobije zadatak da istinu zakopa, nema joj pomoći. Eh, kad bi on bio nadležan i za štrajk prosvetnih radnika, gde bi Verbiću bio kraj. Al’ ne može sve kod Miljka.

Kada ne može da se otvori nijedna tema kao ova, kada nema debate ni o čemu, kada se sve važno od javnosti skriva, strašno se brzo dozvoljene teme od ponavljanja izližu. Čak se izlizalo sve što je u vezi sa EU, pa njihovi činovnici deluju kao neki teški gnjavatori koji dolaze ovde samo zbog svojih velikih plata. O domaćim temama da i ne govorim. Koga više briga za rekonstrukciju vlade i da l’ o tome iko normalan više čita, koga briga šta priča i koga grdi Zorana Mihajlović, koga briga da li će Dačić ostati u vladi i ko će biti potpredsednici u njegvoj stranci, i koga briga što neko preti Vučiću likvidacijom. I to je postala sasvim normalna stvar. Toliko je Vučić veliki i značajan čovek i toliko se svim „moćnicima“ zamerio, da nema ko neće da ga likvidira. Nije više samo Mišković, pridružio mu se ni manje ni više nego Apis i njegova Crna ruka! Da se malo osveži stvar. U srećnim zemljama nije normalno da se neprekidno priprema likvidacija najvišeg organa vlasti, a kod nas je to svakodnevna zabava uz jutarnju kaficu. Sam Apis je iz groba ustao da juri Vučića i nas malo zabavi! Da bi stvar dobila na ozbiljnosti, policija kaže kako je po tom pitanju udružila snage s austrijskom policijom, a to nije prvi put, da s njom pojačava stvar.

Ali ima i jedna ozbiljna stvar koja se tu namestila. S likvidacijom se namerno meša rušenje, kao da je to jedna te ista stvar. Evo, u Francuskoj su se svi politički faktori digli da ruše Olanda, u Britaniji takođe, svi se spremaju da ruše Kamerona. Republikanci u SAD ne rade ništa drugo već skoro osam godina nego ruše Obamu. E kod nas nije tako. Jedan ima da vlada večno, nema on da se ruši! Zato se stalno likvidira, da ne bi bio srušen! Pošto smo videli kako stoji stvar s likvidacijama, da vidimo kako stvar stoji s rušenjem.

Dovoljno je da se okupi stotinak ljudi, eto ti rušenja. Odmah određeni bataljoni (dobro plaćeni i uhranjeni) kreću u dejstvo da se i sama pomisao da više nemamo Vučića na vlasti uguši u korenu. Imala sam prilike i sama da se uverim u to. Pošto sam tako formatirana da podržavam skupove protiv vlasti, otišla sam na skup na koji je pozvala nevladina organizacija Podrži i odbrani. Nas nekoliko se zainatilo da dođemo, i gle, iako su mnogi obećali da će sigurno doći, skupila se mala grupa ljudi, baš i nije za neku pohvalu. Neki od organizatora su pokušali da drže govor, ali nije bilo ozvučenja, i sve se pretvorilo u to da smo malo stajali pored nekih transparenata, i brzo se razišli.

Za mene je taj skup bio šušanj miša u rupi, ali vlast kao da je čula urlanje divljh zveri. Od jutra je Vučićević urlao s TV Pinka, o neprijateljima vlasti, plaćenicima i izdajnicima koji se tog dana okupljaju da ruše vlast. Studio B, tj. Studio Bot je objavio sramnu „reportažu“ o tom događaju, koristeći botove, tj. članove SNS-a, koji su izigravali slučajne prolaznike. Taj događaj sa botovima-prolaznicima je već opisan ovde, a Marko Somborac je nacrtao kako prolaznici-botovi, umesto famoznog sendviča jedu čitavu veknu.

Kad sam videla koju frku je Vučić naredio zbog ovog anonimnog i malog skupa, pomislila sam, eh da nas je bila samo koja stotina više i pod zastavom opozicije, pa to bi bilo ni manje ni više nego državni udar. Pomislih, pa ovo je lakše nego što izgleda! Jeste, ali je prevencija zastrašujuća. Prisetimo se samo Miljka. U to se najviše ulaže, više nego ikad, otuda one igranke o likvidaciji i rušenju. Otuda same tajne i crne kutije, mada one imaju i drugu namenu. Nemoj slučajno da vam nešto padne na pamet! A slučajno uvek nekome nešto padne na pamet. Od toga odbrane nema.

Vesna Pesic, Prevencija radi punom parom, Peščanik.net, 29.03.2015.

I would never die for my beliefs because I might be wrong.

Bertrand Russell

Još jednom, mrak tiho i detinjasto pahulja dan. Kroz prozore umobolnice dopire nerazmrsivo mrmljanje bolesnika iz parka, pacijenti, sabesednici u ćutanju, gutaju avgustovski vazduh iz predvečerja, senki raščerečenih po stazama parka.

Vidim sva svoja lica iz godina. Čađ i beli slez.

Sleću u park stvorovi koji bi se mogli smatrati sadnicama, semenkama anđela i radosno nazdravljaju bolesnicima, čašicama punim svele, purpurne krvi i puževih senki.

Duša žari ovaj svet!

Povorke mojih baka prolaze ulicom pored bolnice u crnim mantilima, pokidanih dugmadi protiv uroka. Sluzav, sumporast trag vuče se za njima. Staze u parku su makova sačma, šum koraka mek je kao belance i čezne za kanonadom polena u predvečerja dalekih vožnji i dosada….

Mikailo Bodiroga, Roman s lulom

– Znamo li zašto nam odlaze najbolji? Zašto se ovde ne ceni znanje, najtalentovaniji se ismejavaju da su štreberi, i za njih se uglavnom nikada ne nađe mesta u važnim državnim institucijama. U razvijenom svetu znanje tretiraju kao prvoklasnu robu. Naši geniji, Tesla i Pupin su, nažalost, otišli da povećaju tehnološki potencijal Amerike. Jer, tamo oduvek postoje uslovi da genijalnost dođe do izražaja – kaže za „Blic“ profesor Miodrag Zec.

Najave iz Vlade idu u drugom pravcu. Najavljuje se uvoz stručnjaka koji će nam kroz „deliveri junit“ organizovati državu…

– To su međuresorne radne grupe koje imamo godinama. Najvažnije pitanje je ko su igrači, ko je taj ko treba da sprovede bilo kakvu ideju, jer bez kvalitetnog tima nema ni golova. Trener ništa ne može ako dođe u novi tim i shvati da mu centarfor ima jednu nogu kraću. Suština je u kompetentnoj i prosvećenoj administraciji koja može artikulisati društvene ciljeve u racionalne i sprovodive zakone. Besmisleno je da platiš i Fanđu ako mu daš da vozi „fiću“.

Hoćete da kažete da mi baš i nemamo kadrova?

– Obrazovanje je ovde apsolutno potcenjeno. Kako sačuvati, recimo, autoritet nastavnice matematike ako je ona tako plaćena da ne može ni zub da popravi, pa đaci teraju sa njom šegu da je krezuba. Ako se sa svih strana šalje poruka da učenje u Srbiji nije na glasu. S druge strane, imamo više magistara i doktora nauka nego novorođenih. Stvar će se promeniti jedino ako sto najboljih svršenih studenata iz svih oblasti svake godine bude čekalo radno mesto. Treba da posadimo društveno seme, ali da znamo tačno šta ćemo posaditi. Čemu školovati ljude ako najbolji odlaze, a na ključna mesta se primaju osobe sa sumnjivim kvalifikacijama.

Da li bi pristali da uđete u neki od „deliveri junita“?

– Oduvek sam bio zadovoljan svojim poslom. Za mene profesura nije samo zanimanje već i civilizacijska misija. Pristao bih da učestvujem u radu nekog tela ako bi se stvarno tražilo kritičko promišljanje. Primera radi, stalno se govori o potrebi za novim investicijama, a naš kapitalni problem je što je gro investicija promašen. Kada je reč o investicijama, ključno je u koje privredne grane investiraš. Da li u grane sa padajućim ili u grane sa rastućim prinosima. Ukoliko investiraš pogrešno, ušao si u pogrešan voz, i onda su ti sve stanice pogrešne. Ali, mislim da to vlastima nije potrebno. Oni zovu populizatore koji će ne dati predlog, već samo potvrditi ono što je već namera vlasti.

Srbija je uvek bila zemlja gastarbajtera…

– Imali smo mi od pedesetih godina industrijsku klasu koja je odlazila u razvijene zemlje da bi zaradila, ali i sa idejom da se u Srbiju vrate. I slali su svoje zarade kroz doznake, gradili su ovde ogromne kuće, sve s idejom da kao penzioneri žive u Srbiji kao grofovi. A šta se dogodilo? Danas ovde ne mogu sa tim penzijama ništa i uglavnom se vraćaju u zemlje gde su radili, jer tamo bar imaju bolju zdravstvenu zaštitu. Sada imamo intelektualnu elitu koja odlazi, ali bez namere da se ikada vrati. I država im često šalje poruke da i ne treba da se vrate. Eto, ministar prosvete je nedavno rekao da je bolje što su otišli. A, moglo bi se nešto naučiti od srpskog seljaka koji najbolji paradajz uvek ostavlja za sebe.

Osim ljudi, u Srbiji se baš ne zadržavaju ni ovde zarađene pare. Na svim smo listama koje broje firme u ofšor zonama, skrivene račune po stranim bankama?

– To je zato što nismo kao Engleska, gde kad zaradiš u 17. veku, možeš ostati bogat i u 21. veku. Suština nije u brzini, već u trajanju zarade. Kod nas sva bogatstva kratko traju i niko nema poverenja ni u državu ni u održivost bilo kog biznisa. Zato Srbin, Rus, Indus… sve pare koje zaradi nosi u Englesku. A, Englez koji zaradi pare bilo gde u svetu, zarađeno vraća kući, u Englesku. Na dugi rok, najbolji i najprodavaniji engleski proizvod su engleske institucije. Zbog njih se u Englesku sliva ljudski i finansijski kapital. Svi oni čuvaju svoje i vrlo agresivno primaju sve ono što je dobro iz sveta. Tako je u celom zapadnom društvu. I odliv školovanih ljudi iz Srbije za njih je odlična infuzija, dok nama krv lipti. Mi njima genetski materijal iz Matematičke gimnazije, a oni nama savetnike koji će nas naučiti da je potpuno prirodno da su oni bogati a mi siromašni. I vrlo će se potruditi da tako i ostane.

Možda to nepoverenje srpskih ljudi potiče iz činjenice da se ovde i ideologija i uslovi poslovanja često menjaju poslednjih decenija?

– Suština je to što ovde bogati ljudi svoju akumulaciju potroše na luksuz. Čini mi se da samo ovde vlasnici firmi otimaju od svojih firmi i pretaču taj kapital u lično bogatstvo. Svuda u svetu je suprotno. Vlasnici kompanija lično bogatstvo ulažu u sopstvene biznise. Uvek želimo nekog da prevarimo – poverioce, banke, državu… To je, između ostalog, zato što su ovde mnogi prepoznali matricu da najbolje prolaze oni koji ne plaćaju, jer smo mi 50 godina bili društvo raspodele gde su se svi dugovi u jednom momentu opraštali. Ako je isplativije kršiti zakon nego raditi regularno, onda to postaje trajna navika.

Dobili smo sporazum sa MMF, najavljuju se strukturne reforme. Mislite li da će one doneti zaista nešto novo?

– Mislim da smo, kao društvo, došli do tačke gde prestaje volja, a počinje prinuda. Mnogo vremena i ideja smo uzaludno utrošili. Dugo vremena smo kao ključno pitanje imali dilemu – da li su kod nas reforme željene ili iznuđene. A, svakako se nisu sprovodile. Došli smo do toga da ogromni dugovi moraju da se plate. A, kad uđeš u taj voz, nema silaska. Grčka nam je primer za to. Pitanje je da li smo sposobni da napravimo državu koja će biti mala, prosvećena i organizovana. Sada je ona bazirana na političkom, a ne na društvenom dogovoru. Tačnije, kod nas su isprepletane tri države. Jedna, koja promoviše stare ideje komunizma. Druga je zasnovana na političkom društvu i treća na evropskim vrednostima. Praktično, na ovom terenu, u naše ime, igraju tri tima. Nije ni čudo što onda postižemo autogolove. Ovde je sve haotično. Potrebna nam je jasna koncepcija ko šta treba da radi, a ne da se stalno pitamo koliko ko radi.

Miodrag Zec, intervju, Blic, 15. mart

Možda bi najbolji savet Demokratama u danima oko 12. marta bio da, umesto slikanja ispod Đinđićevog portreta, još jednom pročitaju šta je on govorio i pisao.

Pošto su, istorija nauke i tehnologije su nam svedok, žene i te kako sposobne za briljantne i vrhunske stvari, postavlja se pitanje: šta da je bilo drugačije? Da je ženama bilo dopušteno da pohađaju Platonovu Akademiju, da studiraju u 14., ili doktoriraju u 19. veku? Da se uopšte bave naučnim otkrićima i pronalascima, saznavanjem sveta? Umesto da danas živimo na kolonijama na Marsu sa apotekama na čijim policama je i lek za rak, čovečanstvo je polovini svoje populacije milenijumima uskraćivalo (i dalje uskraćuje) obrazovanje i jednak tretman. Hajde da su Džejms Braun, Miloš Biković i ostali u pravu: sve ovo odlično što imamo i gde se sjajno nalazimo danas, od Aristotela do Ajnštajna, plod je samo jedne polovine od naših ukupnih intelektualnih i moralnih kapaciteta kao ljudske vrste. Zato što smo drugu polovinu osudili ili proglasili podobnom jedino za masovnu proizvodnju nekih drugih plodova – ručkova, čistog veša i dečurlije. I pogleda, zagrljaja i poljubaca, naravno. Žene svojevremeno nisu doprinosile zato što im mi, muškarci, to nismo dozvolili. Ta sjajna antička Grčka je u svom odnosu prema ženama više ličila na današnju Islamsku državu nego na demokratiju. Dok žene i danas pitamo jedino kada će da se udaju, a ne o čemu razmišljaju. Zašto su se tako obukle, a ne šta studiraju. Od njih tražimo da pokažu slike dece, a ne šta znaju. Iako umeju da ufotkaju i samu DNK.

Veliki radnički štrajk u Masačusetsu od januara do marta 1912. godine bio je nazvan “Hleb i ruže”. Naime, sindikalistkinja Roza Snajderman je pored “hleba”, to jest ekonomske sigurnosti, za radnice tada simbolično tražila i “ruže”, što znači – dostojanstven život vredan življenja, a ne puko preživljavanje. Dakle, sve one fine dodatke poput obrazovanja, pristojnog mesta za život, jednake zarade, društvenog priznanja. U tome je simbolika ruža koje se poklanjaju i koje se danas olako i pametnjakovićki otpisuju kao kič. I zato, u ime svih nas koji smo prošle nedelje ženama poklonili cvet – ne dozvolimo da ikada više putevi do naučnih saznanja za žene budu trnoviti.

Aleksej Kišjuhas, Ruže i trnje, Danas

Nestvarno veče za mene, ovaj petak, 13. mart. Upoznao sam Nemanju Mitrovića, mog omiljenog pisca… pisca moje mladosti, i ne samo mladosti. Započeh saznavanje sveta u mojim srednjoškolskim danima čitanjem njegovih priča. Pred mojim zadivljenim očima Nemanja je objavljivao lepotu i lučio za mene nevidlji smisao stvari. Danas sam imao priliku da pričam sa njim. Gledao sam njegove slike na zidu. On divno slika. Delikatno, precizno i nestvarno.. kao što piše. Nikada nisam upoznao ni jednog pisca kog volim, ni Vladimira Pištala, ni Albaharija, ni Basaru, Slobodana Tišmu, ni Danojlića… samo Jakova Grobarova, jedne večeri, davno, slučajno, kratko.. a Nemanja je sada u razgovoru iznenada pomenuo Jakova Grobarova i rekao za njega da je izuzetan, da je poseban, i da su njegove pesme i priče neuporedive. Bilo je uzbudljivo da od njega čujem takvu potvrdu svoje ljubavi. Nemanja je za mene vrhovni arbitar svih stvari, posebno kad je reč o lepoti, moralu i… svemu ostalom. Postoje neki ljudi, nije ih puno, od kojih ako čujem da drže suprotno od mog tvrdog stava, moram da započnem premišljanje svog uverenja odmah, makar me to prethodno neupitno držalo 20 godina… moje poštovanje prema njegovoj poetici je na nivou ljubavi prema Vendersu ili Trifou, a za mene nema više od toga. Nemanja Mitrović i Vladimir Pištalo su početkom osamdesetih započeli stvaranje Beogradske manufakture snova, to je bio Novi talas beogradske književnosti. Bio je manje poznat ali više vredan od slavnog muzičkog Novog talasa. Besprekorna lepota rečenica, reči složene kao klavirske dirke. Slavni dani pričanja priča u Beogradu. I oni su nastavili da pišu i da stvaraju svoje čudesne svetove.. sve do danas. Nemanja Mitrović ima već 28 knjiga. Večeras me je upoznao sa svojim drugarima, bili su mu došli u goste na otvaranje izložbe. Pa mi je rekao da on i Vladimir nisu loši, ali je Mikailo Bodiroga najbolji, on ne mari čitaoca već plete dok se do kraja sve ne zaplete, i da njega treba da čitam.. i onda je požurio da me sa njim upozna. I onda mi je Mikailo tumačio Nemanjine slike. Posle smo otišli kod Aleksandra Ljubiše, još jednog manufakturiste, da pijemo čaj od halucinogenog velikog braon limuna. Teodora se smejala braon limunu. Teodora je moja divna prijateljica koja me je pozvala na izložbu i kojoj sam zahvalan zbog svega večeras i svega pre u mom životu. Ništa ne bi bilo ovako lepo bez njenog duha, lepote i njenog smeha. Rekao bih ne samo meni već i našim neobičnim manufakturistima. Svet je opevan samim postojanjem nekih ljudi. A kada sam krenuo kući grlio sam njihove knjige koje su mi poklonili, nekoliko knjiga priča Nemanje Mitrovića, Mikaila Bodiroge, Dragana Rankovića i Aleksandra Ljubiše. I sada ih ne čitam jer moram najpre ovo da napišem. A sada sam napisao i sada počinje uživanje

I’m not really an inspiring-quotes kind of guy. We don’t have those cheesy “teamwork” posters hanging in our office. I don’t read motivational books. But there is one quote I absolutely love because I think it celebrates the life of an entrepreneur better than any other. It inspires me to keep pushing every time I read it.

The best part is, the quote’s author is not Steve Jobs or Elon Musk. It’s from a guy who died almost a hundred years ago:

It is not the critic who counts; not the man who points out how the strong man stumbles, or where the doer of deeds could have done them better. The credit belongs to the man who is actually in the arena, whose face is marred by dust and sweat and blood; who strives valiantly; who errs, who comes short again and again, because there is no effort without error and shortcoming; but who does actually strive to do the deeds; who knows great enthusiasms, the great devotions; who spends himself in a worthy cause; who at the best knows in the end the triumph of high achievement, and who at the worst, if he fails, at least fails while daring greatly, so that his place shall never be with those cold and timid souls who neither know victory nor defeat. –Theodore Roosevelt, 26th President of the United States

Roosevelt was not specifically talking about entrepreneurship when he uttered those words at the Sorbonne in Paris in 1910, but his quote is the ultimate rallying cry for anyone with the courage to choose business-building as a career.

There are many worthwhile ways to spend your working years, but starting and building a business is unique in its challenges. The early years are fraught with danger and failure.

Most of us just thrash around for years–maybe decades–trying to find something that works. I think the fashionable word these days is “pivoting” but back in Roosevelt’s day it would have been called fighting for survival. Doing whatever it takes to keep the lights on for one more day.

But at least you are–to use Roosevelt’s words–“in the arena.” You are trying. Fighting. Surviving. And if, when all is said and done, you fail, well at least you know you had the courage to act on your convictions rather than criticizing from the sidelines.

You act while others talk.

Everybody thinks they have a great idea for a business but it is a rare few who actually do more than talk about it. You are among the minority who actually put your mind and muscle where your mouth is and start doing rather than just dreaming.

And of the handful who do start something, most fold up their tent at the first sign of adversity. They second-guess themselves and retreat back to a day job–but not you. You are an entrepreneur and you know with every failure you are one step closer to something that works.

Some days you get beaten down by employees who want more money for less work, by governments that want an ever larger slice of your profit, and by customers who seem to want more for less at every turn. You are tired and broken, yet somehow you rise again with the sun. Yesterday is forgotten, today is a brand-new day and you go about your startup with all the enthusiasm of the day you launched your business.

Not everybody has that kind of energy–that ability to bounce back from defeat.

But you do. You are an entrepreneur.

Roosevelt would have been proud.

John Warrillow, The One Quote Every Entrepreneur Must Read, Inc Magazine

Imao je 6 godina kad je otkrio tajnu.

Znas sta sam ja otkrio? Da ja nisam dete. Ja jesam mali, ali nisam detinjast. Ja razumem ono što je život. Tu sam veliki, sve gde god je ozbiljno i važno. A sve gde je igra, tu sam dete.

Znaš, mama, retki su ovakvi ljudi kao što smo ti i ja.

Depresivan, pesimističan, gorak. Možda bi se tim pridevima najbolje mogao opisati skup održan u Beogradu na temu „Šta mislimo kad kažemo Evropa“, na kome su učestvovali vodeći intelektualci iz bivše Jugoslavije. Bez obzira da li dolaze iz Slovenije, koja je više od 10 godina članica EU, iz najnovije članice Hrvatske ili onih država koje su kandidati ili kandidati da postanu kandidati, gotovo svi učesnici su delili isto raspoloženje: fatigue. Uz to, najoštriju kritiku Evrope mogli smo čuti upravo od intelektualaca iz država članica. Drugi su još imali neku nadu.

Ubedljiva većina učesnika je govorila s nostalgijom prema Jugoslaviji, možda čak i prema socijalizmu, čiji su žestoki kritičari bili kad su u njemu živeli. I Jugoslavija i socijalizam su na Beogradskoj debati izgledali kao prosperitetniji i srećniji svet od ovog evropskog. Da li su to bile obične intelektualne žalopojke, kontemplacije večno nezadovoljnih, jalove kuknjave koje ne nude rešenja?

Odakle taj integration fatigue? Mislim da društva bivše Jugoslavije imaju nekoliko posebnih razloga za to. Kada su u ratovima 90-ih jugoslovenski narodi stvarali svoje nacionalne države, neki i prvi put u istoriji, očekivali su da će taj novi državni okvir rešiti sve probleme, da će odmah po sticanju nezavisnosti postati uspešniji, slobodniji, ili kako su tada govorili – „svoji“. Kad su ostvarili cilj, nisu se sami sebi dopali. Nisu uspeli da izgrade institucije, da učvrste vladavinu prava, slobodu pojedinaca, ekonomski napredak, socijalno blagostanje. I tada je nastao problem. Za svoj neuspeh više nisu mogli da krive ni Jugoslaviju ni komunizam. Morali su da se suoče s tim kakvi su kad su „svoji“. Hitno je morao da se nađe krivac. Neumitno, to mesto je zauzela Evropa. Razočarani su Evropom, jer su razočarani sobom.

Razočarani su sobom, razočarani su Evropom, jer kad kažu Evropa sebe vide kao zapušteno zadnje dvorište iza zgrade s raskošnom fasadom. S Jugoslavijom su bili značajan međunarodni činilac u Hladnom ratu. Sada se osećaju kao siromašni rođak sa sela, u blatnjavim cipelama. Pokušavaju da ih obrišu o pantalone, ali time je njihova sramota samo još veća. Izgubljeni u tranziciji, svoje mesto u Evropi nisu našli, a ni Evropa nije videla sebe u njima. Zato su mnogi učesnici govorili o neokolonijalnom odnosu, o orijentalizmu, o neoliberalnom kapitalizmu koji produbljuje razlike, hrani se siromašnima. Jugoslovenski socijalistički raj zbog toga izgleda kao ideal budućnosti, a ne kao odavno odbačena prošlost. Fatigue prerasta u otpor i uspon nove, evroskeptične levice.

U međuvremenu, i Evropa je negde zagubila samu sebe. Zato smo i „mi“, koji dolazimo izbackyarda, videli pojednostavljenu sliku – Evropa je EU, EU je Brisel, u Briselu je blagajna, a u blagajni više nema novca. Kako je u Beogradu rekao mladi levičar iz Zagreba Srećko Horvat : „Došli smo na afterparty“. Evropa je dozvolila da se o njoj stvori percepcija lošeg roditelja: onog koji vaspitava novcem, a kad novca nestane on ostaje bez argumenata. I tada deca, najčešće, izlaz traže u pobuni ili u potrazi za nekim drugim autoritetom.

Ta razočarenja sobom i Evropom, došla su na spremno tlo. Kad se analizira diskurs o Evropi u zemljama bivše Jugoslavije, kao što su to pokazali neki od učesnika Beogradske debate, može se zaključiti da se Evropa iz tih zemalja gleda spolja, da se ona vidi kao „drugi“. Po tom narativu, zbog Evrope moramo da poštujemo zakone, gradimo institucije, pazimo nacionalne manjine, čuvamo slobode. Ona se vidi kao napor, odustajanje od „sebe“, nepoželjna stega. Tako je vide i desnica i levica. Desnici ona ugrožava nacionalni identitet, globalizuje ga, tera u melting potmultikonfesionalizma i multikulturalnosti. Za levicu ona je antiteza socijalnim pravima, ekploatacija siromašnog juga, golo tržište ispražnjeno od vrednosti. Kriza u Evropi dala je argumente i jednima i drugima.

Pogled iz bivše Jugoslavije bio je pogled spolja, umoran, razočaran i besperspektivan. To mnogo govori o Balkanu, ali još više o Evropi. To je njeno ogledalo. Zamor od proširenja i zamor od čekanja delovi su istog problema. Za Evropu to treba da bude simptom, a ne ponovo pogrešno shvaćena „balkanska egzotika“. Dok se Balkan i Evropa gledaju kao „drugost“, ne uspevaju da vide problem.

Tačno je da Evropa, kao i demokratija, mora da bude u krizi, da je to njeno prirodno stanje. Tačno je i da se pretnje umnožavaju, da je Evropa ugrožena i u Kijevu, i u Parizu. Ali da bi je krize i pretnje učinile jačom, što joj je u prethodnim istorijskim lomovima uspevalo, Evropa mora da se redefiniše i duboko reformiše. Da ponovo razmisli šta je zajedništvo a šta posebnost, dokle ide nacionalna suverenost i gde počinje zajednički cilj. To, sa svoje strane, moraju da urade i države nastale na tlu bivše Jugoslavije, još uvek etnonacionalistički zagledane samo u svoj pupak. Pogled s Balkana pokazao je da je najveći problem Evrope to što je prestala da razume sebe, što više nije „naša“. Zbog toga će ona ponovo biti svoja kad opet postane i „naša“, kad postane ime za rešavanje problema a ne problem sam.

Dubravka Stojanović, Integration fatigue, Peščanik, 4. mart

Nekad me netko upita kako je to biti naš poznati pisac, a ja mu obično ispričam ovu zgodu. Kasni sat, gluho zimsko doba, prolazim preko splitskog Pazara kraj dvojice srednjoškolaca, a jedan mi dovikne: „Tomiću, jebem ti mater!“ Ne osvrćem se i ne odgovaram, kao i inače, ali da me je naljutilo – jest.

Eto, tako vam je, objašnjavam, biti naš poznati pisac. Svi ti govore ti, pa i oni kojima bi otac mogao biti. Mladić nema pristojnosti ni da reče „Tomiću, jebem vam mater!“ ili, bože sačuvaj, „Gospodine Tomiću, jebem vam mater!“

Omladina je strašno propala. U drugoj, sličnoj prilici nepoznati me sedamnaestogodišnjak nedaleko poljudskog stadiona nazvao udbašem, što je strahovito naljutilo moju drugaricu Julijanu Mojsilović. Mladog je navijača stala uzrujano ispitivati što sere, što on uopće zna o notornoj Upravi državne bezbednosti? S dragošću i veseljem se sjetim Jucinog plemenitog nastojanja, kako se okomila na tupana kao jastreb, na perfektnom srpskom, s izrazitim beogradskim naglaskom. Nije joj uspjelo, kako biste pretpostavili, bitnije popraviti moj ugled među Torcidom.

Doživio sam, ne pretjerujem, bezbroj ovakvih incidenata s maloljetnim ili jedva punoljetnim političkim radikalima. Tako ih je mnogo bilo da bih mogao reći kako sam postao ravnodušan na njihove uvrede, no lagao bih da to kažem. Iskreno, svaki se put ražalostim i obeshrabrim. Dovikivanja starijih su mi u redu, nema problema, penzionerske desničarske budale dobro podnosim, ali mladi mi, iako to ne pokazujem, slamaju srce.

Odrastao sam, kao i svi moje dobi, u naivnoj marksističkoj vjeri kako nas kotač historije neumoljivo nosi u bolji svijet, prema većoj pravednosti i blagostanju. Učili su nas kako je budućnost čarobni, besklasni Shangri La gdje će svačije potrebe biti ispunjene. „Svakoga dana u svakome pogledu sve više napredujemo“, što bi rekao junak onoga filma. Djeca djece naše djece bit će neizmjerno mudrija od nas.

Vi ćete mi sada kazati da sam idiot, i ja to zacijelo jesam, ali ne mogu sebi pomoći. Ja sam stvarno gajio takva uzaludna nadanja i poražava me spoznaja da klinci ne da nisu izašli iz naših sranja, već se često i dublje i razdraganije valjaju u toplim govnima nacionalizma. Briju na krv i tlo, otvarali bi logore, pa ni ideja genocida im nije sasvim neprivlačna, a modernim se informatičkim alatima, onima u koje smo polagali najviše vjere da će ih učiniti civiliziranim, tolerantnim građanima svijeta, služe obično samo da bi dijelili fašističku ideologiju. Kupili smo sinovima kompjutere da bi našli prijatelje u Trondheimu i Šangaju, a majmuni su napravili fejsbuk-grupu „Srbe na vrbe“ ili „Nož, žica, Srebrenica“.

Ne znam kako vi na to gledate, možda ste i ponosni kako mladi naraštaji drže do vjekovne maloumnosti svojih djedova, ali meni baš teško pada. Uništava me više od ičega kad vidim zadrte, nemilosrdne, nasilne adolescente. Što smo uopće radili, ima li naše postojanje ikakvog smisla ako će svijet u kojemu ćemo umrijeti biti gori od svijeta u kojemu smo se rodili?

Međutim, nije valjda ni omladina kriva, što je ona, jadna i nejaka, drugo i mogla postati odrastajući onih strašnih ratnih godina, gledajući na vješalicama blatnjave i krvave maskirne uniforme svojih očeva i slušajući neobuzdano šovinističko ludovanje televizijskih dnevnika. Kad se sjetite kakav je nepismeni ološ tada gostovao u studijima, pogledate ponovno na youtubeu snimke svih onih šešelja i merčepa, shvaćate kako su se zapravo dogodila tek manja oštećenja središnjeg živčanog sustava maloljetnog gledateljstva. Zapravo je čudo da djeca nisu sasvim izgubila dar govora, ostala slijepa, nepokretna i u pelenama.

Oni su ono što su jedino i mogli postati i to je užasno stanje, bojim se, nepopravljivo. Prvo ih je mekano oblikovalo ratno iskustvo u nježnoj dobi, a kasnije godine iscrpljujuće neimaštine i bijeda duha koja neizbježno prati materijalnu bijedu, trajno su učvrstili njihovu današnju formu. Jednom u budućnosti doći će možda neki pametniji ljudi, ali mi ih nećemo dočekati.

Ante Tomić, Zlo seme, NIN

uzmi me nežno dok sam još tu
sve što volim je daleko daleko
voli me nežno dok sam još tu
sve što imam je kod mene kod mene
uzmi me nežno dok sam još tu

Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.

U gimnaziji sam bio štreber tako da mi nije problem bilo to što treba da učim ogromne količine nezanimljivog teksta, ali situacija u kojoj sam bivao zatvaran u prostorije ispunjene stotinama nepoznatih ljudi koji su beležili sve što profesori izgovore, bili su uznemirujuća slika, čak i za mene. Ja sam, naime, na vreme shvatio da nema šanse da pročitam svoj rukopis, pa nisam ništa ni pisao. Samo sam slušao. I gledao oko sebe.

Tako sam zapazio jako debelu knjigu Roja Medvedeva, sa Staljinom na koricama, na klupi ispred jedne studentkinje nedaleko od mene.

Staljin mi je bio jedna od najintrigantnijih ličnosti, a ni studentkinja, kasnije će se ispostaviti da se zove Dubravka, nije bila neintrigantna, pa sam te okolnosti iskoristio da stupim s njom u razgovor. Da ne dužim, razgovor se završio tako što mi je Dubravka dala Staljina na čitanje.

Prođe jedno mesec dana. Na vežbi iz hemije pita me ona da li sam pročitao. Ja slažem da jesam. Objasni mi zašto joj je knjiga hitno potrebna i izdiktira mi adresu da joj je donesem tog dana po podne.

I bude tako. Nisam još ni seo za Dubravkin trpezarijski sto, kad se začulo zvono.

“To je Vlada, moj dečko, baš je super da ga upoznaš” kaže Dubravka veselo i odlazi da otvori vrata.

Nije mi bilo jasno šta je super u tome što ću da upoznam njenog dečka. To mi uopšte nije bilo u planu. Dočekam Vladu rezigniran.

I on je ista generacija kao Dubravka i ja. Studira geologiju. Ali to mu je, kaže, onako. Inače je “muzikant”. Muzičar, ispravljam ga. Ne! Muzikant. Ima grupu koja svira na 6. spratu Beograđanke. Grupa se zove “Merlin”.

Nisam nikada bio u kafani na 6. spratu Beograđanke. Mislim, čuo sam da postoji, ali tu su išli oni iz Osme. Mi iz Prve išli smo u “Marš na Drinu” ili u “Komunalac”, ili u “Vidinac”. Tačnije, išli su oni koji su išli, ja retko.

Onda se udubimo u ono što Vladina grupa svira. To je, kaže on, “nekakav džez rok”. U razgovoru je imao samoironičan stav kojim je ispoljavao nepoverenje prema štrkljastom ljubitelju Staljina koji sedi u trpezariji njegove devojke.

U to vreme, nažalost, nisam bio muzikant ni muzičar, ali bio sam posvećeni ljubitelj muzike. Kao takav, bio sam oduševljeni pristalica džez roka. Tu mi upadnemo u raspravu o Čiku Koriji, Biliju Kobamu i Džonu Meklaflinu koji je tih dao gostovao u Beogradu, u Pinkiju, sve sa Mahavušnu orkestrom sastavljenim od indijskih muzičara. Konstatujemo da smo bili obojica. Led među nama počne da se topi.

Kažem da u poslednjih nekoliko meseci slušam i ovu novu muziku, pank, da imam nekoliko ploča i nabrojim koje, ubeđen da će me ovo priznanje diskreditovati za dalji razgovor, ali, na moje iznenađenje, to se ne desi. Vlada se nasmeje i doda da je nešto od toga čuo i da mu to uopšte nije bilo nezanimljivo.

Vladimir, tako ga je Dubravka oslovljavala, imao je kaubojske čizme. Toga se sećam. I imao je dužu kosu od mene jer sam ja već potaknut dahom promena počeo da se šišam na kratko, mašinicom.

Šest meseci kasnije, Srđan i ja rezimiramo situaciju oko naše novotalasne grupe. Bubnjar nam otkazao jer umesto bubnjeva želi da kupi skije. Gitarista nestao u vidu lastinog repa. Kaže Srđan, ima jednog drugara, iz razreda, taj je imao grupu, ali sad nema jer su neki otišli u vojsku. A on ima, kaže, gitaru i podrum za vežbanje zvučno izolovan kartonima od jaja.

Kako mu se zvala grupa, pitam. “Merlin”. A on? Vlada Divljan. Znam čoveka, kažem. Pozovemo ga da se nađemo već sutradan uveče, kod Sande na žuru u Dobračinoj ulici.

I nađemo se. Ostalo je istorija.

Nebojša Krstić, Naše novine, 7. mart

Koliko su te stvari „koje nisu spomenute” uticale na vaš stav prema stvarnosti, prema umetnosti?

Umetnost je jedino što stvarno razumem, kao izraz ljudske duše. Mada i ponašanje životinja razumem kao i umetnost. Kad se pogledam s nekim psom na ulici, kad se malo gledamo i posle odemo, osećam kao da sam pročitao neko književno delo. Često od tog psa dobijem mnogo više nego od neke knjige. Ova situacija govori mi nešto što me pomera, ponekad. Iako se bavim rečima, razumem da su reči ograničavajuće, i u nekoj meri, često vode ka nesporazumima. Voleo bih da naučim da sviram. A pošto to stvarno želim, onda ću i naučiti. Imam električnu gitaru, pojačalo i slušalice.

U kolumnama pišete: „Ako se plašiš da izgubiš posao, daj otkaz, ako se bojiš batina – potuci se.” Ali, većina se plaši poslodavca, banke, vesti, straha samog. Smeta li vam to?

Smeta mi kada se plašim. Plašim se ponekad, i to hoću da ukinem. U velikoj meri i jesam prevazišao strah, ipak, još malo mi je ostalo. Prilično sam miran po tim pitanjima. Drugim ljudima želim da prestanu da se plaše u potpunosti, kao što to želim i sebi. Ipak, drugi mi često smetaju, ali to je moj problem. To znači da nisam sve lepo razumeo, kao što i nisam. Ali trudim se.

Pored pisanja, radili ste i druge različite poslove. Da li je savet –pusti da se stvari dese, iz romanesknog „Priručnika za rukovanje samim sobom” deo i vašeg životnog puta?

Jeste. Nema šta drugo da se radi, nego da se pusti. Ne može čovek ništa da drži, ako to nije predviđeno za držanje. Radio sam različite poslove, jer sam se rodio i odrastao i živim u ovom svetu koji traži da se imaju prihodi. Ja sam samo pokušavao da ih ostvarim. Neke sam poslove voleo više, neke manje, dok nisam naučio da treba da radim ono što volim, uporno, najbolje što mogu, a da će prihodi doći kao prirodna posledica, kad su već neophodni. Čovek samo može da se uskladi sa svemirom, i da bude dobar prema sebi i prema drugima, a sve drugo su svemirska posla. I to, naravno, nisam ja smislio, to su rekli, napisali, naslikali ili odsvirali mnogi pametni ljudi, na različite načine. Mnogo puta sam čuo ovu ideju mislim da sam je konačno i usvojio.

Uporno posmatrate Beograd, njegovu svakodnevicu i ljude. Šta je to što vas u ovom gradu iznova fascinira?

Uporno živim u Beogradu, i uporno ga i posmatram. Da živim u nekom drugom gradu, ili u šumi, isto bih posmatrao. Zanima me okruženje, pa ga posmatram i opisujem, samom sebi, i drugima. Takav sam, dok ne napišem, ne znam šta sam video, niti šta mislim o tome. I to sam negde čuo, ili pročitao, ali sam se pronašao u tome, pa vam zato tako kažem.

Beograd se menja, mada se meni ne sviđa u kom smeru to ide. Kada izađem iz sigurnog kruga svog izabranog okruženja, osećam se kao stranac u ovom gradu. Ali, kao i uvek, većina je ta koja se pita. Odnosno, oni koji utiču na većinu. Osim na sebi, moramo da radimo i na većini, na načine koji su meni u velikoj meri nepoznati.

Ivan Tokin, razgovor

Dragoljub Stošić je jedan od retkih ljudi koji je do kraja živeo za svoju ideju socijalne pravde, lične odgovornosti i sindikalne, udružene borbe protiv potlačenosti svakom sistemu. Za mene je ozbiljna čast da nosim nagradu s njegovim imenom, imenom čoveka koji je jedan od retkih koji je čak i 5. oktobar dočekao u zatvoru. On je govorio da se dve važne stvari ipak nisu desile tog 5. oktobra: nismo primili dovoljno batina, da bismo slobodu koju smo osvojili tada znali da cenimo i rekla bih – i čuvamo, i da nismo dali dovoljno batina, u smislu lustracije, onima koji su nas naterali da ih tog 5. oktobra uopšte i dođe. I bio je u pravu još pre deset godina Dragoljub Stošić kada je govorio o ovome, zato danas i imamo povratak svih onih poraženih onomad i zato i imamo državne intelektualce, plaćene umetnike na društvenim jaslama koji mirno, sa visine svojih drvengrada, žale što se taj 5. oktobar uopšte i dogodio.

Ako hoćeš da budeš srećan, budi!

Tolstoj

Zagrebačka ulica je u Beogradu preživela 90te, ranog Draškovića i poznog Koštunicu, ali nije mogla Naprednjake i njihove patetične jatake, blaziranu gradsku raju.