Opštepoznato je da je naša država u većini svojih alotropskih modifikacija ravna Pengovim mudima, ali kako vreme promiče, sve sam uvereniji da ni državljani ništa nisu bolji. Šta me navodi na takvu pomisao koja lako može dovesti do novih srpskih podela? Sve po redu. Sećate li se skorašnje afere “Komunalna policija protiv švercerke”?

Od naknadnopametnih gori su naknadnoglupi.

I tako, dok se mi zamajavamo možda preentuzijastičnim privođenjem jedne građanke koja nije imala kartu za gradski autobus i tome sličnom medijskom bižuterijom, ozbiljni majstori ruiniranja naših života rade prave poslove gotovo sasvim nezamijećeni. To pokazuje do koje su mere uspeli da nas sedativizuju, anesteziraju, uspavaju, dezorijentišu: ne vidimo više pravu temu ni kada nas ujede za oči.

Na dan nastanka teksta koji čitate, samo su Večernje Novosti donele više nego zanimljivu vest: Lasta je dobila befel od Viših Struktura, tj. od gradskih vlasti Beograda, da pod hitno počne pripreme za napuštanje i izmeštanje svoje (tzv. prigradske, odmah uz dolazne perone BAS-a) centralne autobuske stanice, ne bi li dotična već u drugoj polovini ove godine bila iseljena. Kuda? Na neku novobeogradsku ledinu u vlasništvu Parking servisa, što je tzv. privremeno rešenje. A “trajno” će biti isto takvo, samo malo gore. Čelni ljudi Laste, ma koliko da moraju da budu poslušni ruci koja ih postavlja i smenjuje, ipak ukazuju na elementarne činjenice: ne može i ne ide to tako, na vrat na nos, ovo je veoma ozbiljna infrastruktura grada i zemlje, da bi to premestio i “redefinisao” mora da se uradi niz vrlo ozbiljnih priprema i promena, što pravnih, što tehničkih, što saobraćajnih. Nije to, bre, čađava mehana s jednu šatru, danas ovamo, sutra onamo!

Jasno vam, je, verujem, o čemu se radi: Lastu isteruju s vekovnog ognjišta u sklopu priprema za mutni, šanersko-opsenarski i skorojevićki “Beograd na vodi”; ako ta razbojnička operacija fundamentalno protivna svakom javnom interesu uspe, sledi selidba BAS-a, takođe na neku novobeogradsku vetrometinu, a onda i glavne železničke stanice, i to u famozni Prokop koji je zbog konfiguracije tla da prostite,prkno Beograda, i koji već trideset-četrdeset godina “zaživljava” a nikako da zaživi, i to iz jednog elementarnog razloga: dupe ostaje dupe, kako god ga vi definisali “urbanističkim planom”. Iz dupeta se ne kreće nikuda. Osim u kanalizaciju.

Legendarni “Beograd na vodi” postao je opšte mesto superiorne ironične sprdnje, koja nam služi kao prelagodni ispirač savesti: “Ma nema, kumašine, ništa od toga! Kakvi tornjevi, kakvi bakrači!” Možda je tome tako, to jest da se neće izgraditi ono što postoji na onim čuvenim maketama, tim bizarnim simbolima vučićevske vašarsko-iluzionističke faze u istoriji ove zlosrećne zemlje. Ali, to što se nešto (možda) neće izgraditi, još nikako ne znači da se nešto važno i korisno neće srušiti! Zbog strateškog interesa krupnog kapitala, hajde da se tako marksistički izrazim. Dakle, ne mora onaj šeik ovde stvarno da izgradi BGNV, to može da bude samo privremeni izgovor i mamac za lakoverne, ali naći će se već nešto drugo da nikne na tlu Savamale, a što će Probranim Igračima da donosi lepu dobit – samo prvo mora da se raščisti teren tako idealne lokacije od tako, je li, nepotrebnih i bezveznih stvari kao što su autobuska i železnička stanica…

Pa, da vam kažem, njima i jesu nepotrebne. Zašto bi onda njima smetalo da se, protivno svakoj saobraćajnoj i urbanističkoj logici i praksi velikih gradova zapadne i centralne Evrope, ključni objekti te vrste razbacaju em bezobrazno daleko od svima najdostupnijeg gradskog jezgra, em daleko jedno od drugog? Šta, međutim, “svi mi” radimo za to vreme? U svim silnim pisanijama o “Beogradu na vodi” ne pamtim da sam, osim teksta jedne ugledne arhitektice letos u “Politici”, video ikakvo principijelno preispitivanje elementarne opravdanosti izmeštanja autobuske i železničke stanice sa lokacije koja, okej, možda baš i ne pleni estetikom (a i to bi se dalo srediti), ali jeste daleko najpogodnija za daleko najveći broj “običnih” građana, putujućeg sveta, Beograđana i gostiju. Ništa! Mrtva tišina! To je valjda nevažno, hajde da se radije bavimo time koji političar najvoli da ašikuje sa sekretaricom…

Šta nam ova znakovita sveopšta ćutnja govori o svima nama? Naravno da nam govori da smo taoci otvoreno kleptokratske, duboko kriminalizovane vlasti, koja neće prezati od svakovrsnog urbanističkog ruiniranja i infrastrukturnog kljaštrenja Beograda (u Novom Sadu su, dok su se još zvali radikali, isto već bili gotovo sproveli s tzv. Novom autobuskom stanicom, takođe kleptokratsko-mafijaškim projektom protivnim svakom javnom interesu), ali je li to baš sve? Biće da nam govori i o našoj dubokoj ravnodušnosti, plitkoći, neznanju i nehaju – i to u najboljem slučaju. Posebno je bizarno što ovakve horde slonova neopaženo prolaze pored naše tzv. levice, koja se radije bavi svetskom revolucijom, Čavesom i Ciprasom, “okupacijom” nekog propalog bioskopa gde ćemo, jeeebote, da gledamo Bunjuela (kao da ga već ne gledamo u Kinoteci!) i bilo kojom drugom šminkersko-elitističkom zabavom, ali zato o fundamentalnom oštećivanju javne infrastrukture Beograda, a za račun najdivljijeg i najsebičnijeg kapitalističkog interesa protiv kojeg se navodno bori – ni mukajet… Hajde, dobro, možda nisu znali, ne postizavaju od silnog proučavanja dosadnih Badjuovih kupusara… E pa, sad znaju, i očekujem da ih vidim u (stvarnim, a ne fejsbučkim!) akcijama sprečavanja pljačke javnih resursa Beograda i Srbije, i u odbrani železničke i autobuskih stanica!

Ili možda ipak ne? Ah, pa onda ništa, vratimo se svako svom štivu, jedni Informeru, drugi Nikolaju, treći Alenu Badjuu, a Majstori neka na miru dovrše svoj posao, nema ovde ko da ih spreči.

Teofil Pančić, O Lasti i drugim selicama, Vreme

I studied evil, I can’t deny,

Was a hoodoo charm called a Love Me or Die,

Some fingernail, a piece of her dress,
Apocathery, Devil’s behes’
I will relate, the piteous consequence my mistake,
Fallin slave to passin desire,
Makin’ the dreaded Love me or Die.
Against a Jungle primeval green,
She had the looks of a beauty queen
No bangles or chain, wearin’ broken shoe
Seventy-five cent bottle perfume.
I said, “Good mornin”, I tipped my hat,
All the while I was cunning like a rat,
Smilin gaily, looked her in the eye,
I felt in pocket, the Love me or Die
My past history, one to behold,
I studied magic from days of old,
Membership, secret societies,
Power and wealth in my family
But Matilda, Darling,
Why you don’t take my wedding ring,
Like a demon under the floor,
I buried the hoodoo down the back door.
Lawd, word broke through the town,
That a fever strike Matilda down,
Nine thirty, the doctor arrive,
Priest come runnin, quarter to five.
Standin in the weeds early next day,
I saw the meat wagon rollin away,
I seen Matilda layin in the back,
Her old mother wearin a suit of black
Sound the trumpet, and bang the drum,
I wait for me judgement to come,
I know her spirit is down beneath,
I hear the weepin and gnashing of the teeth.
Flames of Hell licks at my feet,
In the shadow of the Jungle I feel the heat,
Matilda’s waiting in Hell for me too,
All cause she died from a bad hoodoo.

(Words and Music by C.W. Stoneking)

Kao što je religija veća od života, kao što su mitovi uzbudljiviji i važiji od života smrtnika, tako su za mnoge od nas to filmovi ili romani. Kako nisam odrastao u svetu natopljenom verom, a ni u mitove se ne razumem najbolje, moj život utvrđujem kroz filmove. Kada razmišljam o tome šta je u čoveku razumno, o suvoparnoj ekonomiji racionalnog, a šta mimo zvaniče politike ega konstituiše ogromnu crnu berzu iracionalnog, i tako razmišljam kako činim sulude stvari i sebe saplićem i padam, i da li mogu da to sebi ne radim… onda uvek pomislim na Hjustonovu Džunglu na asfaltu, taj čudesan film, koji ima snagu grčkog mita, ništa manje od toga. Ko to nije gledao ne mogu objasniti, ali ona scena na kraju, posle svega kroz šta je prošao stari profesor Emerih, kada napokon u unutrašnjem džepu kaputa nosi predragocen prtljag dijamanata, koji će mu obezbediti lagodan život, pet lagodnih života, i taksi ga već vozi u bezbdednost… i kad su stali na pumpu, dok taksista puni rezervoar, on gleda devojku koja pleše zanosno uz muziku sa džuboksa, razmenjuje dolare da joj kupi kvotere za džuboks da još igra, da još igra… i gleda je bez reči i bez daha. Taksista mu priđe da ga diskretno opomene da treba već da krenu, dug je put do Čikaga, Profesor ga odgurne, da mu ne smeta, imaju vremena. A nemaju vremena, jer uskoro tiho kraj pumpe uplovi policijski ševrolet, jer čitava policija Njujorka ga traži nakon pljačke banke, i tu će ga pronaći. I vratiće genijalnog profesora u zatvor do kraja života, ne jednog nego pet života, kada bi ih imao toliko. On mirno polazi sa policajcem. Tu scenu nikada ne mogu zaboraviti. Jer je sve baš tako u životu, ne može biti drugačije, I sve moje suludosti samo su samo malo isijavanje ove velike, vanvremene scene. A kada mislim o beznadežnoj, samoubilačkoj čežnji, mislim na kompozitora Ašenbaha. On ne može da preživi, jer je jedna fascinacija dečakom veća, važnija i snažnija od svega šta je u životu stvorio, a bio je veliki kompozitor, do toga se teško stiže, potrebno je puno znanja, rada i delikatnog talenta. Stekao je uvažavanje čitave dekadentne Evrope, samo što mu sve to nije ni značilo, niti mu je moglo pomoći. Kada gledam Dirka Bogarta kako gleda Tađa, osećam svu njegovu bol koju sam tako jako iskusio u svom neurotičnom životu, kroz sve nedostižne predmete mojih želja, užasan bol, mnogo puta. Kada klizi niz njegovo belo, teško napudesano lice crna kap šminke, meni se ona cedi niz gola rebra. Utehe nema ni na ovom, ni u jednom od svih zamislivih svetova. A Čarli Kofman… u Adaptaciji, slika je kreativne teskobe. Dok njegovom benavom bratu blizancu, Donaldu, tako lako sve polazi od ruke, koliko je glupav toliko je uspešan, i to ne u bilo čemu, već baš u pisanju, onom za šta Čarli živi. Eto, tako se život ruga čoveku pravo u lice, ne negde sa strane ili izdaleka ili posredno, već stane pred njega i odurno mu se ceri. A Mia Farou, kao Hana, u Hana i njene sestre, je slika žene koja je uvek jaka i uvek sve može. Kada joj muž, Majkl Kejn, u krevetu, jedne teskobne noći, kaže kako on ima potrebe, ona se uruši i zaplače i kaže svom mužu, koga voli na način koji on ne primećuje, kako i ona ima potrebe, kako ima ogromne potrebe, kako strašno želi da on brine o njoj, da je voli, da je mazi, da je zagrli. Da, eto… da i to ne zaboravimo, i jake žene imaju potrebe, da budu voljene, da neko misli na njih i da budu mažene, kao devojčice. Ni jedna žena nije izvan toga. Nije lepo da to zaboravimo. 1992. fest je prikazao novi fon Trirov film, Evropa. Ali, prikazao je fest osim Evrope i fon Trirovu retrospektivu, i tada sam gledao Epidemiju i Elemente zločina, čuvenu trilogiju o Idealisti. 1992. sam naučio, ja, nežni idealista, da moram da se klonim idealizma, jer je ubitačan. Mladi fon Trir mi je tada pokazao da svet ima svoj tamni ritam o kome idealista ništa ne zna, i da je put do pakla popločan dobrim namerama. Kada razmišljam o boljem svetu, uvek se prisetim fon Trirove tilogije. Jer je on bio tada mlad, i već je znao mnogo više nego što ću znati ja do kraja mog usplahirenog života. Kišlovski je u Dekalogu opisao život sa, i život bez božjih zapovesti. Filmom o umiranju i filmom o ljubavi. Pred kraj Dekaloga, toj velikoj priči o ljudima koji misle da žive u svetu bez boga, gledali smo i priču o dva cinična brata koji su, nakon smrti oca, koji im je bio dalek, ravnodušno stekli nasleđe njegovog života, njegovu zbirku poštanskih marki. Nedugo zatim, jedan od njih išao je na operaciju, da mu izvade bubreg, koji će zameniti sa jednim udaljenim filatelistom, za njegovu marku koja je nedostajala očevoj kolekciji. U drugom filmu drugi otac je, tokom jedne jake zime, proračunavao na osnovu svih potrebnih parametara debljinu leda na lokalnom jezeru, ali nije imao u vidu da je jedan beskućnik sebi pravio vatrom sklonište. Sin mu je na klizaljkama propao kroz let koji je bio tanji nego što je otac, naučnik, proračunao. Nemoj imati drugog boga osim mene, preneo nam je neprozirni smisao sveta Kišlovski. Kada nas ostavi osoba koju volimo najviše na svetu, kada nas zaboravi, kada je više ne zanimamo, šta da radimo, da je zaboravimo, ako je to moguće uraditi, ili da je volimo. U Večitom sjaju besprekornog uma, onaj sa kojim imam razloga da se poistovetim, odlučuje da nju izbriše, jer tehnologija koja u svetu tog filma postoji, njemu to omogućuje. Ali, zatim, dok brisač sećanja krči njegove uspomene na njenu ljubav, on nju uzima za ruku i oni beže kroz predele sećanja, do najranijih trauma njegovog detinjstva, tamo će sakriti svoju ljubav, tamo gde ni tehnologija koja vida život od boli ljubavi, ne može da dopre. A kada je Leos Carax bio mlad, napravio je, a ja sam gledao, priču o Alexu Oscaru… o divljem dečaku i njegovoj virusnoj ljubavi u obolelom svetu, čudan postapokaliptičan film, Zla krv. Ta zla krv je te noći ušla u moju dušu zauvek. I kada sam mislio kako mlad čovek treba da živi tako da gori, mislio sam da jedino ima smisla da živi i gori kao Alex Oscar. 30 godina kasnije, prošle godine, Leos Carax i Alex Oscar su bili zajedno u filmu Svete Mašine… najvažniji film ovog veka. Film sa hiljadu lica. Film o hiljadu života jednog čoveka, o tome šta sve mogu biti, i šta sve jesam, čak i kad ne znam, a uglavnom ne znam. Taj napor da živimo hiljadu uloga i da nosimo hiljadu lica, počev od nesanice i mračne bioskopske sale, preko lepotice i zveri, dvojnika, oca tinejdžerke, plaćenog ubice, tajkuna, starca koji se oprašta, prosjaka sa pariskog mosta… i svi životi zajedno nas ne mogu spasiti uspomene na jednu romantičnu ljubav, koja se mora završiti samoubistvom. I na kraju priče o filmovima, kao i priče o životima, kamera prikazuje, u nizu jednoličnih kuća predgrađa u noći, osvetljeni prozor u kome su muškarac i žena i njihovo dete primati, njihova ljubav je nepatvorena, neposredovana idejama, planovima, ambicijama, nadgornjavanjem, sujetama, uspevanjem u bilo čemu većem od zagrljaja.