I tako, dok se mi zamajavamo možda preentuzijastičnim privođenjem jedne građanke koja nije imala kartu za gradski autobus i tome sličnom medijskom bižuterijom, ozbiljni majstori ruiniranja naših života rade prave poslove gotovo sasvim nezamijećeni. To pokazuje do koje su mere uspeli da nas sedativizuju, anesteziraju, uspavaju, dezorijentišu: ne vidimo više pravu temu ni kada nas ujede za oči.

Na dan nastanka teksta koji čitate, samo su Večernje Novosti donele više nego zanimljivu vest: Lasta je dobila befel od Viših Struktura, tj. od gradskih vlasti Beograda, da pod hitno počne pripreme za napuštanje i izmeštanje svoje (tzv. prigradske, odmah uz dolazne perone BAS-a) centralne autobuske stanice, ne bi li dotična već u drugoj polovini ove godine bila iseljena. Kuda? Na neku novobeogradsku ledinu u vlasništvu Parking servisa, što je tzv. privremeno rešenje. A “trajno” će biti isto takvo, samo malo gore. Čelni ljudi Laste, ma koliko da moraju da budu poslušni ruci koja ih postavlja i smenjuje, ipak ukazuju na elementarne činjenice: ne može i ne ide to tako, na vrat na nos, ovo je veoma ozbiljna infrastruktura grada i zemlje, da bi to premestio i “redefinisao” mora da se uradi niz vrlo ozbiljnih priprema i promena, što pravnih, što tehničkih, što saobraćajnih. Nije to, bre, čađava mehana s jednu šatru, danas ovamo, sutra onamo!

Jasno vam, je, verujem, o čemu se radi: Lastu isteruju s vekovnog ognjišta u sklopu priprema za mutni, šanersko-opsenarski i skorojevićki “Beograd na vodi”; ako ta razbojnička operacija fundamentalno protivna svakom javnom interesu uspe, sledi selidba BAS-a, takođe na neku novobeogradsku vetrometinu, a onda i glavne železničke stanice, i to u famozni Prokop koji je zbog konfiguracije tla da prostite,prkno Beograda, i koji već trideset-četrdeset godina “zaživljava” a nikako da zaživi, i to iz jednog elementarnog razloga: dupe ostaje dupe, kako god ga vi definisali “urbanističkim planom”. Iz dupeta se ne kreće nikuda. Osim u kanalizaciju.

Legendarni “Beograd na vodi” postao je opšte mesto superiorne ironične sprdnje, koja nam služi kao prelagodni ispirač savesti: “Ma nema, kumašine, ništa od toga! Kakvi tornjevi, kakvi bakrači!” Možda je tome tako, to jest da se neće izgraditi ono što postoji na onim čuvenim maketama, tim bizarnim simbolima vučićevske vašarsko-iluzionističke faze u istoriji ove zlosrećne zemlje. Ali, to što se nešto (možda) neće izgraditi, još nikako ne znači da se nešto važno i korisno neće srušiti! Zbog strateškog interesa krupnog kapitala, hajde da se tako marksistički izrazim. Dakle, ne mora onaj šeik ovde stvarno da izgradi BGNV, to može da bude samo privremeni izgovor i mamac za lakoverne, ali naći će se već nešto drugo da nikne na tlu Savamale, a što će Probranim Igračima da donosi lepu dobit – samo prvo mora da se raščisti teren tako idealne lokacije od tako, je li, nepotrebnih i bezveznih stvari kao što su autobuska i železnička stanica…

Pa, da vam kažem, njima i jesu nepotrebne. Zašto bi onda njima smetalo da se, protivno svakoj saobraćajnoj i urbanističkoj logici i praksi velikih gradova zapadne i centralne Evrope, ključni objekti te vrste razbacaju em bezobrazno daleko od svima najdostupnijeg gradskog jezgra, em daleko jedno od drugog? Šta, međutim, “svi mi” radimo za to vreme? U svim silnim pisanijama o “Beogradu na vodi” ne pamtim da sam, osim teksta jedne ugledne arhitektice letos u “Politici”, video ikakvo principijelno preispitivanje elementarne opravdanosti izmeštanja autobuske i železničke stanice sa lokacije koja, okej, možda baš i ne pleni estetikom (a i to bi se dalo srediti), ali jeste daleko najpogodnija za daleko najveći broj “običnih” građana, putujućeg sveta, Beograđana i gostiju. Ništa! Mrtva tišina! To je valjda nevažno, hajde da se radije bavimo time koji političar najvoli da ašikuje sa sekretaricom…

Šta nam ova znakovita sveopšta ćutnja govori o svima nama? Naravno da nam govori da smo taoci otvoreno kleptokratske, duboko kriminalizovane vlasti, koja neće prezati od svakovrsnog urbanističkog ruiniranja i infrastrukturnog kljaštrenja Beograda (u Novom Sadu su, dok su se još zvali radikali, isto već bili gotovo sproveli s tzv. Novom autobuskom stanicom, takođe kleptokratsko-mafijaškim projektom protivnim svakom javnom interesu), ali je li to baš sve? Biće da nam govori i o našoj dubokoj ravnodušnosti, plitkoći, neznanju i nehaju – i to u najboljem slučaju. Posebno je bizarno što ovakve horde slonova neopaženo prolaze pored naše tzv. levice, koja se radije bavi svetskom revolucijom, Čavesom i Ciprasom, “okupacijom” nekog propalog bioskopa gde ćemo, jeeebote, da gledamo Bunjuela (kao da ga već ne gledamo u Kinoteci!) i bilo kojom drugom šminkersko-elitističkom zabavom, ali zato o fundamentalnom oštećivanju javne infrastrukture Beograda, a za račun najdivljijeg i najsebičnijeg kapitalističkog interesa protiv kojeg se navodno bori – ni mukajet… Hajde, dobro, možda nisu znali, ne postizavaju od silnog proučavanja dosadnih Badjuovih kupusara… E pa, sad znaju, i očekujem da ih vidim u (stvarnim, a ne fejsbučkim!) akcijama sprečavanja pljačke javnih resursa Beograda i Srbije, i u odbrani železničke i autobuskih stanica!

Ili možda ipak ne? Ah, pa onda ništa, vratimo se svako svom štivu, jedni Informeru, drugi Nikolaju, treći Alenu Badjuu, a Majstori neka na miru dovrše svoj posao, nema ovde ko da ih spreči.

Teofil Pančić, O Lasti i drugim selicama, Vreme