Kao što je religija veća od života, kao što su mitovi uzbudljiviji i važiji od života smrtnika, tako su za mnoge od nas to filmovi ili romani. Kako nisam odrastao u svetu natopljenom verom, a ni u mitove se ne razumem najbolje, moj život utvrđujem kroz filmove. Kada razmišljam o tome šta je u čoveku razumno, o suvoparnoj ekonomiji racionalnog, a šta mimo zvaniče politike ega konstituiše ogromnu crnu berzu iracionalnog, i tako razmišljam kako činim sulude stvari i sebe saplićem i padam, i da li mogu da to sebi ne radim… onda uvek pomislim na Hjustonovu Džunglu na asfaltu, taj čudesan film, koji ima snagu grčkog mita, ništa manje od toga. Ko to nije gledao ne mogu objasniti, ali ona scena na kraju, posle svega kroz šta je prošao stari profesor Emerih, kada napokon u unutrašnjem džepu kaputa nosi predragocen prtljag dijamanata, koji će mu obezbediti lagodan život, pet lagodnih života, i taksi ga već vozi u bezbdednost… i kad su stali na pumpu, dok taksista puni rezervoar, on gleda devojku koja pleše zanosno uz muziku sa džuboksa, razmenjuje dolare da joj kupi kvotere za džuboks da još igra, da još igra… i gleda je bez reči i bez daha. Taksista mu priđe da ga diskretno opomene da treba već da krenu, dug je put do Čikaga, Profesor ga odgurne, da mu ne smeta, imaju vremena. A nemaju vremena, jer uskoro tiho kraj pumpe uplovi policijski ševrolet, jer čitava policija Njujorka ga traži nakon pljačke banke, i tu će ga pronaći. I vratiće genijalnog profesora u zatvor do kraja života, ne jednog nego pet života, kada bi ih imao toliko. On mirno polazi sa policajcem. Tu scenu nikada ne mogu zaboraviti. Jer je sve baš tako u životu, ne može biti drugačije, I sve moje suludosti samo su samo malo isijavanje ove velike, vanvremene scene. A kada mislim o beznadežnoj, samoubilačkoj čežnji, mislim na kompozitora Ašenbaha. On ne može da preživi, jer je jedna fascinacija dečakom veća, važnija i snažnija od svega šta je u životu stvorio, a bio je veliki kompozitor, do toga se teško stiže, potrebno je puno znanja, rada i delikatnog talenta. Stekao je uvažavanje čitave dekadentne Evrope, samo što mu sve to nije ni značilo, niti mu je moglo pomoći. Kada gledam Dirka Bogarta kako gleda Tađa, osećam svu njegovu bol koju sam tako jako iskusio u svom neurotičnom životu, kroz sve nedostižne predmete mojih želja, užasan bol, mnogo puta. Kada klizi niz njegovo belo, teško napudesano lice crna kap šminke, meni se ona cedi niz gola rebra. Utehe nema ni na ovom, ni u jednom od svih zamislivih svetova. A Čarli Kofman… u Adaptaciji, slika je kreativne teskobe. Dok njegovom benavom bratu blizancu, Donaldu, tako lako sve polazi od ruke, koliko je glupav toliko je uspešan, i to ne u bilo čemu, već baš u pisanju, onom za šta Čarli živi. Eto, tako se život ruga čoveku pravo u lice, ne negde sa strane ili izdaleka ili posredno, već stane pred njega i odurno mu se ceri. A Mia Farou, kao Hana, u Hana i njene sestre, je slika žene koja je uvek jaka i uvek sve može. Kada joj muž, Majkl Kejn, u krevetu, jedne teskobne noći, kaže kako on ima potrebe, ona se uruši i zaplače i kaže svom mužu, koga voli na način koji on ne primećuje, kako i ona ima potrebe, kako ima ogromne potrebe, kako strašno želi da on brine o njoj, da je voli, da je mazi, da je zagrli. Da, eto… da i to ne zaboravimo, i jake žene imaju potrebe, da budu voljene, da neko misli na njih i da budu mažene, kao devojčice. Ni jedna žena nije izvan toga. Nije lepo da to zaboravimo. 1992. fest je prikazao novi fon Trirov film, Evropa. Ali, prikazao je fest osim Evrope i fon Trirovu retrospektivu, i tada sam gledao Epidemiju i Elemente zločina, čuvenu trilogiju o Idealisti. 1992. sam naučio, ja, nežni idealista, da moram da se klonim idealizma, jer je ubitačan. Mladi fon Trir mi je tada pokazao da svet ima svoj tamni ritam o kome idealista ništa ne zna, i da je put do pakla popločan dobrim namerama. Kada razmišljam o boljem svetu, uvek se prisetim fon Trirove tilogije. Jer je on bio tada mlad, i već je znao mnogo više nego što ću znati ja do kraja mog usplahirenog života. Kišlovski je u Dekalogu opisao život sa, i život bez božjih zapovesti. Filmom o umiranju i filmom o ljubavi. Pred kraj Dekaloga, toj velikoj priči o ljudima koji misle da žive u svetu bez boga, gledali smo i priču o dva cinična brata koji su, nakon smrti oca, koji im je bio dalek, ravnodušno stekli nasleđe njegovog života, njegovu zbirku poštanskih marki. Nedugo zatim, jedan od njih išao je na operaciju, da mu izvade bubreg, koji će zameniti sa jednim udaljenim filatelistom, za njegovu marku koja je nedostajala očevoj kolekciji. U drugom filmu drugi otac je, tokom jedne jake zime, proračunavao na osnovu svih potrebnih parametara debljinu leda na lokalnom jezeru, ali nije imao u vidu da je jedan beskućnik sebi pravio vatrom sklonište. Sin mu je na klizaljkama propao kroz let koji je bio tanji nego što je otac, naučnik, proračunao. Nemoj imati drugog boga osim mene, preneo nam je neprozirni smisao sveta Kišlovski. Kada nas ostavi osoba koju volimo najviše na svetu, kada nas zaboravi, kada je više ne zanimamo, šta da radimo, da je zaboravimo, ako je to moguće uraditi, ili da je volimo. U Večitom sjaju besprekornog uma, onaj sa kojim imam razloga da se poistovetim, odlučuje da nju izbriše, jer tehnologija koja u svetu tog filma postoji, njemu to omogućuje. Ali, zatim, dok brisač sećanja krči njegove uspomene na njenu ljubav, on nju uzima za ruku i oni beže kroz predele sećanja, do najranijih trauma njegovog detinjstva, tamo će sakriti svoju ljubav, tamo gde ni tehnologija koja vida život od boli ljubavi, ne može da dopre. A kada je Leos Carax bio mlad, napravio je, a ja sam gledao, priču o Alexu Oscaru… o divljem dečaku i njegovoj virusnoj ljubavi u obolelom svetu, čudan postapokaliptičan film, Zla krv. Ta zla krv je te noći ušla u moju dušu zauvek. I kada sam mislio kako mlad čovek treba da živi tako da gori, mislio sam da jedino ima smisla da živi i gori kao Alex Oscar. 30 godina kasnije, prošle godine, Leos Carax i Alex Oscar su bili zajedno u filmu Svete Mašine… najvažniji film ovog veka. Film sa hiljadu lica. Film o hiljadu života jednog čoveka, o tome šta sve mogu biti, i šta sve jesam, čak i kad ne znam, a uglavnom ne znam. Taj napor da živimo hiljadu uloga i da nosimo hiljadu lica, počev od nesanice i mračne bioskopske sale, preko lepotice i zveri, dvojnika, oca tinejdžerke, plaćenog ubice, tajkuna, starca koji se oprašta, prosjaka sa pariskog mosta… i svi životi zajedno nas ne mogu spasiti uspomene na jednu romantičnu ljubav, koja se mora završiti samoubistvom. I na kraju priče o filmovima, kao i priče o životima, kamera prikazuje, u nizu jednoličnih kuća predgrađa u noći, osvetljeni prozor u kome su muškarac i žena i njihovo dete primati, njihova ljubav je nepatvorena, neposredovana idejama, planovima, ambicijama, nadgornjavanjem, sujetama, uspevanjem u bilo čemu većem od zagrljaja.