Ubistvo novinara u Parizu nije samo napad na Francusku već i na islam i sam koncept slobode koji omogućava da oko 30 miliona muslimana na Zapadu prosperiraju. Sloboda govora nije samo zapadni koncept, već univerzalna težnja ljudskog bića.

Ne pobeđuje humor, ne pobeđuje sloboda govora, ne pobeđuju vrednosti slobodnog sveta, ne pobeđuje kultura, ne pobeđuje umetnost, ne pobeđuje tolerancija. Pobeđuje više vojnika i bolje naoružanje. A to je veoma na strani Evrope i Amerike, i verovatno će još dugo biti tako. To u svojim srcima znaju građani Francuske, Nemačke i drugih slobodarskih zemalja dok u rukama uzdižu transparente sa slomljenim olovkama.

Razumem ogorcenost i nevericu, ali ako stavimo po strani i ogorcenost i nevericu, rekao bih ovo:

1. Skoro niko ne zna sta je satiricni casopis objavljivao. Ja nisam video ni ranije, ni danas, ni jedan njihov rad, a to je ipak vazno, da bismo mogli da prosudjujemo razloge koji su dzihadiste izazvali da upravo njih, a ne nekog drugog, napadnu. Opsti rezon je da to nije ni vazno, sta god da neko pise ili crta, to je samo novinarstvo, sloboda izrazavanja je neprikosnovena i neupitna. Tekst, crtez ili umetnicko delo ne mogu da budu ovako surovo sankcionisani. Ja se slazem, ali ipak moram reci i ovo..

2. Karikatura nije naivna, novinarstvo nije naivno. Naivno je to smatrati naivnim. Ono oblikuje opsti kulturni obrazac koji nadalje oblikuje politicki milje jedne zajednice, koji nadalje odredjuje politiku jedne drzave, konkretne politicke odluke. Ili makar, ako ne uticu na politcke odluke, uticu znacajno na javno mnjene. To je politicki mocna institucija. Zato su karikaturisti veoma cenjeni, a mnogi novinari su stradali / ubijeni zbog svog rada. Mi zivimo u zemlji gde smo to imali priliku neposredno da vidimo. Dakle, da se ne zavaravamo po pitanju politicke moci novinarstva, cije je ‘satiricno’ odeljenje ovde bilo cilj odmazde.

3. Mi zivimo unutar jedne civilizacije koja je ogromna i u svetu dominantna, ali nije jedina. Postoje paralelni svetovi, druge civilizacije sa kojima delimo ovaj svet. Svet koji cini islamska kultura se prozima sa nasom, hriscanskom. Ona je takodje ogromna, stotine miliona ljudi zive sa nama, ili mimo nas, unutar te kulture. Oni nastanjuju ceo svet. Mi ih slabo poznajemo i ne zelimo da ih upoznamo. Smatramo ih nazadnim, nasilnim, vidimo im mnoge mane. Smatramo ih inferiornim, drugorazrednim. Mozda smo i u pravu sto o njima tako mislimo. Ali, sigurno je da oni sebe ne gledaju nasim ocima. I zasto bi? Oni su sebi prvorazredni. Njihove vrednosti su njima jedino vazne, a za nase ne mare. Koje god i kakve god da su. Cudno bi bilo da je drugacije. Oni su sada u nasem zajednickom svetu politicki, ekonomski, kulturoloski, ideoloski i u bilo kom pogledu, potisnuti na marginu. Zapadna civilizacija smatra da ima pravo da uredi citav svet po svom ideoloskom obrascu. Usput, ali ne manje vazno, kolonijalisticki, Amerikanci i Evropljani, otimaju njihove prirodne resurse i okupiraju mnoge njihove teritorije. Nas ovde, u Srbiji, ali i gradjane Evrope i Amerike, to slabo zanima. Ko cita vesti iz Iraka, Sirije ili Avganistana. Koga zanima rat u Iraku, ISIS ili rat u Siriji. A tamo zive ljudi vec godinama u krvi do kolena. Mi nemamo pojma sta se desava. Ili si se ti, citaoce, potrudio da saznas sta se desava? Iskreno sumnjam. Dakle, vodi se rat. Zestok, vec godinama. Da li su u tom ratu pravda i istina na nasoj stran? Nisu, jer ni pravda ni istina ne postoje. Bas tako, ne postoje. Postoji samo pravda i istina jaceg, kao i osecaj pravde i istine svakog pojedinacnog ucesnika tog krvavog meteza. Na njihoj teritoriji, njihovoj iskonskoj teritoriji, vodi se brutalan rat. O tome mi nista ne znamo. Tamo su americki, britanski i francuski vojnici… i tenkovi, avioni, rakete, dronovi, satelitska navigacija, sva najmodernija tehnologija koju je proizvela zapadna civilizacija. Oni gaze Islamiste iz sve snage. Sta oni mogu da urade zauzvrat, stotinu puta vojno slabiji? Ono sta su radili hajduci protiv Turaka, “Otpisani” protiv Nemaca… to sta se u ocima zavojevaca zove – terorizam. A ja bih to nazvao izbor borbe koji ce vojno neuporedivo jaceg najvise zaboleti. Oni ne mogu da pobede NATO u Iraku niti bilo gde, ne mogu ni ponovo da izvedu ‘jedanaesti septembar’, ne mogu da ubiju francuskog predsednika ili britanskog premijera, zato cine ono sto mogu. Zato su pazljivo izabrali, dugo planirali i surovo precizno i hladnokrvno izveli ovo sto smo danas svi videli. Likvidaciju. Srce njihove ideologije je vera u Proroka, nesto cemu se mi podsmevamo. Oni su zauzvrat vojno pogodili u srce naseg sveta, slobodu govora, slobodu izrazavanja. I bili su jako uspesni. Nakon danadnjeg dana Evropa nece vise biti kao do sada. Kao sto Amerika nije vise ista zemlja kao pre 11. septembra…

4. Amerika se od 11. septembra na ovamo pretvara u policijsku drzavu, o tome imamo hiljade svedocanstava, ali dovoljno je i ono sta nam je Edvard Snouden saopstio. Njihov napad na Kule bliznakinje je njihova pobeda, mi smo izgubili Ameriku kao lidera ideje ‘Slobodnog sveta’. Evropa je bila nesto drugo. Ali, sta ce biti sada..? Sada, kada je u Francuskoj popularnost socijalistickog predsednika Olana na istorijskom minimumu, a vodje desnice, Mari le Pen, na vrhuncu, sta mozemo da ocekujemo da ce se desavati u Francuskoj? Hoce li vrednosti koje volimo opstati.. koliko i kom obliku? Sta ce biti u Nemackoj u kojoj bujaju nove desnicarske ideologije, u Engleskoj u kojoj groteskni Ukipovac Fajridz vec i pre ovoga pobedjuje na iznorima, u Svedskoj, gde se je vec mala anti-imigrantska stranka oborila Vladu i izazvala nove izbore.. sta nas ceka? Sta ce sad uciniti rasklimatani predsednik Olan, nego odgovoriti odmazdom, inace ce ispasti slabic, sto ne sme sebi da dozvoli, jer vec ima taj imidz u francuskoj javnosti… i kuda ce nas to odvesti? U nove ratne pohode, novi krug primene surove vojne sile u Iraku i Avganistanu, netrpeljivosti prema Muslimanima i Arapima u Francuskoj i citavoj Evropi. Prema zatvaranju granica prema imigrantima svakog porekla u Evropskoj Uniji, prema trpanju milijardi evra u sisteme nadzora evropskih gradova i razvoju sluzbi bezbednosti, prema gusenju multikulturalnosti, prema mrznji i ostrascenosti javnog mnjenja prema onom drugom i drugacijem. Prema cenzuri i auto-cenzuri iz zelje vlasti za kontrolom ili prosto iz straha samog novinara za moguce posledice. Prema ucutkivanju libertarijanaca, nas koji se borimo za gradjanske slobode i individualna prava. Sad mozemo da ga duvamo. Kakav potez nasih neprijatelja, postigli su neverovatno puno. Oni se ne mogu boriti protiv evropske vojne sile, ali su zato uboli u srce evropskih vrednosti, u koje mi verujemo kao sto oni veruju u svog Proroka. Mi smo se njihovoj veri podsmevali, sada ce se oni, makar kratko, smejuljiti nasoj… hocu reci, mogu da likuju.

5. I za kraj, mada nisam ni izbliza umeo reci to sta sam zeleo, zapitacu se… ako je Muslimanima Prorok vazan, ako im je on svetinja, zasto moramo mi da mu se rugamo? Ne razumem, ako sa nekim i uz nekog treba da zivis, a taj neko ima svoju ‘Ahilovu petu’, bolno mesto duse, zasto mu to povredjivati? Koliko moras biti arogantan da se nekom rugas na mestu koje mu je vazno, koje ga tisti? Sloboda govora je, najpe farsa, jer mi nismo slobodni da govorimo protiv onog ko ima moc da nas nagazi, tako mi svi bratski cutimo, na primer ovde u Srbiji. Ne mislim na izlive ‘slobodne misli’ na drustvenim mrezama, vec tamo gde je vazno, gde se racuna i gde nesto istinski mozes da izgubis zauzvrat. Pet ljudi ovde ima hrabrost da kaze svugda sve, ostali cute, i neka nastave da cute. Nadam se da znate na sta mislim. A drugo, ako sa nekim treba da zivis, a njemu je nesto vazno, jedna stvar, recimo taj Prorok, zar moramo bas na njemu da vezbamo smisao za humor? Ja mislim da ne moramo. A sada su nam i oni objasnili da to nije lepo.

‘God and Country are an unbeatable team; they break all records for oppression and bloodshed’

‘Deus e a Pátria são um time imbatível; eles quebram todos os recordes de opressão e derramamento de sangue.’

Luis Bunuel

Despite all the evidence, the prevailing rugged individualism suggests those who flourish are the authors of their own success. But the rights and freedoms we enjoy today were won by a colossal, multi-generational struggle on the part our ancestors, who also bequeathed their collective knowledge and experiences. We depend on a hugely expensive system of education, not just for ourselves, but also to train those we, in turn, depend on; a health service to keep us – and our neighbours – from suffering the worst effects of catastrophic illnesses; infrastructure that keeps society functioning. As social animals, we depend on the interaction, interest and love of those around us. We are socially constructed beings, forming an immense dynamic system that cannot be understood by reducing it to its individual parts.

None of this is to erode the importance of the individual. The cliche that we are all unique is true; we all have individual agency, the ability to make choices, even if they are constrained by the environment in which we live. Though we are all contributing to a grand collective project, that project would not be possible without the unique contributions of millions of individuals. Understanding this would better allow each one of us to thrive: to overcome the collective, socially constructed injustices that serve as blocks on potential.

It is possible to be in awe of his talent and contributions, while understanding that none of it would have been possible without the involvement and efforts of countless others. The good or bad that we do has the fingerprints of others all over it. It is one reason we should all feel pride in the achievements of others. We will succeed together or we will fail together. We are all linked, arm by arm, whether we like it or not.

Owen Jones, The Guardian, January 4

Sa Titom sam inače imala neverovatne doživljaje ali ću onaj sa Briona pamtiti dok sam živa. Njegov gost je bio Muamer Gadafi i mi smo bili u krugu domaćina koji su njegovu posetu trebali da učine zaista prijateljskom. Moj suprug Stevo je bio zadužen za zabavni deo i na Brione smo došli ranije tako da sam se tamo bila odomaćila. Jednog jutra, Gadafi je sa svitom bio doputovao, ustanem ranije sa namerom da prošetam tim rajskim vrtom. Osim mene i čuvara koji su povremeno izranjali iz vode, svi drugi su spavali. Šetam ja tako, otpozdravljajući ljudima ‘žabama’ kad iza sebe čujem brundanje nekog motora. Okrenem se i imam šta da vidim, Tito sam na skuteru, ‘Mala, šta radiš tu sama, zar nisi kod frizera, Jovanka te čeka da doterate kosu’. Ne treba mi frizura, ja imam svoj turban, odgovorila sam kao da razgovaram sa nekim svojim bliskim. ‘Pa hoćeš li da prošetaš sa mnom’, pita me Tito i ja, naravno, prihvatim i sednem do njega. Bože, Esma, da li je moguće sve ovo što ti se dogođa, razmišljam, a Tito me pita: ‘Je l’ dobro šoferiram?’ Dovezemo se tako do raznobojnih šatora punih vojnih vozila i naoružanja a Tito mi kaže: ‘Mala, ‘ajde da malo radimo, da prodamo neku od ovih drangulija’. Naravno, ja klimnem glavom i krenemo da gostima iz Libije pokazujemo i prodamo oružje. Kad smo se posle vraćali ka Titovoj vili, sretne nas Kardelj i pita šta ima novo. ‘Ima novo’, odgovori Tito, ‘za razliku od vas ostalih koji ste spavali, ja i Mala smo danas trgovali i zaslužili smo po dve porcije ručka’… Ja sam tada pevala za Jovankine gošće, gospođu Gadafi, i njenu svitu, i za supruge naših vodećih političara a zatim za Tita i Gadafija…

Čekajući da se desi ništa. U državi srećnih političara i nesrećnog, izmrcvarenog naroda. Bez realnog plana za uspešniju budućnost, može da se dogodi ono što i Rumuniji tokom poslednjih decenija 20. veka. Nestalo je četiri miliona ljudi. I niko nema pojma gde su.

Možete proči kilometre avetinjski pustim ulicama urednih vojvođanskih naselja i doći do istog pitanja, ukoliko to ponovite na zapuštenom istoku ili beznadežnom jugoistoku Srbije. Gde su ljudi, ponavljaćete dok srpskipolitičari suštinu svog opstanka na vlasti decenijama osiguravaju rešavajući ključno nacionalno pitanje – status Kosova.

Umesto barem malo makar i protokolarnog optimizma, na kraju godine dobili smo radikalsku poruku koja govori da i od lošeg ima goreg. Izjavom da će građani Srbije rađe izabrati siromaštvo nego priznanje nezavisnog Kosova, Tomislav Nikolić de fakto brutalno ruši iluziju makar ovako traljavog evropskog puta Srbije.

Od četničkog vojvode niti se šta moglo, niti može, niti će se išta dobro dočekati. Da radikalske ludosti utiču samo na njegov život, ni po jada. Ali ludosti ne plaća on, njegova dinastički zbrinuta porodica i savetnička kamarila, nego građani. Oni koji ga ideološki slede i koji su ga izabrali na čelo države, ali i oni koji su se zbog toga zgrozili. Najnoviji Nikolićev ispad logičan je sled njegove radikalske zadrtosti. Jednom radikal, uvek radikal! Lečenje tu ne pomaže…

Sumanute izjave i ponašanja političara koja Srbiji ukidaju budućnost, nisu retkost. Ova Nikolićeva – o izboru siromaštva zbog tobože odbrane Kosova kojeg je glupost odavno oterala od Srbije – spada u red budalaština danas zaboravljenog Branka Kostića. Onovremeni Miloševićev član nekadašnjeg Predsedništva SFRJ – seća li se još ko tog opskuranta? – braneći Miloševićevo ludilo prkosio je razumu. U ime odbrane ludila nije žrtvovao sebe, nego je na žrtvu pozivao narod. „Rađe ćemo jesti korenje, nego pristajati na ucjene“, poručivao je manipulant iz Podgorice odbijajući u Miloševićevo ime mirno rešenje jugoslovenske krize. Naravno da u potonjim ratovima opskurant nije jeo korenje. Ali su ga itekako jeli – ako su i to imali – mnogi nesrećnici izloženi granatama, razaranju, paležu, izbeglištvu. Pred pretnjama sankcijama zbog zločinačkih ratova koje je pokrenuo i vodio, Milošević je manipulantski isturio „ponos naroda“ kao prkos razumu. „Srbija se saginjati neće“, poručivao je oholo, dok je Srbija srljala u bedu. On i kamarila se i nisu saginjali, ali je narod završio u bedi i poniženju od kojih se do danas nije oporavio. Nikolićevo demagoško junačenje i blanko isturanje naroda ispred njegove radikalske iracionalnosti nije ništa novo. Samo je još jedan doprinos antologiji gluposti i neodgovornosti, za koji Nikolić misli – kao što su za svoje gluposti mislili njegovi spomenuti prethodnici – da će ga uvrstiti u antologiju nacionalnih besmrtnika.

Kad Nikolić unapred zna da će se građani pre opredeliti za bedu nego da se odreći Kosova, red je da upozna javnost sa svojim imovinskim stanjem. Da se zna – ako građani treba da se žrtvuju i izaberu bedu – kako žive i čime raspolažu oni koji unapred samouvereno znaju da građani biraju bedu. Red je da se zna šta od nepokrenitih i pokretnih dobara ima brižni patriota Nikolić i članovi njegove porodice, u kom periodu i kojim poslovima su stekli to što imaju, je li to stečeno u skladu sa zakonima i legalitetom. Od kojih sredstava pravi privatnu crkvu, dok su bolnice u zapuštenom stanju i bez opreme, dok narodne kuhinje nemaju sredstava da nahrane sve duže redove, dok većina građana grca u bedi. Red je da se zna i kako se puni izdašna fondacija njegove širokoruke supruge? Opravdanje da ako se obznane donatori fondacije, „dobri ljudi“ više neće hteti da pomažu, najobičnija je demagogija.

Zna li Nikolić i kamarila oko njega, koliko građana bežanjem traži spas u spoljnom egzilu? Znaju li koliko zapadnih zemlja razmišlja da građanima Srbije ponovo uvede vize? Ne zato što nas ne vole – zbog toga što smo Srbi, kako podvaljuju nacionalistički demagozi – nego zbog prevelikog broja nesrećnika koji tamo traže spas od bede. A to košta tamošnje poreske obveznike, koji ne žele beskonačno da plaćaju ovdašnje nacionalističke ludosti i iracionalnosti.

Pseudopatrioti tobože kukaju zbog bele kuge, što se smanjuje brojnost Srba (druge nacionalnosti u Srbiji i ne spominju), a na kraj pameti im nije da je to posledica rđave politike i nacionalističkog inaćenja razumu. I tome kao da nema kraja.

Najzad, zašto kamarila na vlasti – ova ali i prethodne – jasno i glasno ne obznane koliko je Srbija dobila pomoći, donacija u novcu, opremi, koliko povoljnih kredita od EU i zapadnih zemalja, posebno od Nemačke sa kojom bi Nikolić da vodi verbalni rat? A koliko su pružila braća sa Istoka, prema kojima su servilni? Da se razluči demagogija od činjenica.

Sa ili bez pseudodemokratskog ruha, radikali građane smatraju beznadežnim idiotima. Hoćemo li na to pristati?

Pavle Radić, Inat četničkog vojvode, Autonomija.info, 2. jan

Sitting in a café in Poland drinking yerba maté, an enduring habit from my time in Argentina, I remember talking about my life. I had a successful career, a house and two cats. But I left all that behind for this vagabond life traveling the world and have never looked back.

“How did you get the courage to leave your old life behind?”

My dear, I never did have the courage to leave my life behind. I did not have the courage then and I do not have it now. To take a lifetime of experience and walk away from it in search of something new is too much to ask of anyone.

Let me tell you a secret: Find what you love and let it kill you! Dream about it, imagine it and visualize it. Read about it, read the stories of others, and make plans for the day it will happen. Talk to people about it. Let it be an obsession that consumes you. Let your passion for it ooze from every pore of your being until it fills the space around you. Make it so real in your own mind you wonder why you can’t touch it! There will come a day when that vision becomes so real it is harder to stay where you are than it is to walk out the door into that new life.

Courage? No. The courage would have been to stay with my old life. When I walked out the door that day, leaving one life behind to begin another, I simply followed the path of inevitability.

It was never about travel, never about courage, never about changing my life. I simply became consumed by something I love. What is your dream? What do you love? Find it and let it kill you!

Bunjuel kaže da je “prijatelj osoba koju možete pozvati u tri ujutru, reći mu da dođe odmah i da ponese pištolj. Prijatelj to uradi ne pitajući vas za razlog”. U dve rečenice objasnio je celu stvar.

Žiivjeli su u devetnaestome vijeku u Kremni na padinama Zlatibora Miloš Tarabić i njegov nećak Mitar, dvojica neumivjenih i krezubih čobana što su, vjerojatno od alkoholnih destilata kojega su u blatnjavim dvorištima sami pravili, vidjeli budućnost. Nađe se takvih budalaša svugdje na svijetu. Raščupani brđani sa Apalačkog gorja u američkoj saveznoj državi napiju se tako domaćeg kukuruznog viskija, kojega zovu moonshine, pa i njima pred oči dođu kojekakve stravične vizije, ali od toga nema znatnije štete. Osim, naravno, za prorokova jetra i krvozilni sustav.

Međutim, u naših se naroda kazivanja omamljenih seljaka uzimaju kao sušta, neporeciva istina. Mi Balkanci, ovakvi lijeni i neobrazovani, nemajući stpljenja čitati debele i učene knjige, skloni smo idealizirati neukost do mjere da će nam se domaćin koji je prećerao sa šljivovicom činiti mudriji od svega znanja čovječanstva. Svi veliki liječnici i fizičari i kemičari i matematičari i njihova stroga znanstvena istraživanja za nas se mogu sakriti pred buncanjem nekoga tko se potpisuje otiskom palca, a jednom je neoprezno zaspao u rosnoj travi kod ovaca, pa se i od Tarabića isprela velika, divna legenda kako su sve pogodili…

Za pranje novca (money laundering) najbolje je koristiti svetu vodicu (holy water), zaključak je na osnovu dugogodišnjeg iskustva korisnika u Evropi, Americi, Rusiji i Srbiji.

Sa prvim romanom, Via Pula ušao je u NIN-ovo finale. Ponovilo se to još pet-šest puta, a onda je 2008. za Ruski prozor dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2007. godini. Tada je, govoreći o značaju nagrade, rekao da naš čovek u proseku čita dve knjige godišnje, od kojih je jedna ona koja je dobila NIN-ovu nagradu. Šta pisac više da poželi?

Piše o gradovima u kojima je živeo, jer u njima prepoznaje ono što je Džejms Džojs nazivao – ulični nameštaj. Prevode ga na 15 jezika, ima više od 50 inostranih izdanja svojih romana. Upravo mu je stiglo slovenačko izdanje Cankarjeve založbe njegovog romana Bonavia u ediciji Moderni klasici, a pre toga je objavljena u Nemačkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji… U Hrvatskoj se odnedavno prodaje knjiga Pula – grad interval. To je priča o Puli Velikićeve mladosti i sećanja. Prvi je laureat Stipendije Dunav koju dodeljuju Austrija i Mađarska, pa je septembar i oktobar ove godine proveo u Kremsu na Dunavu i u Pečuju. Vlasnik je Srednjoevropske nagrade za književnost i Nagrade grada Budimpešte za književnost.

Nedavno ste se vratili sa Sajma knjiga iz Pule. Kakva je danas impresija grada vašeg detinjstva?

Kad god dođem u Pulu, moj organizam zabeleži adrenalinski udar. Naravno, grad se promenio, ali ja hodam kroz sve one slojeve koje pamtim iz vremena kad sam bio dete, đak, mladić… Tu je upisana i ona Pula koju sam stvorio u svojim knjigama. Moja Pula je zapravo veliki filmski studio, Ćinećita, u kojem sam smestio većinu svojih romana. Da živim u tom gradu danas, sigurno ga ne bih koristio na način na koji ga koristim u svojoj literaturi.

Šta vas najčešće pitaju, mimo vaše literature, kad se nađete u Hrvatskoj ili u nekoj drugoj zemlji?

Ljudi koje srećem uglavnom dolaze ovamo, znaju mnogo o Srbiji, čitaju novine na internetu i dobro su informisani. Problem nastaje kada se od mene traži da dajdžestiram nešto o političkom životu zemlje iz koje dolazim. Očekuju da ili potvrdim sliku koju njihovi mediji daju o Srbiji, ili da ih uveravam u drugu istinu onjoj. Ja ne dozvoljavam da mi mediji daju početnu rečenicu za dan koji je svanuo, bilo gde da se nalazim.

Zašto?

To što nam se kroz novine i televiziju ponudi ujutru, najviše liči na pun nokšir koji nam neko izliva na glavu. To zombiranje koje se izvodi nad nama je stvar planetarnog pohoda na jedinku, i ja ću učiniti sve da se toga sačuvam koliko god mogu, da u tome ne učestvujem, da ne budem deo diližanse u kojoj su često baš najglasniji kritičari istovremeno i njeni najrevnosniji čuvari. Navodno kritikujući, oni ne dozvoljavaju da se na meniju pojavi nešto sasvim drugačije. Ne zagovaram kulu od slonovače, već doslednost na duge staze. To ima svoju cenu. Za početak, da niste u svakoj čorbi mirođija. Nažalost, nas ovde stalno drže u stanju psihoze, napetosti, iščekivanja, i ljudi se odlučuju da ćute, da ne reaguju. I tako postajemo ćuteća većina. Mi smo toliko drogirani u toj konzumaciji prostaštva, da se pitam u kojoj meri smo uopšte normalni. I tako imate one koji bezrazložno ćute i one koji bezrazložno viču. Uvek sam se pribojavao tih bukača koji misle da sve počinje od njih, a ne znaju da je novo samo pola koraka od starog. I da nema novog ako ga ne nasloniš na staro. Imam averziju prema ljudima sklonim radikalnom ponašanju i intervencijama. Život nas uči da svemu uprkos, uvek pobedi mentalitet naroda.

Bili ste žestoki protivnik vlasti Slobodana Miloševića, danas je gotovo 15 godina od kada je taj režim sklonjen, ali ostaje pitanje šta se zaista promenilo u Srbiji?

Ne znam kakva bi se priča pričala da Đinđić nije ubijen. Ne zato što sam u njemu gledao isključivo anđela, već zbog njegovog pokušaja prilaženja zdravom razumu, zbog energije koja se stvorila, zbog mladog sveta koji je poverovao da treba da se vrati ili je odustao od ideje da ode odavde. Ono urušavanje koje smo imali devedesetih, nastavilo se posle njegovog ubistva, samo na drugi način. To nije teško videti, ali teško je odgovoriti na pitanje zašto se to dešava.

Probajte?

Ne znam, ne umem. Znam jedino da su se ljudi navikli na laž. Čak i kada se nešto kritikuje, kada treba razotkriti laž, kritikuje se tako da se ni slučajno ne poremete centri moći, ni njihovi uticaji. Da se ne povrede glavne figure, ne time što se neće kritikovati, već time što će se to činiti sa metodom. Jer, svako je negde umrežen, zbog kakve crkavice, ili nečega malo više, spreman je da ide ispod granice elementarnog dostojanstva.

Tako je i u svetu umetnosti. Veoma dobro se zna ko je ko, ali će se uprkos tome što je neko budala, ta budala tolerisati. A nešto što je vrednost neće se pominjati, jer je valjda tome koji predstavlja vrednost dovoljno što se zna da je on vrednost. Zašto bi se još to i promovisalo? Nećemo valjda još biti i naklonjeni istinskim vrednostima.

Problem je u sistemu vrednosti, zar ne? U odnosu na koji sistem vrednosti mi poredimo ovaj današnji? Da ga ne poredimo sa onim iz vremena Tita?

Ne moramo da poredimo, ali činjenice govore da se u to vreme držalo do kulture, da je kultura bila i te kako važna. Kao što je i danas važna u svim ozbiljnim zemljama. Ta država čiji je Tito bio predsednik nije bila demokratska, niti sam ja u njoj išta participirao da bih sada imao žal za njom. Naprotiv, kada se samo setim svojih dnevnika iz vojske, koje još uvek čuvam, u onom vremenu je to bilo za robiju. Međutim, ta država je odvajala pozamašna sredstva za kulturu, jer se znalo da se svetu treba predstaviti u dobrom svetlu upravo kroz kulturu. I što je najvažnije, znala se razlika između kulture i zabave. Davno sam rekao za vaše novine da je Tito za intimusa imao Krležu, a vi se prisetite ko su bili intimusi onih koji su ga nasleđivali, nije to bilo davno. Zaista ne znam koji su to intelektualni gorostasi intimusi ljudi koji su danas na vlasti. Da li vi znate?

Danas je sve samo zabava?

Nažalost, tako je. Ne treba nikome čitalac, već isključivo potrošač knjiga. Tako je i u svetu, da se ne zavaravamo. Mi smo se samo nakačili na to. Ali, ozbiljne zemlje i dalje izdvajaju za kulturu velike pare ne bi li je sačuvali i razvijali. Uvek ističem da je u Austriji budžet za kulturu veći nego budžet za vojsku. Kada ovde tražite za kulturu dinar više, najčešće čujete odgovor – koga to zanima? Znam da ne zanima, ali ljudi na vlasti su sve učinili da kultura nikoga ne zanima. Mediji su to prihvatili i vi sada gotovo da nemate medij koji će se boriti za kulturu i davati joj ozbiljniji prostor i tretman. Jedino gde danas imate ozbiljne i osmišljene emisije iz kulture je na RTS-u. Kada okrenem neki od programa Radio Beograda, dočeka me prijatan glas, dikcija, pamet. To se mora reći. Ja kao pisac imam egzistencijalni interes da se moja publika ne zaglupljuje, jer mi je stalo da moja knjiga dođe do čitalaca, kao što je svakom umetniku stalo da njegovo delo dođe do što više ljudi. I umesto da navijamo za prosvećenu publiku, mi ćemo se masovno indoktrinirati jeftinom zabavom.

Vi ne biste morali da se žalite kad je o publici reč?

Nije stvar u tome da se ja pojedinačno žalim. Mene zanima sistem vrednosti u kojem pisac može da živi od svog rada, a da pritom ne mora da pravi ustupke lošem ukusu, i time vređa kako svoju inteligenciju, tako i inteligenciju čitalaca. Lično mi ne treba niko da mi kaže jesam li dostigao visoko C ili nisam. Zadovoljan sam onim što sam uradio. Dobro sam prolazio s obzirom na to da nisam nikada kalkulisao.

Šta je najvažnije za mir i spokojnost jednog umetnika?

Do tog odgovora sam došao posle svih ovih godina pisanja. Mislim da je najvažnije da se ništa ne dobije preko crte. Neuporedivo je zdravije biti zakinut, nailaziti na nerazumevanje, uvek dobiti manje nego što se zaslužuje. Ne biti miljenik čaršije. Jer, velika je to hipoteka. Svaki uspeh pomalo razvodnjava umetnika, a veliki uspeh ga naveliko i razvodni. Lepo sam se osećao kada sam dobio NIN-ovu nagradu i nagradu Meša Selimović, ali nikada nisam bio ni slabiji. Kako pisati iz pozicije kada si svuda i svakome dobrodošao, kada ti, gde god staneš, podmeću crveni tepih? Sve te pozivnice za prestižna događanja, mogućnost da si dobrodošao tamo gde bi svako poželeo da bude… Ko je taj svako? Javno mnjenje smo pobrkali sa javnošću, a javno mnjenje kreiraju nepismeni autori rubrike Sinoć u gradu. Sve je to jedna laž koja se potura na sve strane, a malo ko uspeva da joj odoli. A život je zaista negde drugde, i nema veze ni sa koktelima ni sa rubrikom Sinoć u gradu. U mom slučaju je, na moju sreću, sve to kratko potrajalo. To se moralo brzo prevazići kako bi se pisala sledeća knjiga od koje živim.

Živite od svojih knjiga?

Da. Nikada nisam imao neko stranačko pojilo. Kada mi je prva knjiga bila prevedena na nemački, moja porodica i ja smo živeli godinu dana od toga. Imao sam i stipendije, ali me nikada nije rukopoložio niko od onih žreca koji su žarili i palili u kulturi. Od njih nisam zavisio, i to mi nisu oprostili. Moj uspeh je u njihovim očima, valjda baš zbog toga što mi ga oni nisu omogućili, bio mnogo veći nego što realno jeste. Mene raduje kada pročitam dobru knjigu nekog svog savremenika. Umem da okrenem telefon kada pročitam neki dobar intervju, i da zahvalim onome ko je to uradio, jer me je i ojačao.

Kada ste počinjali da pišete, vaši uzori su bili Nabokov i Danilo Kiš. Da li ste ikada poželeli da budete nekome Ekerman kao što je on bio Geteu?

Borislavu Pekiću.

Zbog čega?

Da bi Pekiću bio Ekerman, moraš i sam biti pomalo Pekić. Svi mi imamo magacine u sebi, neko veće neko manje, iz kojih vadimo robu da bismo je uobličili u umetničko delo. Pekić je bio pisac sa magacinima kojima se ne zna broj, i sve te magacine je sa neverovatnom lakoćom uma i čelične koncentracije pretvarao u književna dela. Aca Popović je govorio da je umetnost pisanja umetnost brisanja. To je tačno, ali i najteže. Za Pekića se još za njegova života govorilo da bi bio svetski poznat pisac samo da je imao urednika koji bi ga dobro kratio, koji bi izbacio delove bez kojih se može. Kada sam pre tri godine pisao predgovor za Lagunino džepno izdanje Zlatnog runa, ponovo sam pročitao tih 3.500 stranica, i mogu da kažem da tu apsolutno nema viška. I ono što se čini kao višak, otima se skraćenju.

Kako doživljavate današnju političku scenu Srbije?

Pokušavam da je ne doživljavam; nezdravo je taj sistem bez vrednosti, tu patetičnu nesposobnost, tu primitivnu nadmenost bez pokrića i rezultata, tu arogantnu neobaveštenost i neobrazovanost, to odsustvo strategije, i iznad svega – odsustvo poštenja i tu strašnu neodgovornost, nezdravo je to sve pustiti u sebe time što ćete to doživljavati. Ja imam više od 60 godina, trudio sam se dovoljno dugo, trudio se onoliko koliko sam umeo, da bude drugačije. O da, i bio među onima koji veruju i nadaju se. Ja i dalje imam nadu, ali i pravo da delujem dugoročno. Šta to znači? Pa nisam odustao od svojih principa, koji nisu ništa specijalno, samo odbijam da živim kao da je etika ukinuta.

Neko bi rekao da ste naivni?

Moja žena kaže da sam naivan jer i dalje verujem da bi bilo drugačije da je Đinđić ostao živ. Moguće da je u pravu, ali eto, dajem sebi pravo na tu naivnost. Jer, Zoran Đinđić je jedini koji je pokušao da nešto suštinski promeni, da uvede norme kako bismo bili kao sav uređeni svet. I zato je ubijen. Ostavite se samo debilnih priča kako nas Zapad ne voli. Jeste, ne voli nas. Ali, zašto bi nas uopšte neko voleo? Da li je vama jasno da svaka vlast u Srbiji opstaje pre svega zahvaljujući konstantnom radu na zaglupljivanju građana? Koliko stotina hiljada primeraka duhovnog ološa – koji tako često pogrešno nazivamo udbaškim, ne bi li na taj način svalili svu krivicu na komuniste – raspoređenog u svim političkim strankama parazitira na haosu koji već četvrt veka indukuje u našem svakodnevnom životu. Jer, oduvek srpske bezbednosne službe rade ne na očuvanju režima, već mentaliteta. Nema tog stranog protektorata pod kojim bi nam bilo gore i pogubnije, nego što je to pod vlašću mentaliteta negovanog i održavanog od strane tih tzv. odmetnutih centara moći. Međutim, niko se tu nije odmetnuo, kao što ni tokom ratova u Jugoslavijinije bilo paravojnih formacija. Sve je to bilo veoma dobro organizovano i pod budnim okom raznih službi bezbednosti čiji smo mi taoci.

NIN, intervju, 26. decembar