Ali ima tu još nešto, valjda i važnije,  čega sam se setio razmišljajući o Kemalu i o celoj toj Krležinoj „ljepljivoj smjesi upitnika“ u koju su se pretvorili naši životi. Setio sam se, naime, kako je izvesna infamna osoba, koja sticajem osobito sramnih okolnosti za koje je većina nas direktno ili indirektno saodgovorna trenutno obavlja dužnost predsednika Republike Srbije, dakle, građanin Nikolić Tomislav, nekom prigodom, Kemala Montena javno, pred televizijskim kamerama, nazvala „ono muslimansko đubre“. Ne sećam se tačno povoda i konteksta – a nisu ni važni, pošto je nemoguće dosetiti se bilo kojeg i kakvog povoda i konteksta koji bi ovo fašističko verbalno iživljavanje učinili dostojnim čoveka – ali se dobro sećam da sam taj televizijski insert lično video i čuo, nije mi ga neko prepričavao pa da budem sumnjičav oko verodostojnosti, nego sam direktno čuo što se imalo čuti: da Kemal Monteno, naime, jeste „ono muslimansko đubre“.

Osoba koja je to izrekla nije iz ekoloških razloga ekskomunicirana iz javnosti, nije ni poslata na stručnu opservaciju u instituciju odgovarajućeg tipa, nije čak ni trajno marginalizovana kao kakva seoska bena koja laprda svoje a da je niko ne sluša, što bi bio minimum javne društvene higijene – ne, ta je osoba na neposrednim izborima izabrana za predsednika Republike Srbije (i mnogi navodno normalni ljudi s tim nisu imali nikakav problem, jer im je bilo mnogo važnije da ne bude izabrana neka druga osoba).

Teofil Pančić