Kvote za otpuštanje u javnom sektoru kriju se od javnosti. O tome tek po nešto saznajemo preko „radio Mileve“, od usta do usta, i iz isečaka koji dopru do medija. Dobro, o tome se ne govori na velika zvona, jer Vučiću nikako ne odgovara da se, pored smanjivanja penzija i plata što se nije moglo sakriti, mnogo trubi o otpuštanju. Konopac u mraku je sredstvo koje mu više odgovara. A i inače se bukvalno sve krije. Od toga šta on sam radi, do toga šta rade njegovi rođaci, kumovi i najbliži partijski drugovi. Sve je tajna, a javno nam se vlast smeje u lice. Kad po nešto ispliva na površinu, onda gledamo kako Vučić dobija nervni napad, viče i svađa se sa ambasadorom EU i celom EU, a istraživače lopovluka proglašava EU plaćenicima! Kad Vučić mora „strateški“ da ćuti, onda se u njegovo ime razviče Vulin.

Drugi zaključak se odnosi na uspeh takvih „reformi“. Kada se javne politike vode tajno, to znači da će korist od njih biti nikakva. Pošto se politička destrukcija i represija neće smanjti (ubrzano se povećavaju), u Srbiji će se situacija samo pogoršavati. U takvom sistemskom okruženju mere štednje ne mogu dati nikakve rezultate. Dovoljno je da opstanu partijski drugovi (njihovi prijatelji, kumovi i rođaci), a sposobni i stručni budu otpušteni, što će se najverovatnije dogoditi, pa da državne službe budu još neefikasnije nego što su sada. Kad nema kriterijuma ni za zapošljavanje ni za otpuštanje, za građane to znači nastavak ugrađene pljačke i destrukcije, a za vlast način opstanka i očuvanja finansijskih i svakih drugih privilegija. Apsolutna partizacija(intimizacija) svih službi, institucija, nabavki, tendera, raspodela benefita, protekcije i sankcija može se nazvati totalnom diskriminacijom građana. Nekada se tražila „moralno politička podobnost“ (članstvo u SK) za neka rukovodeća mesta, a sada se podobnost traži za svako radno mesto, a taj kriterijum odlučuje i ko će biti suđen a ko neće, ko prebijen a ko ubijen.

Treći zaključak se odnosi na MMF, od koga Vlada traži finansijsku podršku kako bi se dalje zaduživala i vraćala dugove. Iako Vlada nije galamila o otpuštanju, o tome se govorilo kao uslovu koji postavlja MMF. Vlada je to već obećala MMF-u i do februara mu mora pokazati opipljive dokaze da će zaposlenost u javnom sektoru biti smanjena. Koliko – ne znamo. Ona to mora da učini, jer MMF traži da se smanji deficit budžeta. Naša vlada je to prevela u smanjenje penzija i plata i otpuštanje zaposlenih u javnom sektoru. O javnim preduzećima kao najvećim trošadžijama se dosta dugo govori, ali se do sada ništa nije uradilo (sem što će se prodati Telekom za pokrivanje budžetskih rupa). Da ne bi bilo zabune, treba reći da MMF nije zadužen za to da građanima Srbije bude bolje, nego da Srbija vraća dugove zajmodavcima. Svaka nada da će nam MMF pomoći je iluzorna, upravo zato što se on ne meša u izvedbu, tj. unutrašnji način funkcionisanja sistema. Zato je odluka na čemu će se štedeti, a na čemu će se i dalje rasipati, unutrašnja stvar Srbije. Diktat MMF-a je da se deficit smanji i dugovi vraćaju, a izvedba tog diktata prepušta se lokalnoj vladi.

Kako smo videli, ta izvedba neće biti dobra. Udaranje štednje na ionako niske zarade, uz opstanak postojeće strukture privrede u kojoj dominiraju partijska preduzeća i politička klasa kao agent takve strukture, uz uništavanje svih državnih institucija – čine da oporavak naše zemlje nije moguć.

Pitanje je kako i gde će se zaglaviti Vučićeva pljačkaška i autokratska vlast?

Njegova vlast će se zakucati na braniku vlasti po svaku cenu. Taj film smo već gledali. To je vekovna bolest Srbije u različitim ideološkim oblandama. Sadašnja ideologija se svodi na koruptivni neoliberalizam i kosovski zavet. Ni od Kosova ni od pljačkaškog neoliberalizma neće se odustati. Tu leže njene ključne slabosti. Prva će voditi ka izanđavanju Vučićeve vlasti iznutra, a druga, ona nacionalistička i kosovska – ka zatvaranju spolja. Ko bude hteo da povede napred, taj će morati u korenu da promeni ovakvu double fault koncepciju. Problem je međutim u tome što se kritika i promene nalaze u levom političkom polju koje u Srbiji ne postoji. Desnica je po difoltu nacionalistička i Vučiću ne može nauditi, a u tome neće uspeti ni ona koja tvrdi da bi iste „reforme“ koje preduzima Vučić uradila „sposobnije“ od njega. Takva obećanja nikoga ne mogu zavarati.

Vesna Pešić, Peščanik.net, 19. jan.