Uspon Aleksandra Vučića i pad svega ostalog – tako bi se u nekoliko reči mogla opisati protekla godina, uz napomenu da za nesporni „pad svega ostalog”, odgovornost ne snosi samo Vučić već u priličnoj meri i ličnosti i grupe koje su najglasnije u horskom naricanju nad sveopštim sunovratom i Vučićevom autoritarnošću. Ako ostavimo po strani jadikovke ličnosti i grupa kojima se Vučić zamerio oduzimanjem vlasti, para i moći, ostatku takozvane demokratske javnosti u Srbiji neizostavno treba postaviti pitanje: Kakvo je to prosperitetno doba i kakva je građanska prava i slobode Vučić upropastio za dve i po godine?

Meni se pre čini da je Vučićev dolazak na vlast – uz pripomoć grandioznog amaterizma njegovih saradnika – samo do kraja razgolitio žalosnu činjenicu da provizorna država Srbija koliko-toliko solidno funkcioniše isključivo kao vojni logor (videlo se to lepo za vreme NATO bombardovanja) i privremena logistička baza za buduća teritorijalna proširenja, a da uvek kada nameri da se konsoliduje kao društvo zasnovano na ustavu i zakonima završava u još većem haosu od onoga koji mu je prethodio. Stvar se – pola u zbilji, pola u šali – može postaviti i ovako: Vučić je nasledio značajan haos i dodatno ga unapredio. To što je on – a treba mu verovati da je u tome iskren – opredeljen za evrointegracije, ima isti efekat na stvarnost kao i želja ružnjikave devojke da se uda za bogatog fudbalera. Srbija naprosto nema kapaciteta da integriše samu sebe. Otuda o bilo kakvim drugim integracijama nema smisla govoriti. Srbija se, iz razloga koji zahtevaju studije i simpozijume, pretvorila u prirodnu stihiju u kojoj je na snazi samo jedan jedini zakon: zakon Braunovog kretanja.

Vučić nesporno jeste autoritarna ličnost, ali da nije takav, još uvek bi derao opozicionu klupu, znate valjda šta hoću da kažem. Kritičarima „svega postojećeg” izmiče pažnji, a možda to i namerno previđaju, da je politički sistem u Srbiji – stvarni, ne papirnati – jednostavno takav da u njemu prođu imaju isključivo autoritarne ličnosti, a ako se u njega i prošvercuje neko drugačiji, sistem ga brzo pretvori u satrapa. Baš bih voleo da mi neko od „kritičara” navede makar jednog srpskog „vožda” koji nije bio autoritaran. Ima, naravno bitnih razlika između autoritarnog režima Slobodana Miloševića, režima Vojislava Koštunice, režima Borisa Tadića i režima Aleksandra Vučića, ali ono što povezuje svu četvoricu jeste nespremnost da legalno osvojenu vlast podvrgnu ustavnim i institucionalnim ograničenjima, dočim razlike u stepenu ispoljavanja autoritarnosti zavise isključivo od emocionalnog habitusa i karaktera ovog ili onog vožda.

Građani države koju zamalo nije odnela jedna poplava i koju pojava leteće dečije igračke sa prikačenom crvenom maramom dovede na ivicu rasula, najozbiljnije bi trebalo da porazmisle o neophodnosti da se ta država redefiniše, institucionalizuje i da svoj temelj postavi na tlu čvršćem od uzavrelih emocija. Čini mi se da je upravo Vučićeva hiperaktivnost iznela na svetlost dana katastrofalne razmere društvene inercije i naopako, pretpolitičko shvatanje države kao metafizičkog entiteta koji – u zavisnosti od trenutnog hira – deli štapove i šargarepe.

Iščuđavanja nad političkim progonima i pritiscima na medije nemaju nikakvog smisla jer se ništa drugo ne može očekivati od kulture (i politike) zasnovane na nasilnosti, od kulture i političkog sistema koji nikada – osim možda nakratko, za Đinđićevog života – nisu dovedeni u pitanje. Ovako, očigledno je valjda, više ne ide – bilo da nam je na grbači Kurta ili Murta – i valjda je svima jasno da se više nema kud i da ono što je Srbiji potrebno nije novi vožd, nego novi društveni dogovor, definisanje realne Srbije i stvaranje realne srpske države, a put do toga ne vodi preko jalovih kritika već stoput viđenog, nego preko napornog rada, za koji – koliko vidim – u ovoj zemlji niko nije spreman.

Svetislav Basara, Braunovo kretanje, NIN