Razumem ogorcenost i nevericu, ali ako stavimo po strani i ogorcenost i nevericu, rekao bih ovo:

1. Skoro niko ne zna sta je satiricni casopis objavljivao. Ja nisam video ni ranije, ni danas, ni jedan njihov rad, a to je ipak vazno, da bismo mogli da prosudjujemo razloge koji su dzihadiste izazvali da upravo njih, a ne nekog drugog, napadnu. Opsti rezon je da to nije ni vazno, sta god da neko pise ili crta, to je samo novinarstvo, sloboda izrazavanja je neprikosnovena i neupitna. Tekst, crtez ili umetnicko delo ne mogu da budu ovako surovo sankcionisani. Ja se slazem, ali ipak moram reci i ovo..

2. Karikatura nije naivna, novinarstvo nije naivno. Naivno je to smatrati naivnim. Ono oblikuje opsti kulturni obrazac koji nadalje oblikuje politicki milje jedne zajednice, koji nadalje odredjuje politiku jedne drzave, konkretne politicke odluke. Ili makar, ako ne uticu na politcke odluke, uticu znacajno na javno mnjene. To je politicki mocna institucija. Zato su karikaturisti veoma cenjeni, a mnogi novinari su stradali / ubijeni zbog svog rada. Mi zivimo u zemlji gde smo to imali priliku neposredno da vidimo. Dakle, da se ne zavaravamo po pitanju politicke moci novinarstva, cije je ‘satiricno’ odeljenje ovde bilo cilj odmazde.

3. Mi zivimo unutar jedne civilizacije koja je ogromna i u svetu dominantna, ali nije jedina. Postoje paralelni svetovi, druge civilizacije sa kojima delimo ovaj svet. Svet koji cini islamska kultura se prozima sa nasom, hriscanskom. Ona je takodje ogromna, stotine miliona ljudi zive sa nama, ili mimo nas, unutar te kulture. Oni nastanjuju ceo svet. Mi ih slabo poznajemo i ne zelimo da ih upoznamo. Smatramo ih nazadnim, nasilnim, vidimo im mnoge mane. Smatramo ih inferiornim, drugorazrednim. Mozda smo i u pravu sto o njima tako mislimo. Ali, sigurno je da oni sebe ne gledaju nasim ocima. I zasto bi? Oni su sebi prvorazredni. Njihove vrednosti su njima jedino vazne, a za nase ne mare. Koje god i kakve god da su. Cudno bi bilo da je drugacije. Oni su sada u nasem zajednickom svetu politicki, ekonomski, kulturoloski, ideoloski i u bilo kom pogledu, potisnuti na marginu. Zapadna civilizacija smatra da ima pravo da uredi citav svet po svom ideoloskom obrascu. Usput, ali ne manje vazno, kolonijalisticki, Amerikanci i Evropljani, otimaju njihove prirodne resurse i okupiraju mnoge njihove teritorije. Nas ovde, u Srbiji, ali i gradjane Evrope i Amerike, to slabo zanima. Ko cita vesti iz Iraka, Sirije ili Avganistana. Koga zanima rat u Iraku, ISIS ili rat u Siriji. A tamo zive ljudi vec godinama u krvi do kolena. Mi nemamo pojma sta se desava. Ili si se ti, citaoce, potrudio da saznas sta se desava? Iskreno sumnjam. Dakle, vodi se rat. Zestok, vec godinama. Da li su u tom ratu pravda i istina na nasoj stran? Nisu, jer ni pravda ni istina ne postoje. Bas tako, ne postoje. Postoji samo pravda i istina jaceg, kao i osecaj pravde i istine svakog pojedinacnog ucesnika tog krvavog meteza. Na njihoj teritoriji, njihovoj iskonskoj teritoriji, vodi se brutalan rat. O tome mi nista ne znamo. Tamo su americki, britanski i francuski vojnici… i tenkovi, avioni, rakete, dronovi, satelitska navigacija, sva najmodernija tehnologija koju je proizvela zapadna civilizacija. Oni gaze Islamiste iz sve snage. Sta oni mogu da urade zauzvrat, stotinu puta vojno slabiji? Ono sta su radili hajduci protiv Turaka, “Otpisani” protiv Nemaca… to sta se u ocima zavojevaca zove – terorizam. A ja bih to nazvao izbor borbe koji ce vojno neuporedivo jaceg najvise zaboleti. Oni ne mogu da pobede NATO u Iraku niti bilo gde, ne mogu ni ponovo da izvedu ‘jedanaesti septembar’, ne mogu da ubiju francuskog predsednika ili britanskog premijera, zato cine ono sto mogu. Zato su pazljivo izabrali, dugo planirali i surovo precizno i hladnokrvno izveli ovo sto smo danas svi videli. Likvidaciju. Srce njihove ideologije je vera u Proroka, nesto cemu se mi podsmevamo. Oni su zauzvrat vojno pogodili u srce naseg sveta, slobodu govora, slobodu izrazavanja. I bili su jako uspesni. Nakon danadnjeg dana Evropa nece vise biti kao do sada. Kao sto Amerika nije vise ista zemlja kao pre 11. septembra…

4. Amerika se od 11. septembra na ovamo pretvara u policijsku drzavu, o tome imamo hiljade svedocanstava, ali dovoljno je i ono sta nam je Edvard Snouden saopstio. Njihov napad na Kule bliznakinje je njihova pobeda, mi smo izgubili Ameriku kao lidera ideje ‘Slobodnog sveta’. Evropa je bila nesto drugo. Ali, sta ce biti sada..? Sada, kada je u Francuskoj popularnost socijalistickog predsednika Olana na istorijskom minimumu, a vodje desnice, Mari le Pen, na vrhuncu, sta mozemo da ocekujemo da ce se desavati u Francuskoj? Hoce li vrednosti koje volimo opstati.. koliko i kom obliku? Sta ce biti u Nemackoj u kojoj bujaju nove desnicarske ideologije, u Engleskoj u kojoj groteskni Ukipovac Fajridz vec i pre ovoga pobedjuje na iznorima, u Svedskoj, gde se je vec mala anti-imigrantska stranka oborila Vladu i izazvala nove izbore.. sta nas ceka? Sta ce sad uciniti rasklimatani predsednik Olan, nego odgovoriti odmazdom, inace ce ispasti slabic, sto ne sme sebi da dozvoli, jer vec ima taj imidz u francuskoj javnosti… i kuda ce nas to odvesti? U nove ratne pohode, novi krug primene surove vojne sile u Iraku i Avganistanu, netrpeljivosti prema Muslimanima i Arapima u Francuskoj i citavoj Evropi. Prema zatvaranju granica prema imigrantima svakog porekla u Evropskoj Uniji, prema trpanju milijardi evra u sisteme nadzora evropskih gradova i razvoju sluzbi bezbednosti, prema gusenju multikulturalnosti, prema mrznji i ostrascenosti javnog mnjenja prema onom drugom i drugacijem. Prema cenzuri i auto-cenzuri iz zelje vlasti za kontrolom ili prosto iz straha samog novinara za moguce posledice. Prema ucutkivanju libertarijanaca, nas koji se borimo za gradjanske slobode i individualna prava. Sad mozemo da ga duvamo. Kakav potez nasih neprijatelja, postigli su neverovatno puno. Oni se ne mogu boriti protiv evropske vojne sile, ali su zato uboli u srce evropskih vrednosti, u koje mi verujemo kao sto oni veruju u svog Proroka. Mi smo se njihovoj veri podsmevali, sada ce se oni, makar kratko, smejuljiti nasoj… hocu reci, mogu da likuju.

5. I za kraj, mada nisam ni izbliza umeo reci to sta sam zeleo, zapitacu se… ako je Muslimanima Prorok vazan, ako im je on svetinja, zasto moramo mi da mu se rugamo? Ne razumem, ako sa nekim i uz nekog treba da zivis, a taj neko ima svoju ‘Ahilovu petu’, bolno mesto duse, zasto mu to povredjivati? Koliko moras biti arogantan da se nekom rugas na mestu koje mu je vazno, koje ga tisti? Sloboda govora je, najpe farsa, jer mi nismo slobodni da govorimo protiv onog ko ima moc da nas nagazi, tako mi svi bratski cutimo, na primer ovde u Srbiji. Ne mislim na izlive ‘slobodne misli’ na drustvenim mrezama, vec tamo gde je vazno, gde se racuna i gde nesto istinski mozes da izgubis zauzvrat. Pet ljudi ovde ima hrabrost da kaze svugda sve, ostali cute, i neka nastave da cute. Nadam se da znate na sta mislim. A drugo, ako sa nekim treba da zivis, a njemu je nesto vazno, jedna stvar, recimo taj Prorok, zar moramo bas na njemu da vezbamo smisao za humor? Ja mislim da ne moramo. A sada su nam i oni objasnili da to nije lepo.