Umesto barem malo makar i protokolarnog optimizma, na kraju godine dobili smo radikalsku poruku koja govori da i od lošeg ima goreg. Izjavom da će građani Srbije rađe izabrati siromaštvo nego priznanje nezavisnog Kosova, Tomislav Nikolić de fakto brutalno ruši iluziju makar ovako traljavog evropskog puta Srbije.

Od četničkog vojvode niti se šta moglo, niti može, niti će se išta dobro dočekati. Da radikalske ludosti utiču samo na njegov život, ni po jada. Ali ludosti ne plaća on, njegova dinastički zbrinuta porodica i savetnička kamarila, nego građani. Oni koji ga ideološki slede i koji su ga izabrali na čelo države, ali i oni koji su se zbog toga zgrozili. Najnoviji Nikolićev ispad logičan je sled njegove radikalske zadrtosti. Jednom radikal, uvek radikal! Lečenje tu ne pomaže…

Sumanute izjave i ponašanja političara koja Srbiji ukidaju budućnost, nisu retkost. Ova Nikolićeva – o izboru siromaštva zbog tobože odbrane Kosova kojeg je glupost odavno oterala od Srbije – spada u red budalaština danas zaboravljenog Branka Kostića. Onovremeni Miloševićev član nekadašnjeg Predsedništva SFRJ – seća li se još ko tog opskuranta? – braneći Miloševićevo ludilo prkosio je razumu. U ime odbrane ludila nije žrtvovao sebe, nego je na žrtvu pozivao narod. „Rađe ćemo jesti korenje, nego pristajati na ucjene“, poručivao je manipulant iz Podgorice odbijajući u Miloševićevo ime mirno rešenje jugoslovenske krize. Naravno da u potonjim ratovima opskurant nije jeo korenje. Ali su ga itekako jeli – ako su i to imali – mnogi nesrećnici izloženi granatama, razaranju, paležu, izbeglištvu. Pred pretnjama sankcijama zbog zločinačkih ratova koje je pokrenuo i vodio, Milošević je manipulantski isturio „ponos naroda“ kao prkos razumu. „Srbija se saginjati neće“, poručivao je oholo, dok je Srbija srljala u bedu. On i kamarila se i nisu saginjali, ali je narod završio u bedi i poniženju od kojih se do danas nije oporavio. Nikolićevo demagoško junačenje i blanko isturanje naroda ispred njegove radikalske iracionalnosti nije ništa novo. Samo je još jedan doprinos antologiji gluposti i neodgovornosti, za koji Nikolić misli – kao što su za svoje gluposti mislili njegovi spomenuti prethodnici – da će ga uvrstiti u antologiju nacionalnih besmrtnika.

Kad Nikolić unapred zna da će se građani pre opredeliti za bedu nego da se odreći Kosova, red je da upozna javnost sa svojim imovinskim stanjem. Da se zna – ako građani treba da se žrtvuju i izaberu bedu – kako žive i čime raspolažu oni koji unapred samouvereno znaju da građani biraju bedu. Red je da se zna šta od nepokrenitih i pokretnih dobara ima brižni patriota Nikolić i članovi njegove porodice, u kom periodu i kojim poslovima su stekli to što imaju, je li to stečeno u skladu sa zakonima i legalitetom. Od kojih sredstava pravi privatnu crkvu, dok su bolnice u zapuštenom stanju i bez opreme, dok narodne kuhinje nemaju sredstava da nahrane sve duže redove, dok većina građana grca u bedi. Red je da se zna i kako se puni izdašna fondacija njegove širokoruke supruge? Opravdanje da ako se obznane donatori fondacije, „dobri ljudi“ više neće hteti da pomažu, najobičnija je demagogija.

Zna li Nikolić i kamarila oko njega, koliko građana bežanjem traži spas u spoljnom egzilu? Znaju li koliko zapadnih zemlja razmišlja da građanima Srbije ponovo uvede vize? Ne zato što nas ne vole – zbog toga što smo Srbi, kako podvaljuju nacionalistički demagozi – nego zbog prevelikog broja nesrećnika koji tamo traže spas od bede. A to košta tamošnje poreske obveznike, koji ne žele beskonačno da plaćaju ovdašnje nacionalističke ludosti i iracionalnosti.

Pseudopatrioti tobože kukaju zbog bele kuge, što se smanjuje brojnost Srba (druge nacionalnosti u Srbiji i ne spominju), a na kraj pameti im nije da je to posledica rđave politike i nacionalističkog inaćenja razumu. I tome kao da nema kraja.

Najzad, zašto kamarila na vlasti – ova ali i prethodne – jasno i glasno ne obznane koliko je Srbija dobila pomoći, donacija u novcu, opremi, koliko povoljnih kredita od EU i zapadnih zemalja, posebno od Nemačke sa kojom bi Nikolić da vodi verbalni rat? A koliko su pružila braća sa Istoka, prema kojima su servilni? Da se razluči demagogija od činjenica.

Sa ili bez pseudodemokratskog ruha, radikali građane smatraju beznadežnim idiotima. Hoćemo li na to pristati?

Pavle Radić, Inat četničkog vojvode, Autonomija.info, 2. jan