Da su našim društvom poslednjih četvrt veka upravljali oni koji su sa strašću čitali Politikin Zabavnik, danas bi nam bilo mnogo bolje.

Dejan Aleksić, pisac

Dražen Horvatić (22) je nemo držao plastičnu flašu iznad šahta na Trgu republike. Taj ritual ponavlja već osmi dan, poslednji. Gledao je ispred sebe, dok su Beograđani zbunjeno posmatrali šta se dešava oko njih. Nisu znali da će za samo nekoliko sati student Filološkog fakulteta preći sa omiljenog gradskog mesta za sastanke na lokaciju koju povezujemo sa rastancima – čekaonicu Aerodroma “Nikola Tesla”. Odlazi iz Srbije.

– Ova flaša je nekada bila puna vode, baš kao što je i Srbija bila bogata inteligentnim mladim ljudima. Sedam dana sam bio na ovom mestu i odlivao pomalo. Ovo je poslednji trenutak. Vode nema više. Danas odlazim i ja – rekao je mladić za “24 sata”.

– To što ja sad stojim ovde je deo minimalističkog projekta koji sam nazvao “Odliv”. Ovo nije umetnički performans, nego izražavanje stava i apel nadležnim institucijama. Ja želim da se vratim. Volim ovu zemlju i ona je neotuđiv deo mene, zato se i nadam da će meni i drugim mladim ljudima u Srbiji biti obezbeđeni uslovi da u njoj možemo da živimo i radimo – rekao je momak podešavajući ranac na ramenima.

Početkom, sada već davnih, 90-tih godina prošlog veka,  u SAD, u Los Anđelesu, grupa policajаcа je lišavajući slobode mladog delinkventa Rodnija Kinga, primenila silu. King je, teško povređen, završio u bolnici, a policajci u sudnici, na suđenju koje je trajalo skoro godinu dana i na kraju kojeg ih je  sudska porota oslobodila. Ali, u medijima se pojavio snimak koji je sačinio slučajni prolaznik, a koji je “govorio” da su policajci primenjivali tešku, brutalnu silu na način koji je šokirao javnost. Kako je King bio crnac, a policajci belci, mnogi afroamerikanci i ne samo oni, su oslobađajuću presudu doživeli kao rasističku. Ona je bila “kapisla” za masovne nerede koje policija nije mogla da smiri, pa je u pomoć morala biti pozvana i vojska. Poginulo je 53 ljudi, preko hiljadu povređeno, materijalna šteta bila je oko milijardu dolara. Javnost je, pozivajući se na snimak, zahtevala i nakon sukoba dobila ponovno suđenje. Dvoje policajaca je osuđeno, jedan je dobio otkaz, a policajka koja je oslobođena optužbi kasnije je počinila samoubistvo.

“Slučaj” Rodnija Kinga se verovatno može označiti kao najmarkantniji trenutak nastanka i razvoja jednog novog fenomena – tzv. “građanskog participativnog novinarstva”. Od tada građani širom sveta prave i šalju slike i video zapise o događajima u kojima je akter policija, svejedno da li u afirmativnom ili u negativnom kontekstu.

Ubrzani razvoj tehnologije, posebno mobilnih telefona učinili su fotografisanje i snimanje događaja na ulici veoma jednostavnim, što neretko ima za posledicu da “građani reporteri” najnovije vesti, uključujući razume se i one o aktivnostima policije plasiraju čak brže nego tradicionalni mediji. U tom pogledu naša zemlja nije izuzetak.

Baš juče je jedan primer “participativnog novinarstva” izazvao veliku pažnju naše javnosti. Reč je o događaju u kome je Komunalna policija građanku koja nije imala plaćenu kartu za javni prevoz privela i to tako što joj je prethodno stavila lisice na ruke.

Usledile su reakcije.

S jedne strane građana i javnosti koji su iz različitih razloga akciju doživeli kao nedopuštenu, ili kao primer nepotrebne i neumerene primene sile. Ako imamo u vidu da ovlašćenja Komunalne policije utvrđene zakonom podrazumevaju i utvrđivanje identiteta i u tu svrhu privođenje, onda se u konkretnim okolnostima rešenje ovog problema svodi na to da (imajući u vidu odredbu Zakona o komunalnoj policiji koja predviđa da se “sredstva prinude primenjuju samo kad je to apsolutno nužno”) nadležni pronađu pravi odgovor na pitanje – je li npr. vezivanje lisicama bilo “apsolutno nužno”?

S druge strane sindikat Komunalne policije koji je “oštro osudio nezakonito snimanje od strane NN lica kao i stavljanje snimka dostupnim javnosti”.

S tim u vezi dobro je podsetiti se na neke stvari. Pre svega na to da relevantne odredbe KZ-a za postojanje ovih krivičnih dela (čl. 144 i 145) kao bitan uslov predviđaju “zadiranje u lični život” i to ne bilo kakvo već “osetno zadiranje”. Koliko je verovatno da tužilac, a pogotovo sud u snimanju aktivnosti policajaca prepozna “osetno zadiranje u lični život”?

Dakle, načelno, fotografisanje policajaca nije nezakonito. Policajci nemaju pravo da zabrane da ih slikaju, narede da se obrišu fotografije ili da oduzmu aparat, osim u posebnim okolnostima predviđenim zakonom.

A polazeći od toga i “građani reporteri” i policajci moraju imati na umu nekoliko važnih stvari.

Veoma je važno da se oni koji snimaju uzdrže od bilo kakvog ometanja rada policije. Da se na bilo koji način ne mešaju u obavljanje službene radnje, da ne prekidaju razgovor koji je u toku, da ne postavljaju pitanja policajcu ili osobi koja je “predmet” policijske obrade. Da poštuju uputstva policije koja imaju za cilj bezbednost učesnika događaja, da ni u kom slučaju ne ulaze u restriktivni prostor obležen policijskom trakom….

A još je važnije da policajci znaju da, kao i drugi građani imaju pravo na privatnost, ali samo kad nisu na dužnosti. Dok su na dužnosti njihovo postupanje je pre svega predmet zakona koji utvrđuju i uređuju pravo javnosti da zna a ne zakona koji štite privatnost. Svaki javni službenik pa i policajac mora da računa na to da će njegovo delovanje biti legitiman predmet interesovanja javnosti. Onda kad primenjuje silu, pogotovo.

Rodoljub Šabić, Blog B92, Građani reporteri i komunalna policija

Ali ima tu još nešto, valjda i važnije,  čega sam se setio razmišljajući o Kemalu i o celoj toj Krležinoj „ljepljivoj smjesi upitnika“ u koju su se pretvorili naši životi. Setio sam se, naime, kako je izvesna infamna osoba, koja sticajem osobito sramnih okolnosti za koje je većina nas direktno ili indirektno saodgovorna trenutno obavlja dužnost predsednika Republike Srbije, dakle, građanin Nikolić Tomislav, nekom prigodom, Kemala Montena javno, pred televizijskim kamerama, nazvala „ono muslimansko đubre“. Ne sećam se tačno povoda i konteksta – a nisu ni važni, pošto je nemoguće dosetiti se bilo kojeg i kakvog povoda i konteksta koji bi ovo fašističko verbalno iživljavanje učinili dostojnim čoveka – ali se dobro sećam da sam taj televizijski insert lično video i čuo, nije mi ga neko prepričavao pa da budem sumnjičav oko verodostojnosti, nego sam direktno čuo što se imalo čuti: da Kemal Monteno, naime, jeste „ono muslimansko đubre“.

Osoba koja je to izrekla nije iz ekoloških razloga ekskomunicirana iz javnosti, nije ni poslata na stručnu opservaciju u instituciju odgovarajućeg tipa, nije čak ni trajno marginalizovana kao kakva seoska bena koja laprda svoje a da je niko ne sluša, što bi bio minimum javne društvene higijene – ne, ta je osoba na neposrednim izborima izabrana za predsednika Republike Srbije (i mnogi navodno normalni ljudi s tim nisu imali nikakav problem, jer im je bilo mnogo važnije da ne bude izabrana neka druga osoba).

Teofil Pančić

U Britaniji policajci nemaju oružje, kod nas će ga i poreznici nositi! Čemu? Država se ne brani oružjem već zakonima i pravosuđem.

Dragan Šutanovac via FB

Lako je nama Srbima i ostalim ravnopravnim građanima i građankama Srbije: mi smo svog Vožda – njanjavog i pozerski samosažalnog čvrstorukaša – izabrali bar za jednu deceniju, pa smo mirni.

Teofil Pančić, Vreme

Aida Ćorović predlaže opoziciji da “zbije redove”. To je kao kad bi očekivali da prazan burek zbijanjem može da postane burek sa sirom.

Nebojša Krstić, via twitter

“For the meaning of life differs from man to man, from day to day and from hour to hour. What matters, therefore, is not the meaning of life in general but rather the specific meaning of a person’s life at a given moment.”

Viktor Frankl

Kvote za otpuštanje u javnom sektoru kriju se od javnosti. O tome tek po nešto saznajemo preko „radio Mileve“, od usta do usta, i iz isečaka koji dopru do medija. Dobro, o tome se ne govori na velika zvona, jer Vučiću nikako ne odgovara da se, pored smanjivanja penzija i plata što se nije moglo sakriti, mnogo trubi o otpuštanju. Konopac u mraku je sredstvo koje mu više odgovara. A i inače se bukvalno sve krije. Od toga šta on sam radi, do toga šta rade njegovi rođaci, kumovi i najbliži partijski drugovi. Sve je tajna, a javno nam se vlast smeje u lice. Kad po nešto ispliva na površinu, onda gledamo kako Vučić dobija nervni napad, viče i svađa se sa ambasadorom EU i celom EU, a istraživače lopovluka proglašava EU plaćenicima! Kad Vučić mora „strateški“ da ćuti, onda se u njegovo ime razviče Vulin.

Drugi zaključak se odnosi na uspeh takvih „reformi“. Kada se javne politike vode tajno, to znači da će korist od njih biti nikakva. Pošto se politička destrukcija i represija neće smanjti (ubrzano se povećavaju), u Srbiji će se situacija samo pogoršavati. U takvom sistemskom okruženju mere štednje ne mogu dati nikakve rezultate. Dovoljno je da opstanu partijski drugovi (njihovi prijatelji, kumovi i rođaci), a sposobni i stručni budu otpušteni, što će se najverovatnije dogoditi, pa da državne službe budu još neefikasnije nego što su sada. Kad nema kriterijuma ni za zapošljavanje ni za otpuštanje, za građane to znači nastavak ugrađene pljačke i destrukcije, a za vlast način opstanka i očuvanja finansijskih i svakih drugih privilegija. Apsolutna partizacija(intimizacija) svih službi, institucija, nabavki, tendera, raspodela benefita, protekcije i sankcija može se nazvati totalnom diskriminacijom građana. Nekada se tražila „moralno politička podobnost“ (članstvo u SK) za neka rukovodeća mesta, a sada se podobnost traži za svako radno mesto, a taj kriterijum odlučuje i ko će biti suđen a ko neće, ko prebijen a ko ubijen.

Treći zaključak se odnosi na MMF, od koga Vlada traži finansijsku podršku kako bi se dalje zaduživala i vraćala dugove. Iako Vlada nije galamila o otpuštanju, o tome se govorilo kao uslovu koji postavlja MMF. Vlada je to već obećala MMF-u i do februara mu mora pokazati opipljive dokaze da će zaposlenost u javnom sektoru biti smanjena. Koliko – ne znamo. Ona to mora da učini, jer MMF traži da se smanji deficit budžeta. Naša vlada je to prevela u smanjenje penzija i plata i otpuštanje zaposlenih u javnom sektoru. O javnim preduzećima kao najvećim trošadžijama se dosta dugo govori, ali se do sada ništa nije uradilo (sem što će se prodati Telekom za pokrivanje budžetskih rupa). Da ne bi bilo zabune, treba reći da MMF nije zadužen za to da građanima Srbije bude bolje, nego da Srbija vraća dugove zajmodavcima. Svaka nada da će nam MMF pomoći je iluzorna, upravo zato što se on ne meša u izvedbu, tj. unutrašnji način funkcionisanja sistema. Zato je odluka na čemu će se štedeti, a na čemu će se i dalje rasipati, unutrašnja stvar Srbije. Diktat MMF-a je da se deficit smanji i dugovi vraćaju, a izvedba tog diktata prepušta se lokalnoj vladi.

Kako smo videli, ta izvedba neće biti dobra. Udaranje štednje na ionako niske zarade, uz opstanak postojeće strukture privrede u kojoj dominiraju partijska preduzeća i politička klasa kao agent takve strukture, uz uništavanje svih državnih institucija – čine da oporavak naše zemlje nije moguć.

Pitanje je kako i gde će se zaglaviti Vučićeva pljačkaška i autokratska vlast?

Njegova vlast će se zakucati na braniku vlasti po svaku cenu. Taj film smo već gledali. To je vekovna bolest Srbije u različitim ideološkim oblandama. Sadašnja ideologija se svodi na koruptivni neoliberalizam i kosovski zavet. Ni od Kosova ni od pljačkaškog neoliberalizma neće se odustati. Tu leže njene ključne slabosti. Prva će voditi ka izanđavanju Vučićeve vlasti iznutra, a druga, ona nacionalistička i kosovska – ka zatvaranju spolja. Ko bude hteo da povede napred, taj će morati u korenu da promeni ovakvu double fault koncepciju. Problem je međutim u tome što se kritika i promene nalaze u levom političkom polju koje u Srbiji ne postoji. Desnica je po difoltu nacionalistička i Vučiću ne može nauditi, a u tome neće uspeti ni ona koja tvrdi da bi iste „reforme“ koje preduzima Vučić uradila „sposobnije“ od njega. Takva obećanja nikoga ne mogu zavarati.

Vesna Pešić, Peščanik.net, 19. jan.

Thy will be done in heaven as it is on earth

Lynch mob, lie detector
Forced druggings, the third degree
A-bomb, a burn, a baby

Uživaj što više jer je sve besmisleno.

Poslednji intervju Mladena Markova, objavljen u NINu od 8. januara, Markov je umro 9. januara…

Preko sto kilometara od Novog Sada, a celih 66 od centra Beograda stanuje i samuje u banatskom selu Samošu (eto, nomen est omen!) Mladen Markov, jedan od najznačajnijih dobitnika Ninove nagrade i živi klasik srpske književnosti. Kažemo „najznačajnijih“ jer se kod dodeljivanja naše nagrade obično vaga godišnja produkcija romana, a sva dalja poređenja su možda i pomalo drska, ali se ne sećamo da su, bar u ovom veku, ikom drugom stigle pohvale kakve su pre 12 godina izrekli i potpisali trojica kritičara iz tri skroz različite generacije: Zoran Gluščević, Milisav-Buca Mirković i Vasa Pavković, predsednik prošlog žirija Ninove nagrade. A sročili su, napisali i potpisali da je Ukop oca jedna od deset najbolje napisanih knjiga u poslednjih 50 godina u nas!

Mada je po meni još veći kompliment Mladenu Markovu za jedan od njegovih najboljih romana ispisao njegov Banaćanin Jovan Ćirilov, našavši mu tri francuska korena u debelom i uspravnom romanesknom stablu.

„Markov je do sada bio neka vrsta „banatskog Balzaka“, pisca Ljudske komedije pretežno iz perioda Seljaka i Seoskog lekara. Sa romanom Ukop oca jasno je da poštuje svetsku tradiciju, i Prusta i Kamija. Pristup romanesknoj građi je prustijanski, a tema kamijevska iz velike novele ili malog romana Stranac.“

Tako je govorio Ćirilov, a na pomen njegovog pokojnog zemljaka, čika Mladen se odmah nekako isprsi: „To smo mi Banaćani!“ Na tako malo prostora toliko darovitog sveta. Pa ja odavde iz Samoša peške mogu da idem u Crnjanskovu Ilanču i Pupinov Idvor, mogu i do Orlovata Uroša Predića, a i Vasko Popa mi je bio tu na puškomet. Ova zemlja je rađala takve ljude. I Ćirilov je mogao iz Kikinde da dobaci do Jakšićeve Crnje. Da vam ne pričam sad o Dositeju i Toši Manojloviću, ili o Voji Despotovu kojeg sam 30 godina nadživeo… Ali niste vi po tu priču potezali čak ovamo…

Pa šta mislite, zašto sam vam došao? 

Po političku priču, naravno. Niko više ne zna o drugom da govori. Ni da pita, ni da misli. Bar da me pita kako zdravlje! Zašto sam ućutao, što ne pišem, ili bar što ništa novo ne objavljujem? Da mu kažem da sam bolan i prebolan, bolno telo, a još bolnija duša. Otrovana.

A kako da vas i pitamo za zdravlje, kad vi iz bolnice očas pobegnete u Samoš na pecanje. Dobro, to je bivalo ranije, posle operacije srca, ali sad je zima, i opet ste na silu izašli iz bolnice.

Da, opet sam napustio bolnicu. Pobegao. Ne mogu tamo da izdržim. Gase mi svetlo u pola deset, stalno mi upadaju u sobu, galame, šalju me na sva moguća snimanja i ispitivanja. A ovde u kući sa mojom Verom, živimo kako mi hoćemo. I kako moramo. Ne mogu da spavam i noćas sam opet gledao snimak iz Skupštine. Ona sednica o usvajanju budžeta. I konačno sam, posle dugog i pažljivog posmatranja i uočavanja mnogih poteza i postupaka ovih što danas vladaju gotovo poverovao da živim u pećini sa Alibabom i četrdeset hajduka.

To dodvoravanje Aleksandru Vučiću od strane svih sitnih, a sad skoro ujedinjenih partija – to ja nisam u svom dosadašnjem životu video. Ocenio sam da se svi oni njega strahovito boje, a kada bih kao psiholog ocenjivao njega, mislim da njemu nešto jako nedostaje.

Ali još nisam otkrio šta. Onaj ko je to sve gledao nekako sa strane, objektivno, mirno, mogao je to da zaključi po tome što je on često, prečesto ponavljao samo jednu rečenicu: „Ja se vas ne bojim!“ Pa niko nije došao u Skupštinu Srbije da se nekog boji ili ne boji. Valjda ih pokriva neki skupštinski imunitet, ili nešto drugo… neka partija, neko samopouzdanje da nisu baš ovejani prestupnici, krivi pred svim zakonima ove zemlje. To bi u stvari bila kratka ocena mog viđenja čoveka koga su oni nazvali vođom!

Pa i vi ste se bavili politikom?

I ja sam se i sam, svojevremeno, na moju nesreću, ali kratko vreme, bavio politikom, od koje sam se jedva izlečio. Kad kažem „politikom“ – mislim na aktuelnu, dnevnu politiku. Jer politika je i kupovina zeleniša na pijaci, svaki tren života čovekovog je politika. Ali nisam ja hteo tu temu. Moja tema i moja sadašnja preokupacija je nešto sasvim drugo.

Bio sam ponukan izgradnjom tog čuvenog mosta koji su gradili Kinezi, a spaja desnu sa levom obalom. I to je deo politike. Kinezi su nama prodali taj most, kažu da su ga nešto jeftinije dali da bi dobili gradnju železničke pruge Beograd-Budimpešta. Pa sam se pitao: zašto ti Kinezi sve to ulažu kod nas, gde je Kina, a gde je Srbija. I tek docnije sam saznao da su oni kupili i luku Pirej – da bi što lakše sa svojom robom stigli u srednju Evropu i pokrili skoro sve evropske zemlje manje-više bivšeg istočnog bloka.

Pa nećemo sad, valjda, biti i protiv mostova, ako ih gradi ova vlast. Ionako ih samo dovršava, kao i sve drugo što je počela prethodna vlast? 

Naravno da ja nemam ništa protiv izgradnje mostova, da ne citiram sad i nobelovca Ivu Andrića. Naprotiv, ja volim i kad se brvnom pređe sa jedne na drugu stranu potoka. Pa tako valjda misle i svi drugi, zar ne? Ali šta smo mi, pitam se, dobili, a šta izgubili? Ja mislim da smo više izgubili nego dobili: više od polovine Banata je već preseljeno ili tek gradi kuće u Krnjači. Proputovali ste ceo Banat i videli sva ta opustošena sela… Ja mislim da je državna politika morala da od Srbije stvara poljoprivrednu zemlju, a ne megalopolis za smeštaj stotina hiljada službenika i činovnika državne uprave. Gledajući taj most i te silne kuće koje se žurno grade na levoj obali Dunava video sam opustošeni Banat.

I  tu sad dolazimo do jedne zanimljive priče: kao u nekoj komediji most je nazvan imenom Mihajla Pupina, valjda zato što iz Beograda vodi ka Banatu. Uzgred budi rečeno, ni dan-danas mi nije jasno zašto je izbila neka svađa oko te ploče na mostu, ko to nije bio zadovoljan, da li Kinezi ili mi… ni danas mi nije jasno, a nije mi ni važno. Ali tu sad dolazimo do jedne fantastične priče – most će nositi ime Mihajla Pupina, ali će ga svi, naravno, zvati Kineski most, kako ga već i inače uveliko zovu.  A ti koji su izmislili to ime kao da su nam se rugali – izgrađen je most, uz sve uvažavanje pristupnih puteva i ostale gradnje koju danas „infrastrukturom“ zovu, most koji vodi Idvoru. A zar je taj Mihajlo Pupin, koji je za neke veći čak i od Tesle, zaslužio takvu „komendiju“ da u Banat pređe most tek kad tog Banata više kao i da nema? Po mom shvatanju, Srbija je trebalo da bude poljoprivredna zemlja, ali mi uvek više hoćemo  nego što možemo. Zamislite jednu zemlju koja se odriče jednog svog dela, a u ovom slučaju konkretno Banata, jer Banat je već pust, izađite na sokake i pitajte svakog koliko bi dobio za kuću. Vi danas u Banatu za 3.000 evra možete u svakom selu i na svakom mestu da kupite kuću i dobar komad zemlje. Neće se u velikoj Americi nikad desiti, uz sav tehnološki napredak, da se odustane od cele jedne Arizone. Ili neke druge provincije. A bogata Srbija se odriče Banata, a to je komad zemlje toliko prostran maltene kao Bačka i Srem zajedno. Ili pola Šumadije.

Pa neće baš biti da je tek ovaj most upropastio banatskog seljaka?

Banat je već opustošen. Ovde je svaka druga kuća na prodaju, mladi beže iz njega i svi bi u megalopolis. Pomalo mi sve to liči na neko vraćanje u srednjovekovlje, kad su se robovi, ili u boljem slučaju kmetovi, skupljali oko gradskih zidina i živeli u čatmarama. Tu sliku sam već video i ispričao je u knjizi Smutnoe vreme u dva toma.

A ne treba zaboraviti da je još despot Stefan Lazarević Banat naseljavao Srbima, obližnje selo Boka je podignuto još u XIII veku, pre Kosovske bitke. I šta je danas? Nije ostao ni zamišljeni Pupin da se, zaludan i čemeran, pita: kuda to idemo? Ja bih mu, da mogu, rekao samo: ovaj most će pomoći samo bogatim ljudima da se brže dokopaju Budimpešte, ali je visoka, previsoka cena koju za to plaćamo. A ova zemlja banatska je, kažu svi stručnjaci, posle ukrajinske najbolja na svetu. Vi sad u povratku do Novog Sada nećete videti nijedno drvo, jer ono zasenjuje komad obradive zemlje. Znaju banatski paori na kakvom su tlu, ali ih je nemoguće razuveriti da im neko sa državnog vrha ne prkosi namerno – pa svako pismen vidi da treba očistiti sve ove kilometre divnih kanala koji su tu već treći vek, još od Marije Terezije, da ova zemlja jedinu šansu ima u poljoprivredi, pa što im onda odvlače decu da im služe u megalopolisima? I vide, i čuju, da tamo preko Dunava u Smederevu, radnici u Železari godinama primaju 70,000 mesečno, a da ništa ne rade i pitaju zašto se neko stalno sprda sa njima, sa svima nama, pa na kraju i sa samim sobom. Ili im je i to svejedno – kakvu će državu voditi, samo nek je vode – oni.

A kad čika Mladen sedne za mašinu….?

Ne seda, dok ne ozdravi. I poslednji roman sam završio u teskobi, pa sam ga tako Teskoba i nazvao. Imam krupnu priču, samo da sam zdraviji. To sam ostao dužan i jeziku i narodu, i samom sebi. O 70.000 vojvođanskih seljaka koji su krajem četrdesetih godina prošlog veka robijali po našim rudnicima od Trepče do Bora i Majdanpeka. Reč je naravno o onim „neprijateljskim elementima“ koji nisu uspeli da nabave i isporuče, često i kupe za poslednju ušteđevinu, onoliko žita koliko su partijski činovnici izračunali da na njihovoj njivi mora da rodi. Ta priča ostala je u senci Golog otoka, a bila je od njega mnogo tragičnija. Ako stignem i uzmognem da je napišem, biće to kruna sveg mog pripovedačkog rada.

Članak u Economistu pedantno obrazlaže zašto ljudi u braku žive duže nego ‘singles’. Komentar ispod članka: “living in isolation seems to make people susceptible to a whole range of diseases. It seems likely that the group of single people would include a larger number of people suffering from social isolation which would, inevitably, skew the data. Having been married for 27 years, I can say from experience that you may live longer but you will wish you hadn’t.”

Uspon Aleksandra Vučića i pad svega ostalog – tako bi se u nekoliko reči mogla opisati protekla godina, uz napomenu da za nesporni „pad svega ostalog”, odgovornost ne snosi samo Vučić već u priličnoj meri i ličnosti i grupe koje su najglasnije u horskom naricanju nad sveopštim sunovratom i Vučićevom autoritarnošću. Ako ostavimo po strani jadikovke ličnosti i grupa kojima se Vučić zamerio oduzimanjem vlasti, para i moći, ostatku takozvane demokratske javnosti u Srbiji neizostavno treba postaviti pitanje: Kakvo je to prosperitetno doba i kakva je građanska prava i slobode Vučić upropastio za dve i po godine?

Meni se pre čini da je Vučićev dolazak na vlast – uz pripomoć grandioznog amaterizma njegovih saradnika – samo do kraja razgolitio žalosnu činjenicu da provizorna država Srbija koliko-toliko solidno funkcioniše isključivo kao vojni logor (videlo se to lepo za vreme NATO bombardovanja) i privremena logistička baza za buduća teritorijalna proširenja, a da uvek kada nameri da se konsoliduje kao društvo zasnovano na ustavu i zakonima završava u još većem haosu od onoga koji mu je prethodio. Stvar se – pola u zbilji, pola u šali – može postaviti i ovako: Vučić je nasledio značajan haos i dodatno ga unapredio. To što je on – a treba mu verovati da je u tome iskren – opredeljen za evrointegracije, ima isti efekat na stvarnost kao i želja ružnjikave devojke da se uda za bogatog fudbalera. Srbija naprosto nema kapaciteta da integriše samu sebe. Otuda o bilo kakvim drugim integracijama nema smisla govoriti. Srbija se, iz razloga koji zahtevaju studije i simpozijume, pretvorila u prirodnu stihiju u kojoj je na snazi samo jedan jedini zakon: zakon Braunovog kretanja.

Vučić nesporno jeste autoritarna ličnost, ali da nije takav, još uvek bi derao opozicionu klupu, znate valjda šta hoću da kažem. Kritičarima „svega postojećeg” izmiče pažnji, a možda to i namerno previđaju, da je politički sistem u Srbiji – stvarni, ne papirnati – jednostavno takav da u njemu prođu imaju isključivo autoritarne ličnosti, a ako se u njega i prošvercuje neko drugačiji, sistem ga brzo pretvori u satrapa. Baš bih voleo da mi neko od „kritičara” navede makar jednog srpskog „vožda” koji nije bio autoritaran. Ima, naravno bitnih razlika između autoritarnog režima Slobodana Miloševića, režima Vojislava Koštunice, režima Borisa Tadića i režima Aleksandra Vučića, ali ono što povezuje svu četvoricu jeste nespremnost da legalno osvojenu vlast podvrgnu ustavnim i institucionalnim ograničenjima, dočim razlike u stepenu ispoljavanja autoritarnosti zavise isključivo od emocionalnog habitusa i karaktera ovog ili onog vožda.

Građani države koju zamalo nije odnela jedna poplava i koju pojava leteće dečije igračke sa prikačenom crvenom maramom dovede na ivicu rasula, najozbiljnije bi trebalo da porazmisle o neophodnosti da se ta država redefiniše, institucionalizuje i da svoj temelj postavi na tlu čvršćem od uzavrelih emocija. Čini mi se da je upravo Vučićeva hiperaktivnost iznela na svetlost dana katastrofalne razmere društvene inercije i naopako, pretpolitičko shvatanje države kao metafizičkog entiteta koji – u zavisnosti od trenutnog hira – deli štapove i šargarepe.

Iščuđavanja nad političkim progonima i pritiscima na medije nemaju nikakvog smisla jer se ništa drugo ne može očekivati od kulture (i politike) zasnovane na nasilnosti, od kulture i političkog sistema koji nikada – osim možda nakratko, za Đinđićevog života – nisu dovedeni u pitanje. Ovako, očigledno je valjda, više ne ide – bilo da nam je na grbači Kurta ili Murta – i valjda je svima jasno da se više nema kud i da ono što je Srbiji potrebno nije novi vožd, nego novi društveni dogovor, definisanje realne Srbije i stvaranje realne srpske države, a put do toga ne vodi preko jalovih kritika već stoput viđenog, nego preko napornog rada, za koji – koliko vidim – u ovoj zemlji niko nije spreman.

Svetislav Basara, Braunovo kretanje, NIN

Drugačije bi vi pričali sa Sandrom Afrikom kad bi ona bila Sandra Bliski Istok.

Zorana Mihajlović kaže da je Čeda Jovanović “poltron jer se nudi Vučiću”. Zorana je, inače, u Vladu ušla tako što se opirala.

Twiteraš, to je osoba koju više potrese kuče koje nema gazdu nego 2000 ubijenih ljudi u Nigeriji.

“Ako mi neko uvredi majku, dobiće šamarčinu, to je normalna stvar.”

Papa Francisko

Islam je religija gotovo šest stotina godina mlađa od hrišćanstva, to je stvar koja se neprestano previđa, još se češće previđa da ‘hrišćanski zapad’ – termin vrlo provizoran, ali boljeg nema – nije oduvek bio ono što je danas, ili što si laska da jeste, a svakako je najopasnija zabluda da su sva ‘dostignuća’ zapada nešto dobro i poželjno i za sam zapad, kamoli za ostatak sveta. Hajde da to malo pojasnimo. Oduzmimo šesto godina hrišćanskom zapadu pa zamislimo kakve bi u XIV veku bile ‘zapadne’ reakcije na posprdne karikature Isusa Hrista ili Bogorodice? Išlo se na lomaču i za mnoge bezazlenije stvari.

Svetislav Basara, Povodi, Danas