Svi mi koji smo kao gospodin Vulin u fazonu kupujmo domaće, koristimo naše, kako da se snađemo, ok.. ne ja, u onoj kategorizaciji porno klipova, kad su svi, do jednog, na engleskom.. fisting, bukkake, chick with dick, double penetration, sandwich.. dobro, to jeste na srpskom, ali, pazite.. triple penetrate, ass to mouth, mifl, granny, midget, golden shower, black mamba, kuguarke, spanking, wanking, pissing, licking, deep throat… dokle to ide.. blowjob.. threesome, foursome, swinger… koliko toga ima i kako da znamo, Milice, šta nam treba…?

Zoran Kesić, 24 minuta, 30. nov

Poslednjih dana se udaralo iz sve snage po deci. Još ne znamo da li će deca preživeti nalet autoritarizma koji bi da ih lupa po guzi, a autoritarci patriotske orijentacije udariše po ženama. Mislili smo da su samo deca sklonjena u „privatnu porodičnu sferu“, u koju niko ne sme da se meša, sem autoritaraca, kad je na prvoj strani nedeljne Politike osvanula nova bitka. To više nije borba za batinanje dece, nego su se hedonistički raspustile žene. Liderka te raspuštenosti je niko drugi do dramska književnica Biljana Srbljanović. List Politika izređala je sve grehe dramske književnice Biljane Srbljanović, kojoj se smučio Politikin pritisak na žene zbog ne-rađanja dece. Dožive žene leto trideseto, a nijedna se ne odaziva kad u autobusu neko vikne „mama“. Na to se razvikala Biljana Srbljanović, koja nikako nema pravo da se sekira oko ženske ravnopravnosti. Ona se šeta na visokim potpeticama po gradu svetlosti, živce joj kida sve osim skupih krpica, generalskog je porekla i žena francuskog ambasadora, e pa ta gospođa se usudila da reaguje na statistiku. Na obične brojke, koje govore da žene odlažu rađanje zbog dugog obrazovanja, jurenja karijere i hedonističkog života. I to što se žene oko tridesete ne odazivaju na reč „mama“, nije ništa drugo nego samo statistika. Zaista neka dirljiva statistika.

Politikina novinarka se ljuti što joj Biljana zamera „statističko prebrojavanje“ o tome kako Romkinje, Albanke i muslimanke imaju veći broj dece. U odnosu na koga? U odnosu na beogradske žene koje se obrazuju i iz hedonističkih razloga odlažu rađanje. Nije teško zaključiti koje su nacionalnosti ove gradske dame koje odlažu i malo rađaju. I ja bih zaključila isto što i Biljana Srbljanović, da se Srpkinjama prebacuje što nas Srbe u rađanju pretiču Romkinje, Albanke i muslimanke.

Tekst se uvek čita u kontekstu, i to ne samo jednog, ovog teksta, jer nije prvi put da se širi panika o odumiranju sprske nacije zbog niskog nataliteta, te kako Srba do 2050. gotovo neće biti, odnosno, u svojoj zemlji će biti manjina. Zašto bi uopšte bilo važno koje etničke nacionalnosti rađaju više a koje manje dece, ako će sva ta deca biti ravnopravne građanke i građani Srbije.

Ja ne branim Politici da se bavi temom zašto Srpkinje ne rađaju dovoljno, a neke druge ih pretiču, jer nije prvi put da se nacionalne institucije – država, crkva, akademija i Politika, bave patriotskim razumevanjem nataliteta među Srbadijom. Pošto im to nije prvina i znamo koliko nacionaliste zabrinjava niski natalitet Srba (znamo i to da su nam Albanci oteli Kosovo, jer su njihove žene „mašine za rađanje“), ne moramo da se pravimo ludi i da opljunemo građanku Biljanu Srbljanović, kojoj smeta ovo nacionalistčko, i da, patrijarhalno, prebrojavanje naših građana. Iako opanjkavani sa svih strana, onima koji naciju shvataju kao građansku državu jednakopravnih građana, smeta ovo ljutito preprojavanje rađanja po krvi i boji kože. Makar i nemala takvu nameru, novinarki Đorđević, ako ništa drugo, politička korektnost nalaže da prekine s ovim površnim, mizoginim, često i rasističkim, zapevanjem o srpskom natalitetu. Problem jeste odliv građana Srbije i starenje populacije, ali populaciona politika je državna politika – a ne nacionalistička.

Druga neprijatna stvar koju novinarka Politike ne zapaža je njena klasna argumentacija. Ona smatra da je Biljana Srbljanović uobražena gospođa, takoreći bogatašica i hedonistkinja, pa kakvog prava ona ima da se vređa što se odlaganje rađanja pripisuje ženskom hedonizmu, gospoštini i obrazovanju. Novinarka Katarina Đorđević bi razumela da je to nekakva siromašna kasirka koja ima dvadeset hiljadarki platu i nema hleba da jede, ali kako se usuđuje ta bogatašica, ambasadorska žena, još i feministkinja, da „burno reaguje“ i soli pamet Politici i sirotinji.

To nije validan argument. Nije u redu zapušavati usta hirovitim odlukama ko ima pravo da kritikuje i uzme javnu reč. Pravo na reč se ne može oduzeti i ako je sama Biljana Srbljanović pogrešila na tu temu. Jednom nešto omašiš, ima zauvek da čutiš. Pitanje je i zašto ućutkivanju podleže baš najprestižnija dramska književnica. Zar ne možemo da joj po nešto oprostimo, ako nijedna žena nije toliko puta nagrađena za svoje dramsko delo kao ona. E da nije uspešna žena, sada i ja da se razljutim – vraga biste vi s muškim piscem tako razgovarali. Novinarka Đorđević i glavna urednica Politike se ne bi ni osvrnule da je njihova kritičarka neka tamo feministkinja, a kamoli da je stave na prvu stranicu Politike i raspale po njoj na još dve pune strane. A ovako, lepo im je ispalo da udare po Biljani, jer kad po njoj raspale – izudarali su uspešnu i talantovanu ženu, antinacionalistkinju, feministkinju, hedonistkinju i pride – Peščanikovu saradnicu.

Da je Biljana dobro razumela da je Politika napala ženska prava i krivicu za sve manji broj Srpčadi pronašla u ženskom hedonizmu i raskomoćenosti, potvrđuje tekst glavnog muškog komentatora Politike Aleksandra Apostolovskog koji je koleginici Đorđević priskočio u pomoć. Evo nekoliko citata iz njegovog teksta, a čitaoci neka sami zaključe o kakvom je stanovištu reč.

„Pa šta je onda loše u tome što današnje žene uče i ganjaju karijeru? Baš ništa! Šta je loše u tome što su uživancijom zamenile kolevku?(podvlačenja moja) Takođe ništa. To je stvar izbora kao osnovnog ljudskog prava“. Komentator se lepo pokrio „ljudskim pravima“, ali kada se upotrebe termini „ganjati karijeru“ – to ima negativno značenje; „uživancija kao zamena za kolevku“ je gotovo moralna gadost. Jeste ljudsko pravo, ali je ženska sloboda na uživanje i karijeru napadnuta. Pa ko ima nerava da čita razradu o hedonizmu i patriotizmu, pročitaće da su „dečurlija i inače dosadna bića, kad ih dobiješ shvatiš da ne možeš da spavaš do podne… ako se još napalimo na patriotizam, pa napravimo nekoliko komada, na dečurliju mislim, život se pretvara u košmar! Em je nemaština, em gužva u kući, em nesnosna galama, em nema vremena za hedonizam“.

Ja bih se usudila da primetim da novinarka greši kad se pita da li ubuduće Politika treba da izbegava temu braka, nataliteta i muško-ženskih odnosa i da li o tome treba da pita feministkinje i borkinje za prava žena – kakve tekstove „smemo da objavljujemo i kako da tumačimo statističke podatke da se one ne bi uvredile i smatrale prozvanim?“ Ko su to one, te borkinje? Hajde da zamenimo nekoliko reči i pitamo da li borci za ljudska prava treba da budu pitani kakve tekstove treba da objavljuju novine. Naravno da moraju da budu pitani, jer čemu bi služile organizacije i institucije za zaštitu prava građana, uključujući i rodnu ravnopravnost, a pri tom se radi o materiji međunarodnog prava i ustavnih prava građana. Ko će ozbiljno da shvati zabranu svih oblika diskriminacije, ako to ne shvate mediji?

Meni se čini da stvari nisu tako jasne kad su u pitanja ženska prava. Da li Politika smatra da ne postoje ženska ljudska prava i borkinje za prava žena, koje treba pitati kako da se pojedine teme iz te oblasti tretiraju? Kako to da je Politici toliko stran feministički pokret koji je od devetnaestog veka postao legitiman, pa čak i u Srbiji, koji se izborio da danas rodna ravnopravnost postane ustavna obaveza u svim civilizovanim državama. Čini mi se da prezir koji su novinarka Đorđević i Politika pokazale prema feminizmu (kao nekakvom bauku koji kruži Srbijom da uništi Srbe), feminstkinjama i borkinjama za ženska prava – predstavlja priličan blamaž za najstariji list u Srbiji.

Vesna Pešić, Ženski hedonizam, još jedna nacionalistička mantra, Peščanik.net, 22.12.2014.

Poštovana koleginice,

Vama se neću izvinjavati, ni sa ironijom ni bez nje. Neću Vam ni objašnjavati koliko je novinarski nesretno i tendenciozno to što ste me u nedeljnom izdanju ‘Politike’ izvukli iz konteksta i iskoristili za obračun sa poznatom dramskom spisateljicom, jer bi o tome najpre trebalo da brine uredništvo, a možda i oni koji su Vas novinarskom poslu učili. Savest je ionako intimna stvar, mislim da sam Vam to već rekla u telefonskom razgovoru u martu ove godine, kad ste me zvali zbog intervjua u vezi sa pismom koje pominjete. Ne znajući koliko umem da budem dosledna, bili ste uporni. I ja, na svu sreću, pa se od tada više nikad nismo čule.

Povod da Vam se javno obratim, u stvari, jednak je Vašoj potrebi da se javno branite od ‘feminističkih aktivistkinja koje su Vas optužile za fašizam’, jer, kako kažete, nisu razumele tekst u kojem govorite o padu nataliteta, statistici, ženskim uzrocima i razlozima za to.

A jeste li Vi svesni koliko toga i sami ne razumete ili ste samo bezobrazni?

Kad ste se u tekstu ‘Buka i bes ženskog pokreta’ zapitali ‘otkud potreba (spisateljice) za ruganjem izgledu druge žene, pogotovo žene kojoj nije dostupan život na visokim potpeticama u gradu svetlosti…’, jeste li svesno ili iz neznanja izjednačili nasilje sa siromaštvom (zanemariću glupost da se, kao, podsmevate podsmevačici)? Siromašne žene trpe nasilje, bogate ne, ali su i jedne i druge same zaslužne za to?! Neobrazovane i mlade rađaju više, obrazovane manje, jer su obrazovane?! Romkinje rađaju puno dece, jer nemaju novca za abortus i time otimaju nekome hleb iz socijalno ugroženih belih usta, ali Vam popunjavaju članak i statistiku? Na visokim potpeticama je visok standard, sebičluk i visoko…šta? Shvatate li koliko su te teze opasne? Možete li uopšte da dokučite da ste zaista na pragu golog fašizma?

Jeste li svesni da izmišljate sukobe, podmećete kukavičja jaja, zagovarate frontove i ukopavanja zarad odbrane… čega od koga? Kako je moguće da Vaše loše napisano (zaboga!) iznošenje statistike o Srpkinjama, hedonističkim i obrazovanim kurvama koje ne žele decu, jednako uvredljivo razumemo moja 41-godišnja visoko obrazovana drugarica bez dece, moja najbolja prijateljica sa srednjom školom sa decom, komšinica studentkinja i ja, stigmatizovana majka? Muškarci oko nas likuju, jer ste ih svake kritike mimoišli i poštedeli. Bravo, bravo, žene su krive!

Ne vidite problem u svom tekstu?

Zašto ‘Politika’ sve više liči na poligon za najbrutalnije iživljavanje nad sopstvenim čitateljkama?

Šta Vi, u stvari, Katarina, nama poručujete? Da ćutimo, trpimo i uplašene strahujemo od Vaše prozivke, jer ćete nas proglasiti feministkinjama ako Vam ne dozvolimo da nas vređate i površnim tekstovima ponižavate? Ili ćete nas po potrebi zloupotrebiti u cilju odbrane neodbranjivih tema i teza kojima se poigravate?

Ponižavate nas svojim stavovima, to je više nego jasno. Zašto to radite, ne znam, ali se sa Vama nikad ne bih menjala ni po koju cenu. Znate zbog čega?
Zbog poslednje rečenice u pomenutom tekstu, gde se Vaše razumevanje ‘kruni pred kritikom (bivše) žene francuskog ambasadora’, kako kažete, a ja ne verujem da sam napisano i pročitala. Više biste verovali da Vam je isto rekla kasirka ili frizerka, priznali grešku i javno se izvinili ženama? Verujte mi, ma da, kako da ne, ne biste, sigurna sam u to.

Mislila sam da ste i veštiji i bar za nijasnu moralniji.

Jer, da jeste, nikad ne biste dozvolili prezir koji posle teksta u nedeljnom izdanju zaslužujete. I Vi i ‘Politika’, nažalost.

Marijana Stevanović, novinarka

Za autorku teksta sa naslovne strane nedeljne Politike, ja se diskvalifikujem iz javnog diskursa jer nemam biološku decu. Logično za uređivačku politiku Politike, ovu novinarku i seriju tekstova kojima se diskriminišu žene koje u tridesetim još nisu rodile, jer “daju prednost školi i hedonizmu”. Takođe je logično posegnuti za argumentom isfabrikovanim u najgorim tabloidima, da sam diskriminisala novinarku Pinka zbog ožiljka nastalog porodičnim nasiljem. Šta drugo da kaze novinarka koja mladim Srpkinjama zamera što ne rađaju, dok Romkinje i Albanke to masovno čine “zbog koristi od socijalne pomoći”. Da novinarka Politike čitavih 25 godina ne živi od plate u toj paradržavnoj instituciji (pa i tokom sramne Politikine istorije devedesetih), možda bi znala da se od socijalne pomoci od par hiljada dinara ne mogu odgajati ničija, pa ni albanska deca, kakve god primitivne predrasude ona možda ima o ovim našim sugrađanima. Da je zaista novinarka, znala bi da istraži ponešto o ceni i dostupnosti asistirane reprodukcije u Srbiji i o teškom kvalifikovanju za usvajanje dece, doduše – ne romske. “Ta” se deca “daju” lako i bez pogovora, jer ih valjda u Srbiji novinarke Politike, niko neće. Na kraju, znala bi da je diskriminacija sagovornice na osnovu bračnog stanja i toga što nije obavila biološku reprodukciju, tačno ono zbog čega su njeni tekstovi neuki i fašistički.

Dodala bih nešto pravih podataka do kojih sam došla samo kraćim istraživanjem, a koje nećete naći u seriji Politikinih članaka iz sfere estradnog konzervativizma, koji se bave reprodukcijom mladih Srpkinja: jedan pokušaj vantelesne oplodnje u Srbiji košta 3.000 evra. Da bi žena bila kandidat za besplatnu asistiranu reprodukciju, mora biti u paru i mora ispuniti veoma komplikovane uslove, da bi uopšte dospela na listu čekanja. U Srbiji je asistirana reprodukcija sa doniranim jajnim ćelijama i doniranom spermom – neregulisana, čime se žene (i muškarci) sa neizlečivim nedostacima ili žene bez partnera, iako u reproduktivnim godinama, onemogućavaju da uopšte pokušaju da imaju decu. Utrogestan, lek koji gotovo polovina trudnica koristi barem u nekoj etapi svoje trudnoće, uglavnom je nedostupan na našem tržištu, zbog stalnih nestašica. Klomid ili Klomifen, drugi lek koji je neophodan za izvođenje jedne vrste asistirane reprodukcije, nedostupan je na tržištu i žene u Srbiji ga kupuju “ispod tezge” samo u posebnim apotekama, koje finansijska policija zbog ovoga često zatvara. Jedna inekcija Ovidrela, triger inekcije za asistiranu reprodukciju, košta 40 evra. Ovo su samo neki nabacani podaci do kojih sam došla jednodnevnim istraživanjem. Novinarka Politike se time nije zamarala: ona je žene optužila da ne rađaju jer su besne, nose štikle i pričaju francuski. A meni se čini da, na primer, asistiranu reprodukciju sebi u Srbiji može priuštiti samo neko ko ima platu glavne i odgovorne urednice Politike, a da je sutkinji, profesorki, ekonomistkinji, biološkinji, glumici… potrebno da, za samo jedan pokušaj, odvoji svoj celokupni jednogodišnji prihod. Koga ne mrzi, može dalje da se pozabavi istraživanjem: koliko mladih žena ima siguran i iole prihvatljivo plaćen posao, koliko košta bebi oprema, održavanje trudnoće, bakšiš i mito u srpskim porodilištima, koliko žena se plaši otkaza kada “gazda” otkrije da su u drugom stanju, kakve su posledice na reproduktivno zdravlje žene ostavile traumatične devedesete i brojni ratovi, uključujući i bombardovanje, zbog čega je ženi bez partnera nedostupan program IVF-a ili inseminacije i zašto se za rezultate spermograma plaća nekoliko hiljada dinara u privatnim laboratorijama jer su državne nesigurne i dugo se čeka… Novinarka Politike to neće uraditi, jer bi to značilo da se zaista i bavi novinarstvom, a ne rasturanjem ideološke mržnje i promocijom novog konzervativizma.

“Могу да имам разумевања за чињеницу да ме наше читатељке питају зашто их оптужујем за хедонизам када немају ни за хлеб, али када ме то пита жена француског амбасадора, онда моје разумевање за „изгубљене у преводу” почиње да се круни”.

Ovo je zaključna rečenica teksta novinarke Politike, koja pojašnjava rakurs diskvalifikacije moje ličnosti u ovoj nazovi polemici. Po zanimanju sam vanredna profesorka državnog univerziteta, po obrazovanju doktorand istog, po vokaciji dramska književnica sa šest Sterijinih nagrada, a za novinarku Politike ja sam samo nečija žena koja nije rađala. Da sam žena radnika u fabrici, ona bi saslušala moje mišljenje, jer ima poverenje u mog muža: u patrijarhalnom sistemu koji ona zastupa, identitet žene definisan je identitetom muškarca kome “pripada”. U međuvremenu, zbog mog “lagodnog života” i pitanja da li imam decu (kako se dalje razmatra među komentatorima Politike, a moderator to dopušta), “Ciganke” i “Šiptarke” se množe, uzimajući naše pare od socijalne pomoći. Evo zašto mislim da je ovo klasičan primer fašizma, usto i veoma glup, a da ne znam ništa lično o novinarki koja ovakve tekstove potpisuje, niti ispitujem za koga je udata (i da li), koliko zarađuje (više od mene) i koliko puta je uspešno iznela trudnoću. Jasno mi je da je ovo tabloidni zaokret Politike u borbi za čitanost; time se i sama novinarka otvoreno hvali, govoreći da su njeni tekstovi najčitaniji prethodnih nedelja. Ako pogleda koji su drugi tekstovi u istom rangu čitanosti u ostalim novinama, videće da su u pitanju izveštaji o smrti baš tridesetogodišnje žene u luksuznom hotelu, čija se privatna veza sa oženjenim muškarcem stavlja pred javnost i time tumači specifična vrednost pokojnice, kao i izveštaj sa sahrane jedne starlete, čija majka nije imala da plati ni za ukop, uprkos slici glamuroznog života koji je pred tom vrstom javnosti nesrećna devojka hinila. Novinarski posao je i istražiti odakle takva pomama za prikazivanjem lažnog luksuza, zašto su naši mediji prepuni derogativnih tekstova o ženama iz tog “hedonističkog” spektra, zašto je, uz tekst novinarke Politike, najčitaniji i tekst o elitnoj prostituciji u estradnim redovima gde su najverniji klijenti političari koji vode zemlju i zašto se mlade devojke sve više ugledaju na taj i takav stil života, u kom je jedini cilj – dobro se udati i što pre roditi dete, da bi se obezbedila alimentacija bogatog “vlasnika”. Sve je to zadatak za ozbiljno novinarstvo, a ne samozadovoljno ad hominem vređanje neistomišljenice, usto i slabo obavešteno. Ja, naime, nisam žena francuskog ambasadora.

Biljana Srbljanovic, Peščanik.net, 24.12.2014.

unless it comes out of
your soul like a rocket,
unless being still would
drive you to madness or
suicide or murder,
don’t do it.
unless the sun inside you is
burning your gut,
don’t do it.

when it is truly time,
and if you have been chosen,
it will do it by
itself and it will keep on doing it
until you die or it dies in you.

there is no other way.

and there never was.

Olja Bećković, autorka emisije „Utisak nedelje”, izabrana je za ličnost godine većinom glasova članova uredništva nedeljnika „Vreme”. Kriterijum za nagradu je, kao i ranijih godina, doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu.

Urednički kolegijum nedeljnika „Vreme” smatra da je Olja Bećković, kao autorka „Utiska nedelje” odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. U godini koju su, između ostalog, obeležili raznovrsni pritisci na medije, Olja Bećković je dosledno insistirala da dobije odgovore na pitanja koja su u javnom interesu. Takav pristup novinarskom poslu skupo je koštao – posle 23 godine emitovanja „Utisak nedelje” je uklonjen sa programa. Bez obzira na to, Olja Bećković i njena emisija ostaju neizbrisiv deo srpske medijske scene i svedočanstvo principijelnosti i čestitosti u vreme opšte krize društvenih vrednosti.

Urednički kolegijum Vremena, 25. decembar

O vođi,

“Vučić se ne trudi da bude šarmantan, ali je zato veliki borac. Uostalom, kada vidite čoveka kako gura kola iz blata nije daleko od najobičnije pristojnosti da mu se pridružite. Ako niste od onih dokonih koji vole samo da gledaju sa strane i dobacuju.”

O svom resoru,

“Svako ko je očekivao da će se srpska kulturna i medijska scena preko noći iz žabe pretvoriti u princezu ili je zlonameran ili ima problema sa koeficijentom inteligencije. Pa i detetu je, kad se rodi, potrebno najmanje toliko vremena da prohoda, a kamoli da potrči. Samo zle tetke mogu očekivati da igrate Labudovo jezero pre nego što naučite da sami vezujete baletske patike.”

O kritikama,

“Pretpstavljam da je jedna na račun moje frizure, a druga je moje navodno ćutanje. Razlikuju se po tome što je prva primedba ozbiljna.”

Ivan Tasovac, NIN, intervju, oktobar 2014.

Krenite, drame moje, ka usamljenima i ka nezadovoljnima.

Pođite do živčano prenapetih

i do onih koji robuju navikama robova i gospodara.

Prenesite im moj prezir prema njihovim ugnjetačima.

Idite poput velikog talasa studene vode,

Nosite moj prezir prema ugnjetačima.

Govorite protiv svesnog ugnjetavanja.

Govorite protiv nesvesnog ugnjetavanja.

Govorite protiv nasilja nemaštovitosti.

Govorite protiv okova.

Pođite ka ljudima s periferije društva.

Pođite ka gnusno izrabljivanima.

Pođite ka onima koji kriju svoj poraz.

Pođite ka onima koji kriju svoju moć.

Ka onima koji kriju svoj bič.

Onima koji kriju svoj sram.

I onima koji kriju svoju gnusobu.

Šibajte po otupelosti uglednog sveta.

Ojačajte tanušne veze ojađenih.

Ulijte poverenje u alge i pipke duše.